Похлепа може бити смртоносна

„МОТИВ је била похлепа“, гласила је оптужба помоћника јавног тужиоца. Почињен злочин — убиство. Један двадесетдеветогодишњак стајао је пред судијом оптужен да је испаљеним хицима из пиштоља убио таста, ташту и 16—годишњег брата своје жене. Из којег разлога? Да би наследио имовину у вредности од 200 000 америчких долара!

Иако огромна већина људи неће дозволити да их похлепа натера да изврше убиство, ипак је похлепа често узрок погоршања односа. Када се похлепа увуче у хришћанску скупштину, могу настати духовне штете и то може довести чак и до смрти ако се због тога брат против брата подигне и у некоме почиње да се развија мржња до те мере да плане и постане духовни ’убица’ (1. Јованова 3:15; Марко 7:21, 22).

Ко је осетљив на њу?

Похлепа вреба у свима нама. Услед наслеђене насавршености похлепа је, тако рећи „дивљи израштај“ нормалне жеље за материјалним поседом и финансијском сигурношћу (Римљанима 5:12). Изниче из претеране или неутољиве жеље за материјалним поседима, славом или моћи. Она може претворити увиђавну у безобзирну особу. И на крају, постоји једна група људи која је осетљивија од већине других на препредене планове похлепних махера.

Људи који су религиозно настројени постају главна мета варалицама. Зашто? Обично религиозни људи имају више поверења у друге и више су спремни да помогну него други. У очима похлепних је то знак слабости — лаковерности. Амерички државни тужилац Брент Вард, након што је испитивао један случај у Јути где је верницима једне религиозне организације било одузето 200 милиона америчких долара за нешто око две године, рекао је: „Изгледа да чим религија ступи у послове рекламе, организатори су у стању да премосте јаз између онога што се не може веровати  и може“. Те су жртве биле обмануте и поверовале су да могу да дођу до брзе и лаке среће не радећи ништа друго него улажући свој новац. Да није ту била посреди похлепа која је примамила неке од њих да се на такав начин одвоје од своје тешко зарађене уштеђевине?

Илузија безбедности

Како расте похлепа — са њеним прохтевима за материјалним поседима и богатством? Како може похлепа навести опрезног улагача новца да се претвори у лаковерног? Један од одговора на то налази се у Проповеднику 4:4. „Надаље сазнах зашто људи тако тешко раде да би успели, то је зато што завиде својим ближњима на ономе што ови имају. И то је испразност и ловљење ветра“ (Today’s English Version).

Бескрупулозни пословни махери често везују своје планове уз венац богатства — луксузна кола скупоцени накит — и употребљавају то као мамац иза којег се крије кука похлепе за коју ће се закачити нека неопрезна жртва. Желе да почнеш да им завидиш на њиховом луксузу. Толико да поверујеш да и ти можеш да поседујеш слично обиље материјалних добара и да постанеш богат, а да много не радиш и под условом да уложиш своја средства у њихове послове. А у стварности, ако не будеш одмах изгубио своја средства, онда ћеш сигурно завршити тако што ћеш дуже и теже радити него икада раније.

Похлепа ствара илузију да све што треба човеку јесте новац. Додуше, новац може представљати заштиту, али се њиме не може купити срећа или вечни живот. Новац има границе. У Проповеднику 7:12 пише: „Мудрост је заштита, исто као што је и новац заштита; али је предност знања у томе што — мудрост даје да живи ономе који је има“ (НС). Ако поступимо по тачном познању Јехове Бога и његовог сина Исуса Христа, имаћемо праву срећу и добићемо вечни живот. Зар није зато мудро да инвестирамо у то да постанемо духовно богати код Бога, а не да стремимо ка материјалном богатству код људи? (Матеј 5:3; Лука 12:20, 21; Јован 17:3).

Међутим, није проблем у новцу. Проблем је у томе: како долазимо до новца и шта радимо с њиме. (Матеј 6:24).

Хришћански контакти

Многобројне организације које се баве продајом робе подбуђују своје представнике да у свакоме кога знају виде будућу муштерију — па чак и у онима из, своје цркве. Истоверници постају природно тржиште за све што се продаје. То је један од трикова којим се служе трговачка предузећа да би прошириле свој круг муштерија. Али, да ли ће хтети један прави хришћанин да извуче комерцијалне користи из својих хришћанских контаката са браћом и сестрама у вери? (1. Коринћанима 10:23, 24, 31—33).

Након што је провео три године са скупштином у Ефесу, апостол Павле је могао изјавити чисте савести: „Сребра или злата или одеће нисам зажелео ни од кога“ (Дела апостолска 20:33, НС).  Не само што Павле није жудео за туђим материјалним добрима, него није ни употребљавао истину за своју личну финансијску добит.

Нека предузећа употребљавају божанско име у рекламама и усмеравају на Јеховине сведоке своје продајне акције, и то у краљевским салама. Може ли се рећи да је такав начин поступања у складу са начелом из Дела апостолских 20:33? Сигурно да не! Краљевске сале или места за групно студирање Библије или конгреси Јеховиних сведока нису места за склапање личних комерцијалних послова или врбовање за посао, него она треба да служе као центри за вођење духовних разговора и дружење пре, за време и после састанака (Јеврејима 10:23—25). Дакле, прљањем духовне лепоте хришћанског дружења комерцијалним пословима показали само да уопште немамо цењења за духовне ствари.

Ту су затим хришћански контакти изван краљевске сале — треба ли из њих извлачити користи? Да ли то значи да хришћани не могу међусобно да склапају послове или да почну заједно неки посао? Не, то је лична одлука сваког појединца. Међутим, неки хришћани упуштају се у несигурне пословне подухвате који подстичу похлепу и покушавају да намаме и другу браћу да буду њихови партнери или трговачки заступници. Многи од тих послова проповедају и само коштају много новаца наивне улагаче.

Додуше, у неким случајевима је на то побудила улагаче новца јака жеља да што пре дођу до новца. Али, зар не би требало да се сваки организатор осећа одговорним како ће изгледати финансијски исход за друге у тим пословним подухватима? Зар не би требало да унапред добро размисли како ће се то одразити на друге у духовном погледу ако пропадне његов пословни подухват? Ако да, зар уз већу одговорност не иду и веће обавезе?

Има неких хришћанских надгледника који су промицали сумњиве подухвате које су штетно утицали на браћу у вери. Такви треба да буду свесни да их то може коштати предности у скупштини. Никоме се не може рећи како да поступа у светским пословима. Али нико не треба ни да искоришћава своје хришћанске контакте за пословне интересе (2. Коринћанима 6:3, 4; 7:2; Титу 1:7).

Чувај се планова о брзом богаћењу

Хришћанин који брзо увиђа опасност упуштања у светске планове о брзом богаћењу, могао би да буде мање опрезан када су у питању планови његове браће у вери, те тако да се превари размишљајући: „Наравно, овај посао је друкчији; потиче од хришћанске браће и могао би да у њега уложим посебну количину новца. Сигуран сам да се браћа неће упустити у неки рискантан посао и довести у опасност уложена средства своје браће у вери. Уосталом, то ће ми омогућити да посветим више времена духовним стварима. Можда ћу чак моћи да постанем пионир“. Буди опрезан! Библија упозорава: „Срце је преварније од свега другога и безнадежно“ (НС). Ту спада и твоје срце. Похлепа може да нас заслепи и тако можемо кренути рискантним правцем и искористити браћу за своје себичне циљеве. Ваљало би да искрено преиспитамо своје побуде у светлу Божје речи (Јеремија 17:9, 10, НС).

Нити је мудро да се слепо прихватиш неког посла са било ким, па иако се ту ради о браћи у вери. Мудро је најпре ’прорачунати трошак’ (Лука 14:28, 29). Узми на увид чињенице — своје могућности, границе посла.

Узми у обзир овај пример: Сигуран возач зна границе свог аута и пута. Он зна да се другим колима може лакше управљати у окукама и при скретању у циљу избегавања препрека на путу, и то при још већој брзини од оне којом он иде. Такође зна да што се већом брзином кола крећу, то је мања могућност за исправљање учињене грешке а већа  опасност судара. Зато не покушава да се мери са другим возачима и њиховим колима — он зна своје границе. Тако и данас није време да утврђујемо колико дуго и брзо можемо да се крећемо у овом систему. Не значи ако један хришћанин успешно послује да ће и други тако пословати. Похлепа може, као алкохол у возачу, да наведе хришћанина да прецени своје границе што га може довести до духовног слома, духовних повреда или, још горе, до духовне смрти (Галатима 5:26).

Пре но што се упустиш у неки пословни подухват питај се: Да ли је то заиста неопходно? Да ли рекламе апелују на похлепу или на задовољење стварних потреба? Могу ли себи дозволити да изгубим сав уложени новац? Да ли ћу лишити себе и своју породицу основне финансијске сигурности ако посао пропадне? Колико имам пословног, искуства и пословне способности ако хоћу да будем предузимач неког посла или пословни партнер? Да ли познајем законе о порезу? Јесам ли прегледао потврде о пословању и преиспитао принципе власника и фирме? Да ли се све више отвара тржиште за тај посао? Хоћу ли се толико задужити због посла да ће ми бити тешко да прекинем? Како ће се одразити на посао ако се тешко разболим?

А што је још важније, треба да се питаш: Хоћу ли заиста моћи да посветим више времена духовним стварима — или још мање? Колико њих који већ раде на том послу проводе заиста више времена за духовне ствари?

Одговори на ова питања директно су везани за твоје духовно стање. Рђава пословна праксе, рђаве идеје или планови не претварају се у добре само зато што се ту ради о хришћанима, као ни што кућа изграђена од добре грађе није сигурна за време олује ако су темељи постављени на песку. Опасност за хришћане не лежи само у финансијском губитку већ и у духовном слому (Матеј 7:24—27).

Данило, отац шесторо деце, каже да му његов посао, који је доносио годишње 200 000 америчких долара, одузима сувише времена и тако лишава га његове породице и нагриза његово духовно стање. Дакле, шта је учинио? Он је рекао: „Одлучио сам да напустим тај посао“. Данас, 12 година након те одлуке, он додаје: „Никада нисам то зажалио: примио сам много благослова од Јехове и наша читава породица јединствено служи великом Створитељу Јехови“.

Потајан тренд ка материјализму многе узнемирава и нагони забринуте хришћане да кажу:

„Свет је пун планова како да заради доста новца и то брзо — радећи пуно радно време или делимично, нарочито у директној продаји сваковрсне робе. Тиме су намамљени многи хришћани које познајем — само да губе драгоцено време и новац. И сам три пута губио. Веома ми је жао што сам у то уплео браћу. Они су изгубили новац који им је био потребан“.

„Овде промичу неки истакнути хришћани разне инвестиције и пословне планове међу браћом. Само прошле седмице био сам три пут ословљен с тим у вези: да ли хоћу да купим неки производ од једног брата, да ли хоћу да инвестирам средства у инвестиционо удружење, основано од браће и за браћу, или да ли хоћу да ступим у посао са једним братом“.

„Изгледа да је хришћане толико узбудила могућност (планови огромног осигурања) да се на сваког, било на новозаинтересованог или неког верника који има духовне потешкоће, да, на сваког гледа као на будуће појачање за њихову пословну организацију“.

„Они који промичу идеје о брзом богаћењу ругају се понекад духовним вредностима — промичући своје планове индиректно дају до знања или напросто кажу да је Бог благословио њихов подухват и као директан резултат тога јесте њихово новостечено богатство или успех“.

Божје гледиште на богатство упозориће хришћанина на замке похлепе и помоћи ће му да не подлегне светском тренду материјализма. Отуда питање: како треба гледати на богатство а да не дође до похлепе?

[Истакнути текст на 28. страни]

Када се похлепа увуче у скупштину, могу настати духовне штете

[Истакнути текст на 29. страни]

Похлепа ствара илузију да све што треба човеку јесте новац

[Истакнути текст на 29. страни]

Краљевска сала није место где се врбује за посао или промичу комерцијални интереси

[Слика на 28. страни]

Бескрупулозни пословни махери желе да им завидиш на њиховом луксузу

[Слика на 30. страни]

Божје гледиште упозорава хришћане на замке похлепе