Самосавладавање — важно за хришћане

У МАЛОМ граду Њу Мексико (САД) полицији је била пријављена пуцњава. Када су дошли на место догађаја, видели су у кухињи младог брачног пара крвав под посипан боранијом. Жена је била рањена.

Зашто? Њен партнер, починиоц тог дела, рекао је сведочећи на саслушању: „Не бисте ли и ви учинили исто, када би сваки дан јели боранију?

То је можда тешко веровати. Али ипак су се за такве ситнице људи спремни убијати. Такви поступци постају све учесталији. Узрок таквих догађаја најчешће је недостатак самосавладавања. Неспособни да контролишу своје осећаје, људи добију нападе гњева, а то је описао апостол Павле као „дела тела“ (Галатима 5:19—21).

Повећани недостатак самосавладавања је део доказа да живимо у „критичним временима са којима ће се тешко излазити на крај“, односно у „последњим данима“ овог старог сотонског састава. Описујући те дане, Павле пише да ће људи бити „непомирљиви . . . без самосавладавања, бесни“ (2. Тимотеју 3:1, 3). Очигледно је да живимо у „последњим данима“ и да се насиље све више шири.

Шта би требали хришћани да учине у вези тих ствари? Павле их упозорава да воде борбу против „дела тела“, развијајући плодове духа Божјега, којима припада и „самосавладавање“ (Галатима 5:19, 22, 23). Шта је самосавладавање? Зашто га Павле препоручује? Какве користи доноси?

Самосавладавање се дефинише као „вежбање савладавања својих осећаја, потицаја или жеља“. Павле је показао да ће се прави хришћани препознати по таквом савладавању. У ствари самосавладавање помаже у развијању других плодова духа Божјега, као што су мир, стрпљење, кротост, доброта и благост. То оспособљава хришћане да устрају у служби Божјој те да се одупру притиску сотоне, света и свог несавршеног тела. Зато је Павле написао Галатима: „Живите по духу па сигурно нећете удовољавати пожуди тела“ (Галатима 5:16, НС).

То је нарочито значајно данас када се људи све мање савладавају. На пример, полиција у многим земљама утврђује да је све више аутомобилиста који не поштују саобраћајне знакове. Такви прекршаји често изазивају жестоке свађе које могу довести до туче. Једна пространа улица у Хјустону (Тексас)  назива се „Авенија спорова“, јер се на њој често свађају. Као други пример можемо навести ствари које су се догодиле када су возачи чекали на гориво. Будући да се возачи нису знали савладати, дошло је до излива гњева и чак до убиства, јер су неки хтели себично да дођу преко реда до горива.

У тим и сличним напетим ситуацијама хришћанин не сме да допусти да на њега утичу они који изливају свој гњев на друге. Увек треба да пази да остане благ и да се савлада.

Предности самосавладавања

Самосавладавање доноси многе предности, неке од њих чак врло видљиве. На пример, Божја реч осуђује прождрљивост и пијанство (Приче Соломунове 23:20, 21). Апостол Павле саветује: „Било да једете, било да пијете, било да шта друго чините, све чините на славу Божју“ (1. Коринћанима 10:31, СТ). Самосавладавање нам помаже попуштати, а то користи здрављу. Међутим, пијанство и прождрљивост нису само штетне ствари, него могу довести до искључења хришћанина из хришћанске скупштине. Зато самосавладавање на том подручју помаже хришћанину да остане тесно повезан са Јеховом.

Самосавладавање нам такође помаже да се одупремо жељама духа овога света (1. Коринћанима 6:9, 10). Данас се уопште сматра да су блуд, хомосексуалност, прељуба и све врсте сексуалних перверзија нормални и да им се нема шта приговорити. Међутим, хришћански мушкарци и жене се одупиру таквој пропаганди и боре се да остану чисти у Божјим очима. Они знају да ни „блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни људи с неприродним нагињањима ни мушкарци који живе са мушкарцима.. неће наследити Царство Божје“ (1. Коринћанима 6:9, 10 НС). Самосавладавање им омогућава одупрети се ширењу неморалних гледишта у којима се истиче становиште да је све то прихватљиво.

Крива гледишта се данас шире на различите начине, а посебно средствима за разоноду, путем телевизије, филмова, музике, позоришних представа, романа или других медија. Хришћанин се мора самосавладавати с обзиром на време које проводи за разоноду, а ако има превелике жеље за ужицима, тада заправо губи време. Он се такође мора самосавладавати с обзиром на врсту забаве, јер већина омиљених забава потиче на неморал и насиље или унапређује окултизам. Такве ствари нису за праве хришћане (Ефесцима 2:1—3).

Самосавладавање доноси напредак

Самосавладавање није само заштита. Оно такође помаже хришћанима напредовати у духовности и служби проповедања. Апостол Петар то истиче речима: „Својом вером спојите поштење, с поштењем знање, са знањем уздржљивост“. Те особине ће нам, поред постојаности, оданости Богу, братске љубави и љубави уопште, помоћи да не „останемо беспослени ни бесплодни у правој спознаји нашега Господа Исуса Христа“ (2. Петрова 1:5—8, СТ). Како нам самосавладавање помаже да напредујемо у хришћанској служби?

Хришћани обично проводе много времена сваки месец говорећи другима добру вест о Царству (Матеј 24:14; 28:19, 20). Међутим, неки хришћани суделују у тој служби само повремено, јер им друге ствари одузимају њихово време, или су обесхрабрени јер се људи премало занимају за ту вест. Можда имају добро спознање Речи Божје, међутим, уместо да напредују они назадују, можда постају потпуно „бесплодни“. Шта би требали учинити?

„Својим знањем спојите уздржљивост“, саветује Петар. То може значити савладати се у вези времена посвећеног рекреацији,  друштвеним активностима или чак запослења. У самосавладавање можемо укључити и духовно јачање јер се суочавамо с равнодушношћу. То можемо учинити редовним личним проучавањем Библије и посећивањем хришћанских састанака.

Самосавладавање такође помаже хришћанину у његовом опхођењу са другима. Лакше ће суделовати с другима у скупштини што ће унапређивати радост и мир (Ефесцима 4:3). Свако ко се зна савладати ће пазити да никога у скупштини не доведе до спотицања (Филипљанима 1:9, 10).

Самосавладавање посебно укључује владање језиком. То је врло важно ако не желимо друге навести на спотицање. Но, то није лако. Ученик Јаков је писао: „Ако ко у говору не греши, он је савршен човјек“ (Јаков 3:2, СТ). Јаков зато упозорава све хришћане да владају својим језиком како би га могли употребити у благослов других (Јаков 3:5—12). Затим је написао: „У миру се сеје плод, то јест праведност, за оне који творе мир“ (Јаков 3:18, СТ).

Самосавладавање у проповедању

Понекад може хришћанин у проповедању да наиђе на врло необуздане појединце. У таквим ситуацијама се мора савладати да остане миран и да не враћа истом мером. Једна хришћанка је дала зачуђујући пример у томе. Једног суботњег преподнева проповедала је од куће до куће и на трећим вратима је станарка почела пуцати на њу. Међутим, објавитељица је остала мирна и рекла: „Пуцали сте на мене.“ „Да“, узвратила је станарка, „пуцам“, и наставила је пуцати. Објавитељица (Јеховин сведок) извештава: „Од метака имала сам две рупе на капуту, две на торби, једну у нози. Један метак је прошао између мојих стопала. Осетила сам да сам рањена у ногу када сам покушала да се удаљим од врата“.

Хришћанка је сачувала необичну хладнокрвност у тој тешкој ситуацији. Молила је Јехову да јој помогне да дође до следеће куће да не падне на путу. У томе је успела пењући се четвороношке уз степенице. На њено куцање станарка је отворила и пријатно позвала унутра када је сазнала шта јој се догодило. Станарка и њена старија кћерка, болничарка, пружиле су јој прву помоћ, док је друга кћерка звала полицију и лекара. Самосавладавање тог Јеховиног сведока оставило је дубок утисак најпре на полицију, затим на лекара, сакупљене људе и коначно на болничко особље.

Истина, ретко се догађа да неко пуца на Јеховине сведоке, али они често имају посла с појединцима који су јако узрујани или љути. У таквом случају би се требали сетити да „благ одговор утишава гњев“ (Приче Соломунове 15:1). Исус је њихов узор. Петар је за њега писао: „Када су га вређали — он није одговарао увредом, када је страдао — није претио, него је препустио ономе који праведно суди“ (1. Петрова 2:23, др Чарнић). Да, самосавладавање је изванредна особина за хришћанску службу.

Како можеш развити самосавладавање?

Будући да је самосавладавање плод Божјег светог духа, требамо тај дух да би га могли развијати. Павле је писао: „По духу живите“ (Галатима 5:16, 22, 23). Сви хришћани морају марљиво проучавати Реч Божју која је написана по светом духу. Редовним студијем те Речи и применом наученог у свом животу, научићемо обуздавати се у мислима и ’заробити сваки разум да се покорава Христу’ (2. Коринћанима 10:5; Римљанима 12:2). Да, хришћанин се мора научити мислити као што мисле Исус и Јехова Бог.

Будући да самосавладавање значи исто што и обуздавање осећаја и склоности који излазе из срца, мора бити срце које је седиште потицаја, стално под утицајем Божјег духа (Матеј 15:19). Зато упамти овај добар савет: „Више од свега, чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче Соломунове 4:23). Допусти Божјем духу да утиче на твоје срце када сазнаш библијска начела. Упамти ако је могуће, библијске савете, да би их могао користити када се нађеш у тешким ситуацијама.

Дружење с другим хришћанима такође помаже развијању самосавладавања (Јеврејима 10:23—25). Различити састанци у хришћанској скупштини одржавају се да помогну свим хришћанима да повећају библијско спознање и способност развијања плодова духа Божјега. Уз то, добро је потражити и дружити се с особама које су стварно узор у самосавладавању. Тако ћеш и ти бити потакнут да развијеш ту врлину (Приче Соломунове 13:20; 27:17).

 Ствар коју не смеш никада да занемариш је редовна повезаност с Јеховом у молитви. Хришћанин мора стално да моли за његову помоћ при развијању самосавладавања. Моли за његов дух да ти помогне. И ако увидиш да ниси успео да развијеш самосавладавање у неким ситуацијама, искрено и понизно замоли Јехову за опроштење. Исус нас је научио да молимо: „Не наведи нас у напаст.“ Павле је охрабрио хришћане „да устрају у молитвама“. Зато моли Јехову „непрестано“ за његову помоћ у развијању самосавладавања (Матеј 6:13; Римљанима 12:12; 1. Солуњанима 5:17).

Како ли је само дивно хришћанско својство, самосавладавање! Развијај га и даље! Они који тако чине имају више самопоштовања. Уживају велики мир и срећу у својој породици и скупштини са духовном браћом и сестрама, као и боље односе са другима у свакодневном животу. А што је још важније, самосавладавање им омогућује развити добар однос са Створитељем и означава их као истинске хришћанске слуге свог Бога, Јехове.