Да ли треба крстити децу?

Мало дете не изгледа баш као грешник. Међутим, овај старински обред врши се зато да би се спрао грех. Кум се три пута одриче сотоне и његових дела. Свештеник затим узима малу посуду и лагано излива воду на дететово чело, и то три пута, говорећи, „Крстим те у име Оца и Сина и светог Духа“.

СКОРО две хиљаде година децу крштавају у сличним церемонијама. Родитељи то могу да опишу као дубоко потресно искуство. Међутим, да ли тај обичај налази своје порекло у Божјој Речи? Католички теолози признају да не. — Види Нову католичку енциклопедију, књига 2, стр. 69.

Прочитај библијску књигу Дела апостолских и брзо ћеш увидети да је код првих хришћана крштење било за оне који су могли ’чути и примити речи’ с разумевањем и оне који су се ’покајали’ (Дела апостолска 2:14, 22, 38, 41). Све ово мало дете сигурно не може да учини! Библија заиста говори о читавим породицама које су се крстиле, као што је породица Корнелија. a Али, чак и тада је крштење било за оне који су „слушали реч“ — не за малу децу (Дела апостолска 10:44—47).

Обичај од Бога или од људи?

У немогућности да укаже на библијски темељ крштења, Ватикан каже, „Крштење мале деце сматра се традиционалним обичајем који постоји од памтивека“. Али, да ли је ту традицију успоставио Исус Христ? Не, јер то крштење мале деце није узело маха све до одређеног времена након смрти апостола. Крајем другог века црквени отац Тертулијан је расуђивао, „Нека (деца) постану хришћани онда кад буду способна да упознају Христа“.

Апостол Павле је, међутим, упозоравао да ће доћи време „кад људи неће подносити здраве науке“ (2. Тимотеју 4:3, СТ). После смрти апостола, када више нису могли ’задржавати’, небиблијски обичаји су се почели увлачити у хришћанско обожавање (2. Солуњанима 2:6). Међу њима је било и крштавање деце. Али, крштавање деце није постало правило све до петог века. Тада се одвијала једна бурна расправа која је заувек променила хришћанство.

Почело је то онда када је британски калуђер по имену Пелагиус допутовао у Рим. Запрепашћен поквареношћу коју је тамо видео међу тзв. хришћанима, тај свештеник је почео потицати људе да учине напоре ка „већем моралу“. Човеку се не могу замерити његове слабости због ’источног греха’, рекао је Пелагиус, „Све добро и све зло... ми чинимо, а нисмо се родили с тим.“ Пелагиусово учење је ускоро постало предмет разговора у хришћанству.

Али, не за дуго. Црквене вође су то напуштање ’источног греха’ сматрали јересом. И Пелагиус је тако несвесно био средство у њиховим рукама за фаворизовање онога што је тада био популаран обичај — крштење деце. Један бискуп по имену Аугустин је то сматрао очигледном недоследношћу. ’Ако треба крстити малу децу’, питао је Аугустин, ’шта је с онима који НИСУ крштени?’ Наизглед логичан закључак би био тај да ће такви да горе у пакленој ватри због тога што нису крштени. Са таквом, очигледно утврђеном  чињеницом, Аугустин је задао фатални ударац: Пошто некрштена деца заиста подлежу проклетству, шта друго може да буде одговорио за то него ’источни грех’?

Пелагиусово учење је пало. Један црквени сабор у Картагини је касније Пелагиусова учења прогласно јересом. ’Источни грех’ је постао исто тако део хришћанства као и исповедни грех. А црква је сада била потакнута у правцу унапређивања масовних обраћења — често присилних — да би спасила људе од ’паклене ватре’. Крштавање деце је од популарног обичаја постало средство спасења, средство које ће наследити и протестантизам.

’На граници пакла’

Аугустиново учење је потакло нека непријатно тешка питања: Како Бог љубави може проузроковати да се недужне бебе муче у паклу? Хоће ли некрштене бебе добити исту казну као и окорели грешници? Теолозима није било лако да одговоре на ова питања. Католички свештеник Винцент Вилкин, каже: „Неки су некрштену децу предали пуној жестини паклене ватре, други су веровали да их није прогутао пламен, него су само грејана на заиста непријатној температури; неки би опет ту паклену нелагодност учинили најмање могућом . . . Неки би их смештали у један земаљски рај.“ b

Међутим, најпопуларнија од свих теорија била је та да душе некрштене деце одлазе у лимбо (претпакао). Ова реч дословно значи „граница“, (као ивица, или руб од хаљине) и представља подручје за које се претпоставља да стоји на граници (ивици, рубу) пакла. За теологе је лимбо један врло прикладан појам. Он у најмању руку ублажује застрашујућу слику деце која пате.

Али, као свака од људи створена теорија, и теорија о лимбу наилази на проблеме. Зашто се не спомиње у Писму? Могу ли бебе изаћи из лимба? И зашто недужне бебе морају прво тамо да иду? Разумљиво је да црква доказује како учење о лимбу „није службено католичко учење“* —  cНова католичка енциклопедија.

Расправа се поново покрене

Вековима су се католици у основи држали Аугустиновог гледишта и крштењем осигуравали своју децу против лимба. Међутим, од 1950—тих година поново се покреће расправа о крштавању деце. Католички научници почели су да изражавају озбиљне сумње у то да је тај обичај библијски. Други признају да се не могу прихватити ни Аугустинова поређења о пакленој ватри ни теорија о лимбу.

Међутим, као прво, конзервативне религиозне вође су одбиле да се покрену с места. 1951. године Папа Пио XII је одржао један говор пред групом бабица. Потврђујући веровање да је „стање опроста у тренутку смрти апсолутно нужно за спасење“, он је охрабрио бабице да саме обаве обред крштења уколико постоји изглед да ће новорођенче да умре. „Немојте, дакле, пропустити обавити ту милосрдну службу“, потицао је. Слично томе, 1958. г. Ватикан је издао једно одлучно упозорење да „децу треба крстити што је могуће пре“.

У сваком случају, спор је поново избио после познатог II ватиканског концила. Изненађујуће, црква је покушала да обједини конзервативне и либералне ставове. ’Крштење је апсолутно нужно за спасење’, закључио је концил, мада је спасење такође могуће за оне „који не својом кривицом не познају Христово јеванђеље“. d

У таквом редоследу је црква онда преиначила обичај крштавања деце. Између осталог, свештеници сада имају избор да могу одбити крштење ако родитељи детета не обећају да ће га васпитати као католика. Да ли се црква коначно удаљила од Аугустиновог учења? Неки тако мисле и почињу да доводе у питање потребу за крштењем деце?

Затим је Ватикан издао „Упутства за крштење деце“, у којима пише: „Црква... не зна ни један друга начин осим крштења да би засигурала деци улазак у вечно блаженство“. Бискупима је наређено да „врате традиционалној пракси оне који... су од ње одступили“. Али, шта је са децом која умиру некрштена? „Црква их једино може препустити Божјој милости“.

 Крштење деце и ваше дете

Нема сумње да су многи искрени католици заиста збуњени свим тим. Ипак неки можда сматрају да, ако католичка доктрина не може да опстане, крштење бар даје детету добар религиозни почетак. Али, да ли је то тако? Једна католичка мајка је рекла: „Имам двоје врло мале деце, обоје крштено као бебе, али не видим у њима ни трун Божје милости, него сасвим супротно“.

Крштење мале деце не помаже да се развију у вери. У ствари, оно повређује Исусову заповест: „Идите, дакле, и начините ученике... крстећи их“ (Матеј 28:19, НС). Крштење је безначајно уколико неко није довољно стар да буде ученик. Заиста је крштење деце „традиција од памтивека“. Али, зар није Исус осудио оне који су ’Божју реч учинили неважећом због своје традиције’? (Матеј 15:6, НС).

Зато Библија охрабрује родитеље да своју децу поучавају у духовним стварима „из малена“ (2. Тимотеју 3:14—17). Јеховини сведоци такође озбиљно узимају библијску опомену да васпитавају децу „у стези и поучавању о Јехови“ (Ефесцима 6:4, НС). Често се то врши на тај начин што се редовно проводи програм породичног библијског студија. Такви родитељи уче своју децу да присуствују и учествују на хришћанским састанцима (Јеврејима 10:24—25). Они храбре своје младе да дају „јавно признање“ своје вере (Римљанима 10:10, НС). Временом су њихова деца можда потакнута да се предају Јехови и да то симболизују крштењем у води. То је библијски и далеко је значајније и доноси више задовољства него посматрање формалног обреда који се обавља над дететом које ништа не схвата.

Ако хришћанско дете умре пре крштења, родитељи не треба да се боје да оно гори у паклу или чека у лимбу. Библија учи да су мртви без свести (Проповедник 9:5, 10). Родитељи на тај начин могу да се утеше Исусовим обећањем да „долази час када ће сви који су у спомен—гробовима чути његов глас и изаћи“ с изгледом да живе у обновљеном Рају (Јован 5:28, 29, НС; Лука 23:43). Ова библијски утемељена нада је далеко утешнија него што су то променљиве — људске традиције.

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

Појединости из историје крштавања деце

Датум (н.е.) Догађај

око 193. Тертулијан се залаже за крштавање одраслих

253. Концил у Картагини објављује да ’бебе

треба одмах крстити’

412—417. Расправа између Пелагиуса и Аугустина

с обзиром на ’источни грех’

417. Концил у Картагини осуђује Пелагиусов гледиште

као јерес. Крштење мале деце постаје утврђен договор у

католицизму

1201, 1208. Папа Иноћенте III пише у прилог крштавања деце

1545—1563. Концил у Тренту проглашава „анатему“

на свакога ко ускраћује крштење деце

1794. Папска була Аукторем Фидеи осуђује

Јансенистички сннод који је лимбо

назвао јересом

1951. Папа Пио XII наглашава нужност

крштавања деце охрабрујући

бабице да обаве обред у хитности

1958. Ватикан наређује да ’децу треба

крстити што је пре могуће’

1963—1965. Други ватикански концил одређује да је спасење

могуће и без крштења. Наређује да се

обред крштења деце преиначи

1980. Ватикан охрабрује обичај крштавања деце,

рекавши да се ’не зна ни један други начин како би

деца ушла у вечно блаженство’