Да ли мртви живе? Шта каже Бог

МАЛИ авион је полетео из једног града у Јужној Африци и упутио се према другом граду удаљеном око 400 км. У авиону су били пилот и његова дванаестогодишња кћерка. Када су због квара покушали да се присилно спусте, авион се срушио и обоје су погинули.

„Само Јехова Бог зна моју бол и осећај губитка, као и борбу коју сам морала да водим сама са собом“, присећа се Бети, супруга и мајка. Како је успела то да савлада? „Непрестано сам се молила за храброст и снагу да надвладам жалост како би и другима могла помоћи да учине исто.“ Осим тога, Бети је веома утешило то што Библија каже о стању мртвих и нади у васкрсење.

Шта каже Бог о мртвима? Библија одговара: „Мртви не знају ништа“ (Проповедник 9:5). Дакле, мртви су без свести. То је једноставно тако. Зашто онда многи верују у нешто супротно? Зато што су обманути једном великом и прастаром преваром светских размера!

Превара светских размера

Све је започело изрицањем прве лажи. Историјски извештај из прве библијске књиге то детаљно описује. Тамо пише: „Што се дрвета спознања добра и зла тиче, с њега не једи, јер у који дан једеш с њега сигурно ћеш умрети“ (1. Мојсијева 2:17, НС). То је Јехова Бог рекао првом човеку Адаму. Упореди то сада са 1. Мојсијевом 3:1—4, где се извештава како је сотона, говорећи преко змије, навео Еву на непослушност Богу, рекавши: „Нећете ви умрети“. Дакле, сотона је тврдио нешто супротно ономе што је рекао Бог. На тај начин је изрекао прву лаж и тако постао „отац лажи“ (Јован 8:44; Откривење 12:9).

Али, Адам и Ева су ипак умрли, а исто тако и безброј милиона других. Шта ће сотона сада измислити? Сада је он у људе почео да усађује идеју како, мада тело умире, нешто и даље наставља да живи. То је касније постала доктрина старих религија, а усвојила је и грчка филозофија. Зато је веровање у бесмртност људске душе скоро универзално. А за многе је вероватно утешно веровати да њихови вољени који су умрли још увек негде живе. Питање је, међутим, да ли је то истина?

Да ли је твоја душа бесмртна?

Реч „бесмртност“ се појављује у Библији три пута, и сва три пута у хришћанским грчким списима. Испитивање примене те речи јасно показује да човек није наследно бесмртан.

Размотримо, на пример, речи апостола Павла из 1. Тимотију 6:15, 16, НС, где он описује Исуса Христа као ’Краља оних који владају  као краљеви и Господара оних који владају као господари, онога који једини има бесмртност’. У чему се, дакле, Исус разликује од других „краљева“ и „господара“? Он је бесмртан, а они нису.

Истина, бесмртност је обећана оним Христовим следбеницима који су позвани да владају с њим на небу (1. Петрова 1:3, 4). Тако у 1. Коринћанима 15:53, 54 читамо: „Јер ово смртно (треба) да се обуче у бесмртност. А кад ... се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она ријеч што је написана: побједа прождрије смрт“. Запази да бесмртност треба „обући“. То је награда за верне, одабране хришћане. То није нешто што је урођено свим људима.

Даље, Библија не каже да човек има или да му је дата душа. Она каже овако: „И Јехова Бог је затим створио човека из праха земаљскога и у носнице му удахнуо дах живота и човек је постао жива душа“ (1. Мојсијева 2:7, НС; Упореди 1. Коринћанима 15:45). Бити нешто је сасвим друго од имати нешто. Нико не може порећи да се: „Бити пас“, разликује од: „Имати пса“! Исто тако, бити душа, није исто што и имати душу.

То, да не добијају сви људи дар бесмртности, видљиво је из многих библијских осврта на умирање душе. На пример: „Која душа згријеши она ће погинути“ (Језекиљ 18:4, 20). „И бит ће да ће се свака душа која не послуша тог пророка истријебити из народа“ (Дела апостолска 3:23).

Пошто немамо бесмртну душу, шта се онда дешава с нама кад умремо? Ми једноставно „спавамо“, јер због Христове откупне жртве постоји нада васкрсења (1. Коринћанима 15:22). Кад је Лазар умро, Исус је рекао: „Идем тамо да га пробудим“. Затим је објаснио: „Лазар је умро“ (Јован 11:11—14, НС). Павле је исто тако говорио о онима који „спавају у смрти“ (1. Солуњанима 4:13, 14; 1. Коринћанима 15:20, НС). Ако мртви, дакле, спавају. . .

Да ли ће бити пробуђени?

Замисли ову задивљујућу сцену: Мноштво људи окупило се пред једном пећином у Витанији близу Јерусалима. Ту је Исус с Маријом и Мартом, сестрама Лазара који је недавно умро и чије тело лежи у пећини која је затворена каменом. „Узмите камен“, наређује Исус. Марта примећује: „Господе, већ смрди; јер су четири дана како је умро“. Али, након кратке молитве, Исус повиче: „Лазаре! Изићи“ (Јован 11:38—44). Можеш ли да замислиш како је мноштво било задивљено и радосно — а нарочито Марија и Марта?

Да је Лазар та четири дана негде живео, зар он то не би испричао? Али, нигде није записано да је он говорио о било каквом доживљају који је имао док је био мртав. Библија то потврђује речима: „Мртви не знају ништа“ (Проповедник 9:5).

Случај Лазара није био једини такав случај. Исус је у месту Наину срео погребну поворку која је носила једног младића. Исус је рекао: „Момче, теби говорим, устани!“. И шта се десило? „Сједе мртвац и стаде говорити“ (Лука 7:11—17). Али, да ли је тај младић рекао било шта о месту где иду људи кад умру? Не, јер је он очигледно био једноставно мртав.

Исус, Павле, Петар, Илија и Јелисије, сви су они васкрсавали мртве. Нико од васкрснулих није рекао ни реч о загробном животу.

Ова задивљујућа чуда представљају само предукус јединог начина на који велика већина мртвих може поново да оживи — васкрсења у живот на Земљи под Божјим Царством. Исус је рекао: „Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у спомен—гробовима чути (мој) глас и изићи“ (Јован 5:28, 29). То ће бити веома узбудљиво за оне који ће имати предност да живе под Христовом царском владавином од хиљаду година, која је сада већ толико близу (Откривење 20:4, 6). Већ сама нада васкрсења доказује да мртви не живе. Да би људи могли бити васкрснути, морају прво да умру.

Неки се можда питају...

Шта је с тврдњама медија и осталих о томе да примају поруке од мртвих? Зар то не доказује да мртви живе. Не. Сотона је врло лукав, он је врхунски варалица који се често „претвара у анђела светла“ (2. Коринћанима 11:14). Он и његови демони се могу, а то често и чине, маскирати као духови људи који су умрли! Зато је Јеховин закон дат Израелу јасно наглашавао: „Нека се у теби не нађе нико ... ко пита спиритистичке медије ... и ко пита мртве. ... Јер свако ко такве ствари чини огаван је Јехови“ (5. Мојсијева 18:10—12, НС). Јехова исто тако каже да они који се баве спиритизмом „неће наследити Божје Царство“, него ће бити  уништени (Галатима 5:19—21; Откривење 21:8). a

Шта је с онима који тврде да су доживели смрт? Зар то не доказује да дух или душа напушта тело приликом смрти? Џорџ Галуп, мл., испитивач јавног мишљења у САД, истраживао је ову тему и објавио резултате у књизи Авантуре у бесмртности. Интервјуисани доктори и научници били су скептични у вези тих извештаја о доживљајима смрти. Један биофизичар из Мериленда је рекао следеће: „То су доживљаји ума у физиолошки абнормалном стању... Мозак је врло сложен орган и може произвести многе варке ако с њим лоше поступамо — погледајмо искуства с халуциногеним дрогама“. Један психијатар из Охаја је рекао: „Ови извештаји су фантазије или халуцинентне појаве“. Научник из Мичигена: „То су траумом изазване фантазије“.

Галуп је дошао до закључка да извештаји о доживљајима смрти „ни у ком случају не сачињавају оно што би се могло сматрати доказом о бесмртности или животу након смрти“. Надаље, он каже: „То би једноставно могао да буде драматични унутрашњи сценарио чија се радња потпуно одвија у мислима оних који доживљавају физичке трауме“. Он такође указује на то да би неки религиозни мислиоци објаснили таква искуства као „део демонске стратегије у завођењу  људи“. Оно што је Јехова Бог давно рекао још увек важи: „Мртви не знају ништа“ (Проповедник 9:5).

Шта треба да учиниш?

Чувај се идеја или учења која се темеље на сотониној првој лажи — „нећете ви умријети“ (1. Мојсијева 3:1—5). Прихвати оно што учи Божја Реч, а то је да кад човек умре „пропадну све помисли његове“ (Псалам 146:4). Прихвати и то да ће мртви који спавају устати током славне владавине Божјег Царства, за коју многи моле, кад ће „бити васкрсење мртвима и праведницима и грешницима“ (Дела апостолска 24:15; Матеј 6:9, 10).

Болесна жена, споменута у нашем првом чланку, радовала се кад је чула шта Бог каже о мртвима и о демонским духовима који заводе. Уништила је своје амајлије и друге спиристичке предмете и за пар дана се осећала много боље. Сада она помаже другима да се ослободе обожавања демона.

Удовица која је изгубила своје драге у авионској несрећи утешила се оваквим размишљањем: Пошто мртви не знају ништа, време за њих више не постоји. Дакле, гледано с њиховог становишта, они ће се већ у следећем трену пробудити у земаљском рају под Божјим Царством! Она одушевљено помаже другима да спознају да ће ускоро „Јехова сигурно отрти сузе с лица“ (Исаија 25:8, НС). Она се радује дану кад ће њени вољени који су умрли васкрснути и поново живети.

[Фуснота]