Питања читалаца

◼ Зашто су Јеховини сведоци одузели заједницу (искључили) због отпадништва неке који тврде да још увек верују у Бога, Библију и Исуса Христа?

Они који изричу такав приговор истичу да многе религиозне заједнице које тврде да су хришћанске допуштају отпадничке погледе. Чак се и неки (свештеници не слажу са основним наукама својих цркава, а ипак и даље уживају добар углед. У скоро свим деноминацијама хришћанства постоје модернисти и фундаменталисти који се увелико разилазе међу собом у погледу надахнућа Писма.

Међутим, такви примери не пружају темељ да бисмо и ми исто тако чинили. Због чега? Многе од таквих деноминација допуштају широку разноликост гледишта међу свештенством и лаицима због тога што сматрају да не могу да буду сигурни шта је уствари права библијска истина. Они су слични књижевницима и фарисејима Исусовог времена, који нису били у стању да говоре као они који имају власт, онако како је Исус поучавао (Матеј 7:29). Штавише, будући да религионисти верују у међуверство, они нису обавезни да превише озбиљно узимају различита веровања.

Али, такво становиште нема библијски основ. Исус Христ се није удружио ни са једном од секти Јудаизма. Јевреји из тих секти су веровали у стваралачког Бога и хебрејске списе, нарочито Мојсијев Закон. Па ипак Исус је рекао својим ученицима да се „чувају... науке фарисеја и садукеја“ (Матеј 16:11, 12; 23:15). Запазимо такође како је строго апостол Павле поставио ствари: „Чак ако вам ми или неки анђео с неба објави као добру вест нешто што је преко онога што смо вам ми објавили као добру вест, нека буде проклет“. Да би то боље нагласио, Павле је затим још једанпут поновио ту изјаву (Галатима 1:8, 9).

Отпадничке науке или различита гледишта никако се не слажу са правим хришћанством, као што је Павле јасно изразио у 1. Коринћанима 1:10: „Заклињем вас, браћо, именом нашега Господа Исуса Христа да сви будете сложни; да не буде мећу вама раздора, већ да будете сједињени у истом осећају и истој мисли“ (СТ). У Ефесцима 4:3—6 се даље наводи да се хришћани требају „усрдно старати држати јединство духа у сједињујућој свези мира. Јадно је тело и један дух, као што сте и ви позвани у једну наду свог звања, један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и отац свих“ (НС).

Да ли је то јединство могао постићи и одржати сваки независан истраживач Писма који је долазио до својих личних закључака и онда тако поучавао? Никако! Кроз Исуса Христа Јехова је у ту сврху дао „неке као апостоле,... неке као еванђелисте, неке као пастире и учитеље... док сви не достижемо јединство вере и тачно спознање Божјег Сина, док потпуно не узрастемо.“ Да, уз помоћ таквих слугу је скупштинско јединство — јединство учења и деловања — могло бити остварено (Ефесцима 4:11—13, НС).

Очигледно је да темељ за припадање Јеховиним сведоцима не може почивати само на веровању у Бога, Библију, Исуса Христа, итд. И римокатолички папа и англикански надбискуп од Кантерберија исповедају таква веровања, мада је њихово црквено чланство искључено једно од других. Исто тако, само зато што исповеда таква веровања, неко неће стећи овлашћене да тиме буде познат као један од Јеховиних сведока.

Припадати Јеховиним сведоцима значи прихватити читав низ истинитих учења Библије, укључујући и она библијска веровања која су јединствена за Јеховине сведоке. Шта таква веровања укључују?

Велико спорно питање које је постављено пред човечанством; пуноправност Јеховиног суверенитета, због кога је тако дуго допуштао зло (Језекиљ 25:17). Веровање да је Исус Христ имао предљудско постојање и да је подложан свом небеском Оцу (Јован 14:28). Постојање „верног и разборитог роба“ данас на Земљи коме су поверени сви Исусови земаљски послови роба који је повезан са Водећим телом Јеховиних сведока (Матеј 24:45—47). Да, 1914. година означава крај времена незнабожаца и успоставу Божјег Царства на небу, као и време Христове проречене присутности (Лука 21:7—24; Откривење 11:15—12:10). Да ће само 144 000 хришћана добити небеску награду (Откривење 14:1, 3). Да је близу Армагедон, битка великог дана Свемогућег  Бога (Откривење 16:14, 16; 19:11——21). Да ће након Армагедона уследити Христово Хиљадугодишње Краљевство које ће обновити рај на читавој Земљи. Први који ће уживати благодети тог раја биће садашње „велико мноштво“ Исусових „других оваца“ (Јован 10:16; Откривење 7:9—17; 21:3, 4).

Имамо ли библијски пример за заузимање тако строгог става? Заиста имамо! О некима из његовог времена Павле је писао: „Њихова ће се реч ширити као гангрена. Хименеј и Филет спадају међу њих. Ти људи су одступили од истине говорећи да се васкрсење већ збило; и они изврћу веру неких“ (2. Тимотијева 2:17, 18 НС; такође види Матеј 18:6). Ништа не указује на то да ови људи нису веровали у Бога, Библију и Исусову жртву. Ипак их је, на темељу онога што су научавали о васкрсењу, Павле исправно ожигосао као отпаднике с којима се верни хришћани не друже.

Слично томе, апостол Јован је означио антихристом оне који нису веровали да је Исус дошао у телу. Они су вероватно веровали у Бога, у хебрејске списе, у Исуса као Божјег Сина, итд. Али по питању, да је Исус стварно дошао у телу, нису се слагали и због тога су означени „антихристом“. О онима који су имали таква различита гледишта Јован даље говори: „Ако ко дође к вама, а не доноси ове науке, не примајте га у кућу и не поздрављајте га. Ко га поздравља суделује у његовим злим делима“ (2. Јованова 7, 10, 11, НС).

У складу са таквим библијским узорима, уколико хришћанин (који тврди да верује у Бога, Библију и Исуса) непокајнички унапређује (подупире) лажна учења, могло би се показати нужним да буде искључен из скупштине (Види Тит 3:10, 11). Наравно, ако особа само сумња или је о нечему погрешно обавештена, оспособљене слуге ће јој помоћи с љубављу. То је у сагласности са саветом: „Показујте и надаље милост некима који сумњају, спашавајте их грабећи их из ватре“ (Јуда 22, 23). Зато се права хришћанска скупштина не може с правом оптужити да је окрутно догматска, већ она високо вреднује и ради у правцу јединства на које нас потиче Божја Реч.