Одбијајући ’живот од мача’ — заштита

„ВРАТИ свој мач на његово место“! Ову одлучну заповест је Исус дао у време када је изгледало да је употреба силе логичан избор. Пред Исусом је стајала ’гомила људи са мачевима и батинама’, тражећи да

га ухапсе и подложе изопаченом суђењу. Један Исусов ученик је извукао мач и хтео да га заштити путем силе. Да ли би га за то окривио?

Међутим, Исус није хтео да има удела у таквом насиљу. Заповедио је Петру да одстрани оружје и објаснио: „Јер сви који се маше за мач — од мача ће погинути. Или мислиш  да не могу да замолим свог Оца да ми одмах пошаље више од дванаест легија анђела“? (Матеј 26:47, 52, 53, НС).

И данас се хришћани уздржавају да се уздају у оружје као што су пиштољи и ножеви — чак у ова опасна, ’критична времена са којима се тешко излази на крај’ (2. Тимотеју 3:1). Они озбиљно узимају заповест из Библије да ’прекују мачеве у плугове’ и не траже да нанесу зло својим ближњима (Исаија 2:4). Они не носе оружје у циљу самоодбране и не прибегавају насиљу, него покушавају да разумно разговарају са онима који хоће да им нанесу зло. „Ако је могућно, колико од вас зависи, будите мирољубиви са свима људима“ (Римљанима 12:18, НС). Али, није увек лако одбити ’живот од мача’. Могу настати ситуације које ће ставити на тешку жељу неког хришћанина ’да буде мирољубив са свим људима’.

Тако се догодило пре неколико година у једној афричкој земљи. Дошло је до борбе за власт унутар земље. Распламсао се грађански рат, уз веома раширене нападе герилаца. Грађани су зато били присиљени да ступе у снаге безбедности. С друге стране, земљаци су на неке вршили огроман притисак да се придруже герилцима. Грађани су се нашли понекад у теснацу између герилаца и владиних војника који су поступали брутално са сваким који би помагао герилцима.

Насиље је захватило земљу. Један брачни пар — пионири сећају се да је опасност од напада била тако блиска да би стављали своје торбе са књигама, када би се возили аутомобилом у службу проповедања, између себе и врата аутомобила, у висини груди, и тако се штитили од пушчаних зрна. Нису били повређени. Међутим, један старији брачни пар кога су они посећивали није тако добро прошао. Муж је био убијен. Другој породици коју су они посећивали герилци су спалили кућу и све у њој. (Та породица је касније писала и затражила књигу од Удружења Куле стражаре, са прикладним насловом Прави мир и сигурност — одакле их очекивати?).

У таквој атмосфери оптерећеној емоцијама није чудно да многи пожеле да предузму агресивне кораке у циљу заштите. „Треба ли ко да стоји мирно и допусти да њега и његову породицу други убијају“? — размишљали су тако неки. Многи су почели да носе оружје. Па и Јеховини сведоци у тој ратом растрганој земљи размишљали су шта да раде.

Суочити се с претњом затвора

Јеховини сведоци су, све у свему, дошли до јединственог закључка остати потпуно неутрални у грађанском рату и одустати од ношења опасног оружја. Али зар та одлука није била непрактична — опасна? Њихова искуства наглашавају исправност њихове одлуке.

Један млади човек по имену Тони служио је раније у војсци. Али, када је касније постао хришћанин, закључио је да му савест више не дозвољава да ’живи од мача’ и наноси повреде другим људима. Дакле, када је био позван да одслужи други рок, одбио је. Досуђена му је казна. Кратко време после тога био је поново позван, и овог пута је био кажњен затвором од шест месеци. И трећи пут је био позван и осуђен на десет месеци затвора. Међутим, овог пута се жалио вишем суду против пресуде. Следеће две године је провео излазећи и улазећи у суд и сваки пут је припремао себе и жену на растанак за 10 месеци. „Моја жена и ја смо се у те две године око 13 пута поздрављали, али сваки пут се догодило нешто што је одложило извршење казне“, коментарисао је.

У међувремену, он и његова жена постали су посебни пионири и тако је он добио признати статус проповедника. Али закон је и даље захтевао да издржи казну од десет месеци. Коначно је добио писмо у којем му се нудило суспендовање казне ако призна да је крив. Тони је објаснио: „Рекао сам им да то не могу признати, јер сам био невин“. Припремио се да иде у затвор. На своје изненађење, добио је још једно писмо у којем је писало да су судије врховног суда анализирале тај случај и одбациле га као обичну формалност! Тони је осетио да је благословен зато што је одбио да ’живи од мача’.

 Међутим, многи хришћани су били подвргнути наизглед бескрајном низу затворских казни. Чим би изашли из затвора добијали би позив за војску, и тако би опет почео круг суђења на суду и затвора. Замисли колико је то било тешко за ожењене људе са децом! Па ипак, који су очували своју неутралност нису били само заштићени од насиља бруталног грађанског рата, него су били у стању да ’сачувају чисту савест’ пред Јеховом (1. Петрова 3:16).

Заштитити породицу — без оружја!

Породични човек по имену Вил одбио је да учествује у насиљу. За њега је то био благослов. Он, његова жена и петоро деце поседовали су имање, удаљено 64 км од града. Породица се излагала великој опасности када је путовала у град на састанке и ради других послова. Изгледало је примамљиво да се ослони на ватрено оружје у циљу заштите. Али, Вил је већ доживео благослове ослањајући се на Јехову. Годинама раније био је веома успешан одгајивач дувана. Када је сазнао са страница Куле стражаре да није исправно. од хришћанина да се бави таквим послом, предузео је смели корак и почео да гаји друге усеве. Људи у тој околини били су запрепашћени због његове наизглед луде одлуке. Међутим, лепо време — чак и за време слабих сезона — помогло му је да успе у свом новом подухвату. Мештани су били изненађени. И Вил и његова породица доживели су из прве руке Божје обећање да неће ’напустити или одступити’ од својих слугу (Јеврејима 13:5).

Кад је рат почео, Вил се суочио са другом кушњом. Радило се о његовој хришћанској чистоћи. Ојачан својим ранијим искуством, одлучио је да не прибегне ношењу пушке. Уместо тога, одлучио је да узме у граду кућу у закуп за своју жену и децу. Сада су школа и сала за хришћанске састанке у току недеље биле близу и они више нису морали да преваљују сваки дан 177 км путујући кроз опасно подручје.

Једне ноћи, када нису били код куће, упала је група герилаца у њихову кућу на имању и покрала неке ствари. Међутим, на велико изненађење, нису спалили кућу нити озбиљно оштетили имовину. Зашто то нису учинили? Герилци су рекли Виловим радницима на имању да знају да је „шеф Вил“ Јеховин сведок и да је добар човек, који поштено поступа са својим радницима! Колико је много снажнији био његов добар глас као хришћанина него ослонац на опасно оружје!

Прави извор заштите

Искуства као ова истичу чињеницу да Јехова благосиља оне који се држе хришћанске неутралности и одбијају да ’живе од мача’. Додуше, Јехова допушта понекад да неки његов слуга умре. Рецимо, у тој земљи је био убијен један покрајински надгледник. Али ипак је боље умрети и ослонити се потпуно на Јехову него допустити да страх од људи управља нашим животним правцем (Матеј 10:28). Ова времена насиља не треба да нас наведу да „живимо од мача“ или се ослањамо на било какво опасно; оружје ради избављења. Библија нас уверава: „Страх од људи поставља замку, али је заштићен ко се узда у Јехову“ (Приче Соломунове 29:25, НС).

[Истакнути текст на 28. страни]

Хришћани узимају озбиљно заповест из Библије да ’прекују мачеве у плугове’.

[Истакнути текст на 29. страни]

„Ако је могуће, колико од вас зависи, будите мирољубиви са свима“