Шта те привлачи к Богу?

ПОНЕКАД се десило многима од нас у животу да смо ушли у топлу собу једне хладне ноћи и видели и гледали отворену ватру како пуцкета на огњишту. Изгледа да нас распламтела ватра нехотично привлачи, без икаквог свесног мишљења или одлучивања с наше стране. Или, зар нас неодољиво не привлачи кухиња када дођемо након дневног посла кући гладни и осетимо голицави мирис нашег најомиљенијег јела како се крчка на штедњаку. Како само исто спремно реагујемо на љубазну реч или топао тон неког вољеног или нашег пријатеља, нарочито када то чујемо у време када смо утучени или обесхрабрени.

Такве спонтане реакције нису настале случајно. Оне су део Створитељеве замисли — урођена способност да се приближавамо другима и  да будемо привучени од изазовних удобности и задовољстава. Од Бога настала способност „привлачења“ је диван дар који пружа задовољство како ономе који захвата при томе иницијативу, тако и ономе који се осећа привученим. То је животна чињеница, јер смо ми створени по обличју Божјему. То нам такође помаже да разумемо јасније друге стране његове неупоредиве личности (1. Мој. 1:27).

Да ли се приближавамо Богу са главном мишљу да избегнемо казну или уништење? Или, му се приближавамо зато што имамо цењење према многим добрим делима које је Бог учинио за нас? Не требамо бити изненађени да сазнамо да је Божји начин да привлачи своја створења к њему у позитивном смислу. Бог никада не прибегава да присили његова створења да му служе. Реч „привући“ значи да се други осећају к њему привученим. Ти други су особе чистог срца које привлачи Божја доброта и његове узвишене особине. Исус Христ је употребио исти израз када је обећао да ће све „привући к себи“ (Јов. 12:32). Он је дао мноштво доказа за доброту његовог Оца према његовим створењима у настојању да пробуди у њиховим срцима жељу да ступе у однос са Јеховом. Беседа на гори је добар пример тога (Упореди са Матејом 5:45—48). Међутим, Господ је хитро истакао да је Бог онај који начелно привлачи своја створења к себи. Исус је рекао Јеврејима: „Нико не може доћи к мени ако га не довуче отац који ме посла“ (Јов. 6:44).

Исусово подбуђивање да имамо позитивне, а не негативне мисли да бисмо били привучени ка Богу, није ништа ново. У време велике радости, када су Левити носили Божји заветни ковчег у Јерусалим, краљ Давид је узвисивао чињеницу да је Јехова позитиван Бог, Бог доброте док је певао у својој песми хвале: „Захваљујте Јехови, јер је добар, јер његова доброта траје у недогледно време“ (1. Днев. 16:34, НС). Касније, када је краљ Соломун дао молитву посвећења након што се завршио храм и након што је унет Божји ковчег у трајније почивалиште, сви су синови Израелови пали ничице и спонтано кликовали о Божјој доброти (2. Днев. 7:3). Одавно је Божји народ мислио ’како је добра рука Божја била над њима’ (Језд. 8:18).

Управо од времена човековог стварања, Бог је позвао Адама да призна његову доброту и тиме изгради основу за служење њему. Он му је пружио сваку потребну ствар (1. Мој. 2:9). Скренувши прво пажњу Адаму на његову љубазну доброту, Бог је наставио да говори: „Са свакога дрвета у врту једи слободно до сита, али што се дрвета спознања добра и зла тиче, с њега не једи, јер у који дан једеш с њега сигурно ћеш умрети“ (1. Мој. 2:16, 17, НС). Адам је већ био у односу са Богом, који је био сличан односу између сина и оца. Непослушност Богу довела би до прекида односа и зато се она с правом требала избегавати.

То обавештење је служило као водиља Адаму и његовом потомству, а никако им није било на тегобу. Заповест је зацртала граничну линију—границу Адамове власти, коју је прави Адам требао да зна, као и неминовне последице које би настале услед преласка те границе. Важно је било признати Божји суверенитет.

Избегавати негативни став

До данас је прошло нешто око шест хиљада година од првобитног савршенства у ком су уживали наши први родитељи. У нашем несавршеном стању, са његовим неизбежним изгледом на болест и смрт, заједно са притисцима овог система ствари који се у нама умножавају, нисмо изненађени што запажамо да каткада негативни фактори наводе људе да размишљају о Богу. Само би смрт свакако могла бити описана као негативна. Реч Божја ју описује као ’непријатеља’ који ће коначно бити уништен (1. Кор. 15:26). Негативно жалосно искуство које је нека особа доживела тиме што је изгубила своју вољену особу, јер је ова пак умрла и затим позитивно искуство које је уследило тиме што је сазнала о дивној нади васкрсења из мртвих, могу привући ту особу ка Богу.

Дакле, ми морамо коначно признати да постоје неки негативни фактори у животу дана и они могу имати везу са нашим односом са Богом. Међутим, ту се треба запазити да чак и на почетку жалосне, негативне мисли могу довести до позитивних резултата у мислима и срцу неке особе која је сазнала за саосећање, помоћ и утеху које Бог пружа у временима жалосних невоља: То нас пак опет привлачи ка Јехови, ’Оцу милости и Богу сваке утехе’ (2. Кор. 1:3).

Док Божји пут привлачи његова створења ка њему у истакнутој супротности је пут сотоне, ђавола који присиљава друге на подложност њему и његовим поквареним путевима. Откада је постао људски крвник, лажов и противник свега онога што је добро и исправно, тај главни непријатељ Јехове Бога употребљава принуду и страх од патњи да би навео на подложност његовим безбожним путевима (Јев. 2:15).

 У својој препредености, ђаво је проузроковао негативни начин мишљења да би дошло до продирања сваког облика криве религије. На пример: у хришћанству су раширене небиблијске науке о паклу и мучењу након смрти. Такође и религије изван хришћанства преносе застрашујуће о кажњавању на свирепи начин. a

То увлачење демонског мишљења у обожавање навело је милион искрених људи да мисле да су приморани да се приближе Богу, да му морају да служе на неки начин — да би га стишали — и избегли издржавање застрашујуће казне. Степен страха може ићи од једне крајности до друге — од екстремног, гадног страха с једне стране, па до екстремног одбијања свих религија, услед веровања да је Бог гневан, јаростан немилостив и да му је тешко угодити.

Прави хришћани су захвални да их је истина Речи Божје ослободила, између осталог, од приближавања к Богу услед страха од казне. Па, ипак постоји још увек опасност да би неко од нас могао постати заражен сличним негативним мислима и то на још препреденији начин. Како то? Можда бисмо могли дозволити да разлог зашто служимо Јехови потпадне сувише под утицајем мисли о кажњавању услед наших грешака и недостатака.

Стога се стално требамо подсећати да „сви погрешујемо много пута“ и да ’ако се Јехова греха буде спомињао, ко ће опстати?’ (Јак. 3:2; Пс. 130:3, СТ). То ће нам помоћи да задржимо уравнотежено гледиште о себи и другима док непрестано радимо на томе да се ’обучемо у новога човека, који је саздан по Богу у правди и у светињи истине’ (Ефес. 4:24). Такво уравнотежено гледиште помаже нам да схватимо да нико од нас не достиже степен да не греши, мада свако од нас треба да показује напредак у облачењу нове особе, и зато свако треба да му се дневно опраштају његови недостаци (1. Јов. 2:1, 2).

Ако наше грешке и недостаци овладају нашим мислима, могла би се смањити радост коју смо осетили када смо на почетку били привучени к Богу. И то може ићи тако далеко да више не служимо Јехови из чистог потицаја, наиме, из љубави према њему, због његових особина и због свега онога што је он учинио за нашу корист. И зато је добро да се питамо: Да ли нас позитивне или негативне мисли наводе да служимо Богу? Да ли ја то радим са спремним и радосним срцем? Или је могуће да то чиним са мишљу да избегнем уништење у брзо се приближавајућем дану од Армагедона? (Проп. 12:13; Отк. 16:13, 16).

Бити привучен услед позитивних мисли

Тиме што допуштамо да нас позитивне, а не негативне мисли привлаче к Богу и затим нагоне да му и, даље служимо радосног срца, никако не значи да напори с наше стране нису потребни. Апостол Павле нам је у том погледу добар пример, јер био је непрестано доброг духа и срећан, а што доказује да је служио Богу с позитивним душевним стањем и дубоком унутрашњом радошћу. Па ипак је за себе рекао да је неопходно да ’бије своје тело и да га вуче као роба’ (1. Кор. 9:27, СТ). Док смо у несавршеном телу ,свако од нас треба на многе различите начине да води добар рат вере (2. Тим. 4:7).

Често ’не чинимо оно што хоћемо, него оно на шта мрзимо оно чинимо’ и мада се заиста радујемо Божјем закону, понекад ’видимо други закон у удима својима, који се супроти закону ума нашега и заробљава нас’ законом греховним’ (Рим. 7:14—25). Али, тиме што дозвољавамо да нас позитивне мисли о Божјој доброти мотивишу, постижемо једну изванредну одлику, а то је да у нашем животу преовладавају радост, срећа и задовољство. А то је више него надокнада за оно што захтева самодисциплина (Гал. 5:22, 23).

Примаћи се ближе Богу

Шта можемо онда учинити да бисмо изградили позитивно мишљење и духовно гледиште? Прво: требамо бити свесни потребе искорењавања негативних, слабих мисли и страха од грешака и замењивања истих за изграђујућа, позитивна, охрабрујућа Божја обећања која се налазе у његовој написаној Речи, Библији. Читање и проучавање Библије мора бити битан део нашег дневног живота. Ми требамо да поставимо себи за циљ да још више продубимо наш студиј да допустимо да снажна мудрост Јехове Бога испуни наше мисли и срца док размишљамо о прочитаном.

Требамо настојати да учинимо наше молитве смисаонијим и одређенијим и да се можда чешће молимо у току сваког дана. Да ли отварамо наше срце пред Богом? Да ли му дневно захваљујемо за његове узвишене особине и многе  благослове које примамо? Затим, такође, да ли смо устрајни у молитви (Рим. 12:12).

То су основне ствари. Па ипак су оне, та једноставна, непромашива средства која осигуравају да нас позитивне, а не негативне, мисли привлаче к Богу. Оне ће нам такође осигурати, да једном, када смо привучени к њему, будемо у стању да му и даље служимо радосног срца, и то како сада, тако и за сва будућа времена (Јер. 9:24).

[Фуснота]