Ко су заправо ескаписти?

„БЕГ од стварности“. То је рекао рођак једног младог мисионара који је отишао на Јужни Пацифик да тамо обавља мисионарску службу. Многи би на то слично гледали. Један радио—коментатор с Новог Зеланда је, на пример, недавно рекао да се, онда кад се погоршава економска ситуација, велики број људи окреће веровању у Бога као облику ескапизма. a

Али, да ли су они који су свој живот посветили томе да следе духовне интересе заиста ескаписти? Према Исусу Христу — не. Он није на веру у Бога гледао као на илузију, измишљотину или обични плод маште. Он је у Јовану 7:28, НС, рекао: „Нисам дошао сам од себе, него је стваран онај који ме је послао“.

У Исусовом случају, вера у Бога није на њега утицала на неки пасивни начин. То га је потакло да свој живот понуди Богу, рекавши: „Ево! Долазим... вршити твоју вољу, о Боже“ (Јеврејима 10:7, НС). Прави хришћани данас нису ништа мање снажно потакнути. Да би то илустровали, размотримо савет којег је апостол Павле написао Тимотеју, истакнутом старешини у једној скупштини првог века. Павле је знао да неки у скупштини поседују знатну материјалну имовину. Али, будући да се њихова вера заснивала на реалности, они су били потакнути да ту имовину искористе. Павле је рекао: „Реци онима који су богати у овом садашњем свету да не буду презриви према другима, да не полажу своје поуздање на пролазну моћ богатства, него на живог Бога који нам великодушно даје све на наше уживање. Реци им да чине добро, да буду богати у угодним делима, да буду спремни дати другима и саосећати с онима у невољи. Нека улажу своју сигурност у живот који долази да би имали сигуран удео у правом и трајном животу“ (1. Тимотију 6:17—19, Филипс).

Хришћанство, према томе, није бег из реалности. Оно заправо подразумева мужевно суочавање с одговорношћу. Бог ког обожавамо није утвара; он је стваран. Живот који проводимо у његовој служби смисаон је и испуњен. Наша нада у будућу награду није претпоставка без темеља, него има сигурну основу у обећањима Бога који не може лагати (Јеврејима 6:18).

Шта је, међутим, с онима који поричу да је потребно служити Богу и који граде свој живот око материјалних добара или неке себичне каријере? Зар они нису, уствари, ескаписти?

Мудри човек Соломун користио је изразе попут „испразности“ и „трчања за ветром“ да би описао живот у ком материјалне ствари и телесни ужици имају прво место. Описао је исход рекавши: „И што су ми год очи тражиле, нисам им ускратио. Нисам одвраћао своје срце од било каквог ужитка, јер ми је срце било радосно због свог мога труда, и то ми је био део од свог мога труда. И ја, баш ја сам погледао на сва своја дела која су моје руке начиниле и на труд којим сам се трудио да то извршим, и гле, све је била таштина и трчање за ветром, н ништа није било од користи под сунцем“ (Проповедник 2:10, 11, НС).

Да, чак и материјалистички начин живота доноси одређену врсту задовољства. Али, недостаје праве испуњености и трајне среће. Такав живот је чиста „испразност“. Хебрејска реч преведена као „испразност“ дословно значи „дах, дашак“ и према томе се односи на нешто што није ни чврсто ни трајно. Њу Инглиш Бајбл (Нова енглеска Библија) употребљава зато израз „празнина“.

Према томе, да ли је особа која води такав живот који је Соломун означио „испразношћу“ у положају да оптужује једног хришћанина да он бежи у стање варљивог задовољства? То се баш не би могло рећи. Апостол Павле је, заправо, даље показао да се „мења сцена овога света“ (1. Коринћанима 7:31 НС). Овде он упоређује безбожни свет са позорницом на којој се стално мењају сцене. Оно што данас изгледа дивно, дражесно,  чак спектакуларно, може сутра потпуно да нестане. Данашњи „забављачи“ временом бивају замењени другима. Упркос свим њиховим настојањима, њихови животи не пружају ништа што је од трајне вредности. Они немају праву наду у будућност.

То је управо онако како је рекао Филип Честерфилд, енглески дворанин и говорник из 18. века: „Бесмислено сам трчао из задовољства у задовољство и све пробао. Уживао сам у свим задовољствима света и проценио њихову праву вредност, која је заиста врло ниска... Кад размислим о ономе што сам видео, и што сам учинио, тешко сам себе могу убедити у то да је сва та ништавна трка и јурњава за задовољствима у свету уопште имала икакав стварни темељ“.

Хришћани су, међутим, као Аврам који је „очекивао град који има праве темеље, чији је градитељ и творац Бог“ (Јеврејима 11:10, НС). Њихова вера је сигурна и они немају потребу да беже, него испуњавају свој живот активношћу која доноси задовољство. Шта је с твојим животом? Да ли је он само бег, или је чврст, изграђен на стварности?

[Фуснота]