Зашто желиш одржати библијски говор?

ИСУС ХРИСТ је често говорио великом мноштву људи, а био је сигурно успешан говорник. Кад је Исус завршио своју чувену проповед на гори „мноштво је било запањено његовим начином поучавања“ (Матеј 7:28). Син Божји је несумњиво имао само најбоље мотиве, а својим је јавним говором желео да прослави свог небеског оца (Упореди Јован 12:46—50).

Исусови следбеници у првом веку такође су ширили добру вест путем јавних говора. Апостол Павле је обичавао „сваке суботе расправљати у синагоги и настојао придобити Жидове и Грке“ (Дела апостолска 18:1, 4, СТ). Осим тога, саветовао је свом сараднику Тимотеју: „До мог доласка посвећуј се читању, опомињању и поучавању“ (1. Тимотеју 4:13). Дакле, јавно читање и јавни говори — из племенитих потицаја — имали су сигурно место међу Јеховиним верним слугама првог века.

Ипак, с тим у вези постоји разлог за опрезност. Кад је Ирод одевен у краљевско рухо почео да држи јавни говор; скупљени народ је повикао: „То је глас Божји, а не човјечији“! У исти час анђео Јеховин је ударио Ирода. Зашто? „Јер није Богу признао славу“ (Дела апостолска 12:21—23).

Потребно је исправно гледиште

Држање библијских предавања пожељна је предност за зреле хришћанске мужеве. Ипак, било би добро да сваки појединац испита потицаје свог срца (1. Мојсијева 8:21; Јеремија 17:9). Да ли он жели својим предавањем да слави Бога и буде од користи својим сухришћанима и осталима, или жели да држи библијска предавања зато да би се истакнуо, или зато што тежи за славом?

Исправан потицај је уочљив на разне начине. Он помаже предавачу да разуме да посебан задатак да говори с подијума о Божјим истинама може испунити само уз помоћ Јеховиног духа. Стога мора говорник имати исто гледиште као апостол Петар који је рекао: „Ако се ко служи даром говора, нека је свјестан да говори ријечи Божје! Ако се ко служи даром служења нека је свјестан да ради снагом коју Бог даје, да се у свему хвали Бог по Исусу Кристу“ (1. Петрова 4:11, СТ).

Жеља да се држи јавно предавање мора да се темељи на љубави, пре свега на љубави према Јехови Богу, затим на осећају потребе да има удела у слављењу његовог узвишеног имена. Али, предавача треба да мотивише и љубав према слушаоцима, озбиљна жеља да их поучи и потстакне на „свето живљење и побожност“(2. Петрова 3:11).

Ако је мотивисан искреном жељом да јача веру својих сухришћана и осталих, тада неће упасти у кушњу да ’голица уши’ својим слушаоцима, тиме што би им причао само оно што би они радо слушали (2. Тимотеју 4:3). Озбиљна жеља да се јачају други у вери такође ће га спречити да прича вицеве или да каже нешто само да би забављао слушаоце и насмејао их. Он избегава да употребљава кићени говор или да износи светску мудрост да би утицао на своју публику. Напротив, исправан потицај према држању јавних предавања наводи га да следи Павлов пример, чији се говор ’састојао у очитовању духа и снаге, да се вера његових слушатеља не ослања на људску мудрост, него на Божју снагу’ (1. Коринћанима 2:3—5).

Три главна чиниоца

Држање библијских предавања је ствар срца и разума. Стога треба предавач да има не само исправно гледиште, него и оно што говори треба да буде састављено како треба. То претпоставља потребу да узме у обзир три главна чиниоца: библијске ставке, чињенице и логику.

Као прво, предавач треба да мисли на то да главне мисли библијског предавања морају бити подупрте библијским ставцима. Зато он мора добро познавати тему, треба добро да зна да прочита библијске ставке и исправно их примењује. О Духовима 33. н ере апостол Петар је неколико пута цитирао из Писма, да би подупро своје изјаве (Дела апостолска 2:14—41). Становници Верије су утврдили да се оно што је Павле рекао заиста темељило на Писму (Дела апостолска 17:10, 11). Аполо је показао „на темељу Писма да је Исус Христ“ био онај дуго очекивани Месије (Дела апостолска 18:28).

Библијски темељ јавног предавања чини наравно диспозиција коју даје Удружење Куле стражаре. Али, није наопако користити се додатним библијским ставцима или паралелним ставцима, уз претпоставку да одговарају теми и да их не буде превише. С тим у вези предавач мора брижљиво да пази да држи корак с духовним светлом које расте. Тако би могао на пример мисли из 1. Коринћанима 2:9 погрешно да примени на будући земаљски  рај, док је из контекста (ставци 7 и 10) видљиво да се тај библијски ставак односи на дубље ствари Божје мудрости.

Други чинилац су чињенице које наводи предавач, како би подупро оно што је рекао. Он треба да пази на то да тачке које ће навести не буду с правом доведене у сумњу или пак нападнуте. Посебно је потребно бити опрезан ако нешто изгледа управо сензационално. Мудро је и потребно да се увери да речено стварно одговара чињеницама. Због тога је увек добро да се могу навести поуздани извори, ако се нешто доводи у сумњу. Апостол Петар је о Духовима указивао на добро познате чињенице. Исто је поступио и апостол Павле на Ареопагу или на Марсовом брду у Атини (Дела апостолска 2:22, 17:22, 23, 28).

Као треће, предавање треба да буде логично изграђено. Хришћански предавач треба да говори разуму својих слушалаца. Ми читамо да је Павле започео „расправљати у синагоги са Жидовима и осталим признаваоцима правога Бога, а на тргу сваки дан с онима које би ту затекао“ (Дела апостолска 17:17, СТ). У јавном предавању доказивање треба бити логично, једноставно и разумљиво, да га слушаоци могу лако пратити. Велика помоћ у томе су везници, који омогућују да се разуме однос између онога што је речено и онога што следи.

Онај коме се укаже предност да држи библијска предавања мора да се увери да сам има исправно гледиште у том погледу. Он треба у свом срцу да има љубав према свом Створитељу и својим ближњима, треба да зна логично да саставља и износи како библијске ставке, тако и чињенице. Тада ће се на њега односити изрека: „Језик је мудрих лијек“ (Приче Соломунове 12:18). Држати предавање тако да служи Богу на част, такође је једна од могућности „спасити самога себе и оне који нас слушају“ (1. Тимотеју 4:16).