Радосна истрајност на Блиском истоку

Овај узбудљив извештај долази од Јеховиних сведока из Либанона

НАША службена 1990. година започела је жестоком наизменичном артиљеријском ватром у Бејруту. Затим је био мир који је трајао од краја септембра 1989. до јануара 1990.

Током тих месеци извештен је нови највећи број од 2 659 објавитеља (у новембру), у поређењу са 2 467 у 1989. службеној години. Четрдесет и четири особе су крштене, и сваког месеца просечно је 65 објавитеља суделовало у помоћној пионирској служби. По први пут је извештено више од 2 000 библијских студија, и почели смо да предвиђамо шта би могло да се постигне у будућности.

Али, поново је букнуо рат у Источном Бејруту, где је смештено највише скупштина, и мноштво наше браће морало је побећи у друге делове земље. Данима нисмо имали везу са скупштинама у нападнутим подручјима, и извештаји службе проповедања били су непотпуни. Ипак, браћа која су се расејала повезала су се са скупштинама на подручјима на која су побегли, и рад од куће до куће наставио се са изванредним резултатима широм земље. Међутим, многи домови наше браће били су или спаљени или оштећени у току бомбардовања. Једна сестра је изгубила живот.

Ми смо с поверењем гледали на Јехову за помоћ и вођство. Храбри пионири добровољно су се јавили да заједно с храном и водом, духовно обезбеде нашу браћу у пределима под опсадом. Подстакнути љубављу према Јехови и нашој браћи, чак су се излагали опасности прелазећи путеве који су били миниране. Дато је дивно сведочанство, јер су људи видели помоћ која је долазила породицама наше браће. Видели су шта може да учини права љубав кад су сви уједињени у обожавању јединог истинитог Бога, Јехове (Јован 13:34, 35; 15:13).

У току службене године, браћи није недостајао ни један једини број наших часописа. Као што је већ био случај с  Кулом стражаром, почео је симултано с енглеским језиком да се издаје часопис Пробудите се! на арапском, започевши с бројем од 8. јануара 1990. Сведоци и заинтересоване особе били су пресрећни. Такође је било дирљиво видети нове публикације на арапском језику, као што су брошура Да ли треба веровати у Тројсто? и књиге Библија — Реч Божја или човечија? и Моја књига библијских прича.

Ти духовни дарови били су прибављени упркос затварању многих фабрика и других установа у Бејруту. Економска ситуација лоша је у целој земљи. Многа места немају ни струје ни воде ни телефона. А сада, допустимо да нека наша браћа испричају како су нашли радост чак и док су се борили са разорним деловањем рата који траје већ 15 година.

”Позитивна страна“

Брат у Бејруту пише: ”Пре свега, искрено захваљујем Јехови што нас је сачувао унутар своје организације чистог обожавања упркос свим тешким условима с којима смо се суочили. За време недавних догађаја, имао сам нека искуства која су ми донела радост и сматрам их позитивном страном рата.

За време тешког бомбардовања, седели смо са комшијама на степеницама јер је то најсигурније место док падају гранате. Увек смо с њима разговарали о Божјем Краљевству као једином решењу за проблеме човечанства, и често смо се молили нашем Богу, Јехови. То је свима постало познато.

Каткада је артиљеријска ватра трајала данима и нисмо могли да посетимо састанке. Зато сам носио часопис Кулу стражару са собом и проучавао је док сам седео на степеницама. То је изазвало занимање наших суседа. Неки од њих нису разговарали с нама јер смо Јеховини сведоци. Али кад је наша кућа била погођена гранатом, чудили су се љубави коју су показала наша браћа. Сада су желели да разговарају с нама. То нам је омогућило да закључимо неколико претплата на часопис Пробудите се!

Ова искуства учинила су ме одлучним да и даље говорим о истини. Јехова заслужује наше потпуно обожавање, наше потпуно поштовање и сву славу.“

”Јеховино име је спасило мој живот“

Брат из скупштине Рас Бејрут извештава: ”Моја супруга, наша два дечачића и ја започели смо дан са службом проповедања од куће до куће у западном делу Бејрута. Поподне смо имали у мојој кући састанак на енглеском језику. У 18.30 сати био је мрак. Једини људи на путу били су наоружани мушкарци. Падале су бомбе. Већина становника наше зграде је побегла. Није било ни воде ни струје. Тада смо зачули куцање на вратима.

Мислећи да би то могао да буде неко од наших комшија коме је требало воде или хлеба, моја супруга је отворила врата. Тамо су стајала четири наоружана мушкарца. Уперили су пушке у моју жену и упитали за мене по имену. Те седмице је на тај начин деветоро мушкараца било одведено из својих домова и одмах убијено. Кад су ме наоружани мушкарци угледали, уперили су своје аутоматске пушке у моју главу и наредили да пођем с њима. Одговорио сам им: ’Поћи ћу с вама. Али, дозволите да се најпре обучем.‘ Молио сам се Јехови свим срцем, тражећи да ми помогне. Кад сам завршио с молитвом осећао сам се веома опуштено и почео да посматрам те наоружане и грозне мушкарце као обичне људе. Могао сам неустрашиво разговарати с њима.

Упитао сам их: ’Шта желите од мене? Разговарајмо мало у кући пре него што одемо.‘ Док смо били у дневној соби њихов вођа ме упитао: ’С којим правом ви улазите у куће и проповедате људима?‘ Одговорио сам: ’Ви носите пушку да силом проведете своју вољу, и нико вам  не стоји на путу. Ја носим добру вест мира коју нам је Исус заповедио да проповедамо.‘ Затим сам објаснио веровање и делатност Јеховиних сведока. Чим сам споменуо Јеховино име, они су рекли: ’Биће довољно да вас овде испитамо. Нема потребе да вас водимо са собом.‘ Један од њих је очигледно познавао брата. Рекао је: ’Овај је као Јароур.‘

Сведочили смо тим наоружаним мушкарцима и одговарали на њихова питања сат и по. Затим, уместо да ме одведу до пртљажника својих кола као што су то учинили с другима, они су се извинили, пољубили ме, понудили своју помоћ ако ми икад буде потребна, и отишли. Ја сам цело време осећао Јеховину заштиту. Суделовање у раду од куће до куће тог јутра и присуствовање поподневном састанку ојачало ме да стојим непоколебљиво. Заиста, Јеховино име је спасло мој живот“ (Пословице 18:10).

”Окруживала нас је Јеховина брига“

Други брат из Бејрута пише: ”Била је среда, 31. јануара 1990. Док сам заједно с братом радио у сестриној кући, поново је започела борба. Свуда су експлодирале бомбе. Због жестоке битке нисмо могли да се вратимо кући. Сестра је била веома гостољубива, иако је имала само неколико комадића хлеба.

Јако сам био забринут за своју жену јер је Филипинка и није навикла на ратно насиље. Следећег дана, међутим, могао сам да одем кући. Гомиле намештаја блокирале су путеве, али хвала Јехови, моја је породица била неозлеђена. Након кратког мира, поново је започела тешка артиљеријска ватра. Сакрили смо се у братовој кући која се налазила близу наше. Било нас је петеро — моја жена, мој двогодишњи син, ја, мој брат и његова жена. Свуда наоколо падале су бомбе, гранате и ракете, али окруживала нас је Јеховина брига. Прошла су два дана тешке артиљеријске ватре, за које смо време стално лежали на земљи са мирисом бомби у носницама.

Док смо слушали експлозије сећали смо се Давидових речи из Псалам 18:1-9, 16-22, 29, 30. У тим тешким тренуцима и упркос свему што се догађало, били смо срећни и чак смо били у стању насмејати се. Молили смо се Јехови, да, ако требамо умрети, нека бисмо умрли лако, без патњи. Имали смо чврсту наду у ускрсење.

Следећи дан био је невероватан. Око 25 бомби пало је недалеко од куће где смо били сакривени, али ниједна нас није озледила. Можете ли да замислите наше осећаје кад смо схватили да нас је Јехова заштитио? Следећег јутра смо сместа одлучили да бежимо. Мој је аутомобил био једини на улици који није био спаљен. Возио сам између мина и бомби, и хвала Јехови, успело нам је да побегнемо на подручје које је било мало мирније од нашег. Тамо су нас наша браћа с љубављу снабдела одећом, храном и новцем.

Упркос свим тешкоћама, осећали смо се срећнима, јер је Јехова био с нама. Било је скоро као да је он послао своје анђеле да не допусте бомбама да падну на нас (Псалам 34:7). Да, наша радост била је велика. Али, наша радост биће већа након што преживимо Хармагедон.“

Брза помоћ на делу!

Нека подручја Бејрута изгледала су као да их је задесио потрес. Многе куће наше браће биле су оштећене или срушене. Кад је настала недавна криза, Одбор подружнице организовао је одбор за брзу помоћ да се брине за потребе браће. Он је почео да делује 16. фебруара 1990, баш у време кад смо напокон могли да кренемо на подручја захваћена невољама. Сврха овог одбора била је трострука: да пружи браћи духовно охрабрење; да брине за њихове потребе у вези новца, хране и воде; и помогне  им да обнове или поново саграде своје домове.

Није било потребно да се позивају добровољци. Сваки дан многи су се појављивали рано ујутро да притекну у помоћ. Ево неколико коментара оних који су помагали:

Једна сестра, кад јој је кућа била очишћена и рестаурирана, рекла је: ”Чула сам о помоћи коју пружају браћа кад наиђе катастрофа. Сада ја то видим и осећам.“ Чак њена комшиница, муслиманка, рекла је тој сестри: ”Ви заиста волите једни друге. Ваша религија је права. Ја ћу сада да одем у своје село и кажем свима шта ви овде радите.“ Та комшиница је донела храну за добровољне раднике.

Старија сестра је објаснила: ”Очекивала сам да ћете доћи да ме посетите, али нисам очекивала да ће ми Заједница послати некога да ми донесе воде.“ Плакала је кад је пољубила брата који је дошао да јој помогне.

Трочлана породица — муж и жена који су били некрштени објавитељи и њихов синчић — посећена је и примила је велику кутију млека, хлеб, питку воду и новац. Кад им је речено да су то припремили Јеховини сведоци, муж је рекао: ”Био сам припадник Еванђелистичке цркве 11 година и био веома активан. Али у ових 15 година рата у Либанону, они нису никад помислили да учине нешто слично томе за своје чланове.“ Наставио је: ”Заиста је ово једина Божја организација.“ Муж и жена крстили су се на конгресу у мају 1990.

Један старешина је коментарисао: ”Недостају нам речи да изразимо захвалност за дела љубави која сте показали према браћи у невољама. То је оставило такав утисак на мене да сам лио сузе кад сам видео групу младе браће, добровољаца, како зидају кућу мојих родитеља. Чак су наши комшије који нису Сведоци изразили своје цењење. Заиста смо захвални Јехови и његовој организацији за практичну помоћ која нам је била пружена. Како су истините речи псалмисте у Псалму 144:15: ’Срећан је народ чији је Бог Јехова.‘“

”Какви сте ви то људи?“

Једна сестра са породицом је писала: ”Желим да изразим своју дубоку захвалност за љубав Јехове и његове организације. Моја је кућа била погођена многим гранатама и спаљена. Многи су нам рекли да неће моћи да се поправи. Међутим, она стоји овде потпуно поправљена као да јој се ништа није догодило, окружена стотинама кућа у нашој улици које су спаљене и уништене.

Чак наше комшије који нису Јеховини сведоци, питају: ’Откуд потиче ова љубав? Какви сте ви то људи? Ко су ове особе које раде с таквим жаром и које су тако мирне и добро се понашају? Нека је благословљен Бог који вам даје ту љубав и самопожртвовни дух.‘ Како су прикладне речи из Псалма 84:11, 12: ’Јер Јехова Бог је сунце и штит; наклоност и славу он даје. Јехова неће да ускрати ниједно добро онима који ходе у беспрекорности. О, Јехова над војскама, срећан је човек који се у те узда.‘“

Човек чија жена и деца су Јеховини сведоци је написао: ”Желео бих да вам захвалим за вашу помоћ у поправљању моје куће. Ваш рад је показао искрену хришћанску љубав која је веома ретка у  овим данима. Нека Бог благослови ваше напоре.“

Након што се обновила кућа једног старешине, он је рекао: ”Наша уста не могу да изразе оно што је у нашим срцима. Ми не можемо да нађемо речи које би изразиле наше цењење према Јехови и његовој организацији. Ми смо осетили Јеховину близину у нашој невољи. Ваша љубав охрабрила је све чланове моје породице да суделују у помагању у потребама других.“

У Либанону су током априла, 194 особе биле у помоћној пионирској служби. Вече Спомен-свечаности било је мирније од осталих вечери, и на одржаној Спомен-свечаности било је укупно 5 034 присутних. Сви планирани конгреси били су одржани, а укупни годишњи број крштених особа био је 121, упркос хаосу у држави. Многе породице у скупштинама заувек су напустиле земљу. Али новозаинтересоване особе напредују према крштењу и 2 726 објавитеља Краљевства стално је у порасту. Током 1990. службене године, сав Јеховин народ у Либанону искусио је Јеховину верност, јер се он добро бринуо о нама и водио нас кроз бурна времена (Псалам 33:4, 5; 34:1-5).