Религија — да ли је уједињавајућа снага?

ДА ЛИ се, целокупно гледајући, религија у свету показала уједињавајућом снагом? Или је уместо тога одговорна за смрт и разарања? Ако желимо да одговоримо на то питање, не смемо прећутати чињеницу да је свет у овом веку постао сведоком разрачунавања, изазваних додуше национализмом, али распириваних кроз религију. Од 1909. године било је најмање 14 великих светских сукоба, до којих је дошло из религиозних разлога. „Од старог века па све до данас, врло је мали број ратова у којима религија није одиграла у најмању руку одређену улогу“, рекао је Ернест Лефевер, председник Центра за етику и државну политику у Вашингтону.

Религија би, теоретски гледано, требала да буде у стању да сачува мир у свету. Колумнист Мајк Ројко је писао: „Кад би војници одбијали да убију некога ко је исте вере као они, било би уопште врло тешко започети рат.“ Пошто је навео да су се људи који су припадали истој нехришћанској религији „убијали међусобно на десетине хиљада“, рекао је: „Ни хришћани нису никада били размажени, кад се радило о томе да ступе у рат против осталих хришћана. Да није било тако, никада у Европи не би били вођени најкрвавији ратови.“

Зар је онда чудно да многа људи не желе више да имају ништа с таквом религијом? У историским аналима поново се извештава о црквеним вођама које су суделовале у ратовима, које су или у потпуности занемаривале Реч Божју, или су извртали његову Реч у корист својих личних себичних интереса.

Али, животни пут Описан у Библији — уколико га се тачно следило — никада није водио до сукоба, него увек ка миру и јединству (Приче Соломунове 3:1—6). Исус је позвао своје следбенике: „Љубите своје непријатеље! Чините добро онима који вас мрзе“ (Лука 6:27, СТ). Такође је указао на ознаку по којој ће се познати његови следбеници: По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете имали међусобно љубави“ (Јован 13:35, НС).