Кључ за праву религију

У ОВОМ нашем 20. веку има више људи који тврде да припадају хришћанској него некој другој религији. Али, ипак је овај век време највећих невоља у људској историји. Због чега тај парадокс?

Из једног разлога, а тај је што многи своју веру не узимају озбиљно. За њих је хришћанство само узгредна ствар, а не доминантна снага у њиховом животу. А они који своју религију ипак узимају озбиљно одобравају многа контрадикторна веровања и чак прихватају различита морална мерила. Осим тога су раздељени националним, расним и економским разликама. Уз то су они често жртве једни других, чак се прогоне, ратују и убијају једни друге. Тако су два највећа рата у историји у основи водиле „хришћанске“ нације.

Какав закључак можемо из овог да извучемо? Да хришћанство или није права религија или постоји велика разлика између тврдити да си хришћанин и заиста бити хришћанин. Према Исусу Христу, оснивачу хришћанства, овај други закључак је исправан. Једном приликом је он говорио о некима који ће му се обраћати са „Господе, Господе“. Другим речима, они ће тврдити да су хришћани, прихватајући Исуса као свог Господа. И биће веома запослени, обављајући наизглед важне послове у његово име. Али, Исус ће им ипак рећи: „Никад вас нисам познавао! Одлазите од мене који чините безакоње“ (Матеј 7:22, 23, НС).

Сигурно је да нико од нас не жели бити у таквој ситуацији! Зато, како ћемо одредити да ли смо прави хришћани или не? Постоји ли кључ за праву религију?

Кључ

Да, постоји. Наравно, хришћанство укључује многе ствари. На пример, прави хришћанин мора имати јаку веру у Бога, јер „без вере није могуће угодити Богу“ (Јеврејима 11:6). Вера мора бити попраћена исправним делима. Ученик Јаков је упозорио да је „вера без дела мртва“ (Јаков 2: 26). Штавише, апостол Павле је нагласио важност „тачног спознања (Божје) воље у свој мудрости и духовном разумевању“ (Колошанима 1:9, НС). Али, ни једна од ових ствари не даје кључ за праву религију.

Чињеница је да ми можемо имати добро библијско спознање и јаку веру, те бити прилично запослени у чињењу добрих дела, а да смо ипак само имитација хришћана. Како је то могуће? Апостол Павле је објаснио: „Ако говорим језицима људским и анђеоским, а љубави немам, тада сам метал који јечи и цимбало које звечи. И ако имам дар прорицања и све свете тајне знам и све знање имам, те ако имам сву веру да и горе могу премештати, а љубави немам, ништа сам. И ако све што имам дам да друге нахраним, и ако предам своје тело и тиме се дичим, а љубави немам, не користи ми ништа“ (1. Коринћанима 13:1—3, НС).

Да, кључ за препознавање праве религије је увиђање чињенице да се она заснива на чистој, искреној љубави. Наша вера, добра дела и тачно спознање су важни и без њих се не може. Али, ако нису засновани на љубави, бар колико то стоји до нас, од мале су користи. Зашто је то тако? Због чега љубав има тако велику важност?