Да ли следиш пут гостољубивости?

БИО је топао дан. Једна група младих и старих Јеховиних сведока обнављала је краљевску салу. Сви су били потпуно окупирани чишћењем, кречењем и осталим пословима. Али, током поподнева осетио се одређени умор и неки су сели да се мало одморе.

Изненада су се појавиле три сестре у вери са сендвичима, колачима, кафом, чајем и осталим пићима. Каквог ли угодног изненађења за уморне душе! Спонтано изражавање гостољубивости и љубави ових трију сестара не само да је у физичком погледу освежило раднике, него је јако допринело срдачном и љубазном духу, који је владао међу свима који су се тог поподнева нашли у сали.

Обележје правог хришћанства

Гостољубивост и љубав се наравно не ограничавају само на такве прилике. Исус Христ, утемељитељ хришћанства рекао је у вези својих правих следбеника: „По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом“. Апостол Павле је саветовао сухришћане: „Гостољубивост ревно негујте“ (Јован 13:35; Римљанима 12:13, НС). Другим речима, пут гостољубивости која се темељи на несебичној љубави, за праве хришћане је животни пут.

Али, својства попут љубави и гостољубивости не стичу се аутоматски чим се постане хришћанин. Напротив, на развијању истих потребно је марљиво радити. Посебно је то случај у данашњем свету у ком је, према библијском пророчанству, охладнела љубав већине људи (Матеј 24:12). Сасвим другачије је међу онима који показују та својства. У сложној породици свако цени заједништво с другим и радује се заједнички проведеном времену. Исто је и међу члановима хришћанске скупштине. Редовним дружењем на састанцима, у служби проповедања и у осталим приликама они се могу добро упознати. Тада постају прави пријатељи и понеко се можда осећа ближи с браћом у вери него са чланом властите породице (Приче Соломунове 18:24). Та веза пријатељства међу Јеховиним сведоцима служи као јак зид против штетних утицаја света.

Улога хришћанских жена

Додуше, ови хришћани су позвани да ’следе пут гостољубивости’, али хришћанским женама припада у томе важна улога. Зар нису обично жене, посебно супруге, те које обављају највећи део посла када треба показати гостољубивост? Када супруг позове некога из скупштине, жени пада у дужност да спреми стан, припреми јело и пиће, а затим да опет све доведе у ред. Чак ако јој муж и деца помажу (на шта би морали радо да буду спремни), жена ипак носи главни терет, бринући се за све на исправан начин.

За похвалу су многе хришћанске супруге које се напрежу у показивању праве гостољубивости својој браћи и сестрама у вери. Споменимо као пример Дип Ји, сестру у пуној служби из Хонгконга, чији супруг је старешина у месној скупштини. Иако има пуне руке посла када она и њен муж позову браћу и сестре — понекад је то цела група за студиј књиге — она с радошћу изражава гостољубивост. „Ја припремим једноставно јело“, каже она. „Лепо је посматрати како се браћа радују заједничком дружењу и како на тај начин бивају охрабрена“. Хришћанске жене које спремно показују гостољубивост играју важну улогу у развијању духа срдачности у скупштини.

Узимајући у обзир све што је повезано са гостољубивошћу, сигурно се од хришћанских супруга у том погледу тражи марљивост и самопожртвованост. Али, оне могу да буду сигурне да њихови супрузи и захвални гости јако цене та дела љубави. Догађа се наравно да  неко не покаже право цењење за оно што се учини за њега, али то није разлог да будемо обесхрабрени или љути, те да више не показујемо гостољубивост. Иако се радујемо када од других чујемо изразе захвалности чиме се показује да се цени наш труд, ми морамо увек да мислимо на то да ми првенствено показујемо гостољубивост зато јер је то исправно и јер је то дело љубави. А пре свега, такво поступање се допада Јехови.

Уравнотежени став

Обзиром на све већу скупоћу неки се могу устручавати да показују гостољубивост, мислећи да је њима немогуће да буду гостољубиви. Зато је потребно баш на том подручју имати уравнотежени став. Додуше, неко посебно јело и одабрано пиће може да допринесе расположењу у друштву, али то није нипошто одлучујући чинилац. У речи Божјој налазимо следећи разуман савет: „Бољи је оброк поврћа гдје је љубав, него од утовљена вола гдје је мржња“ (Приче Соломунове 15:17, СТ). Оно што имамо, или што доносимо на сто није од пресудне важности, него се цени и вреди изграђујуће друштво и дух љубави који показујемо.

Стави се једном у положај 40 година старе Фанг Кинг, која има противнички расположеног мужа. Она станује у малом једнособном стану у једном мамутском стамбеном насељу у Хонгконгу. Сигурно је да није богата, јер мора да ради пола радног времена у светском послу, како би повећала породичне приходе. Ипак, великодушна је са оним што има. Када су Сведоци из скупштине у служби по кућама у суседству, она их често позове на мало освежење у свом стану, а њена браћа у вери цене тај љубазни гест. Дакле, није безусловно потребно бити имућан, да би се могло показивати праву гостољубивост.

Можда ћемо се морати одрећи неких ствари, како бисмо могли показивати гостољубивост, чак ако то и није баш често. Али, да ли је то вредно, да ли се исплати? Сасвим сигурно да, ако је наш потицај права хришћанска љубав. Јер где је љубав без жртве? Чак су Јехова и Христ доказали своју љубав према човечанству, тиме што су допринели велике жртве — Јехова је жртвовао свог сина, а Исус свој савршени људски живот (Јован 3:16; 15:13).

И први хришћани су следили пут љубави. Апостол Павле је писао о браћи из Македоније: „Да је у многом кушању невоље њихова радост била обилна и да је њихово пуко сиромаштво показало обиље у богатству њихове простодушности. Сведочим да су они према својој могућности, и преко могућности, добровољно давали и нас много молили да им учинимо ту милост и да могу учествовати у служби светима“ (2. Коринћанима 8:2—4, др Чарнић). Њихова дирљива великодушност је заиста долазила из срца, јер су били ’крајње сиромашни’, а ’давали су преко својих могућности’.

Упркос свим модерним удобностима, показивање гостољубивости још увек кошта времена, енергије и новца, и то свакога био он сиромашан или релативно добро стојећи. Зато је најважније питање: Да ли смо спремни да се напрежемо да би се други могли радовати благословима хришћанског дружења? Задржимо у мислима да у Библији пише: „Подашна рука бива богатија и ко напаја сам ће бити напојен“. И ми ћемо бити охрабрени размишљајући о томе како управо ’позајмљујемо Јехови’, ако слушамо његове изричите заповести, опонашајући његов диван пример (Приче Соломунове 11:25; 19:17).

Кога ћемо позвати

Исус је једном рекао: „Кад приређујеш ручак или вечеру, немој да зовеш своје пријатеље, нити своју браћу, нити своје сроднике, нити богате суседе“. Зашто не? „Да не би и они тебе позвали и узвратили ти“ (Лука 14:12, др Чарнић). Исус није тиме желео да каже да не смемо да позовемо на јело пријатеље и рођаке. И он је сам понекад јео код својих пријатеља, на пример у дому Марије и Марте. Шта више, Исус је желео да укаже да не смемо, показујући гостољубивост да мислимо како нам то треба бити враћено.

Осим тога, Исус је показао да приликом позивања морамо прво да узмемо у обзир оне којима ће тако дружење највише да користи (Лука 14:13). То могу да буду неки које је потребно охрабрити, затим нови у истини, они који су срамежљиви или нагињу повлачењу, затим старија браћа. Из изјаве Ои Јук, једне старије врло ревне, али такође јако болесне сестре, можемо схватити какво јачање представља такво дружење. „Браћа ме често позивају када су заједно, а чине ми  добро и у многим другим стварима. Тако сам срећна што припадам великој породици“.

Сврха тог заједничког сакупљања није само бити у друштву. Шта више, оно служи међусобном изграђивању и јачању везе љубави међу обожаваоцима Јехове. Зато не треба ставити нагласак на богато јело и пиће, него на изграђујућу и охрабрујућу атмосферу. Такође је потребно унапред размишљати о томе шта ће се радити и о чему се жели разговарати. Додуше, Библија не мора да буде у центру свега што радимо, нити треба само да разговарамо о библијским темама, али било би мудро и љубазно да све буде одговарајуће изграђујућем начину. Наравно, потребно је избегавати такмичарске игре, оговарање или увредљиве примедбе (Ефесцима 4:29, 31).

Онај ко је гостољубив може да се нада богатој награди

Исправно је показивати гостољубивост, не очекујући да нам то буде враћено, али то не значи да онај ко је гостољубив не добија никакву награду. Баш супротно, бива богато награђен, иако не тежи за тим. С једне стране то доприноси налажењу нових пријатеља и јачању старих веза. С друге стране, и други бивају потакнути на развијање духа дарежљивости и гостољубивости (Лука 6:38, Приче Соломунове 11:25). А пре свега, најгостољубивија особа у свемиру, наш љубазни Створитељ, побринуће се да ономе ко је заиста гостољубив, никада не недостаје ништа, јер он цени све који попут њега ’следе пут гостољубивости’.