Као удовица пронашла сам утеху

Испричала Лили Артур

Један, млади Јеховин сведок проповедао је од куће до куће у подручју Отакамунд у Индији. Према обичају, жене нису отварале врата таквом странцу. Након неколико сати, уморан и донекле обесхрабрен окренуо се да би пошао кући. Међутим, застао је осећајући се на неки начин наведен да покуца на следећа врата. Погледајмо шта се догодило, према речима жене која му је отворила.

СА ДВОМЕСЕЧНОМ девојчицом на рукама и 22-месечним сином поред себе, без оклевања отворила сам врата и угледала странца пред собом. Управо претходне ноћи била сам страшно утучена. Тражећи утеху, молила сам: ”Небески Оче, молим те, утеши ме кроз своју реч.“ На моје чуђење, странац је сада објаснио: ”Доносим вам вест утехе и наде из Божје Речи.“ Мислила сам да он мора да буде пророк послан од Бога. Али, које околности су ме навеле да се молим за помоћ?

Учење библијских истина

Рођена сам 1922. у селу Гудалур, у предивном Нилгири Хилсу, у јужној Индији. Мајка ми је умрла када сам имала три године. Мој отац, протестантски свештеник, поново се оженио. Отац је моју браћу, сестре и мене учио да се молимо чим смо проговорили. Када сам имала четири године, док је отац свакодневно седео за својим столом читајући Библију, ја сам седела на поду читајући своју властиту Библију.

 Када сам одрасла, постала сам учитељица. У 21. години отац се побринуо за моју удају. Супруг и ја били смо благословљени сином, Сундером, и касније кћерком, Ратном. Међутим, баш негде кад се Ратна родила, мој супруг се јако разболео и ускоро је умро. Са 24 године изненада сам остала удовица, одговорна за двоје мале деце.

После тога усрдно сам молила Бога да ме утеши кроз своју Реч, а идућег дана дошао је Јеховин сведок. Увела сам га у кућу и узела књигу ”Let God Be True.“ Читајући књигу те ноћи, угледала сам име Јехова, што је за мене било нешто врло чудно. Касније се Сведок вратио и показао ми у Библији да је то Божје име.

Убрзо сам научила да су науке као што су Тројство и пакао небиблијске. Стекла сам утеху и наду научивши да ће под Божјим Краљевством Земља постати рај и наши вољени умрли вратиће се кроз ускрсење. Што је најважније, почела сам да упознајем и волим правог Бога, Јехову, који је чуо моју молитву и притекао ми у помоћ.

Дељење новооткривеног спознања

Почела сам да се чудим како сам раније пропустила да читам библијске цитате са Божјим именом. И како то да нисам властитим читањем Библије запазила јасну наду вечног живота на рајској Земљи? Поучавала сам у школи коју су водили протестантски мисионари, па сам показала неке библијске цитате школској директорки (2. Мојсијева 6:3; Псалам 37:29; 83:18; Исаија 11:6-9; Откривење 21:3, 4). Рекла сам да смо их на неки начин превидели. Међутим, на моје изненађење, није била задовољна.

Тада сам писала директорки, која је била у другом граду, наводећи те библијске цитате. Замолила сам за прилику, да разговарам с њом. Одговорила је да ће њен отац, познати свештеник из Енглеске, о томе разговарати са мном. Њен брат је био истакнути бискуп.

Припремила сам сва питања и библијске цитате и, узевши са собом своју књигу ”Let God Be True“ и своју децу, пошла сам у суседни град. Одушевљено сам објаснила ко је Јехова, да не постоји Тројство, и све друго што сам научила. Они су слушали неко време, али нису рекли ни речи. Тада је свештеник из Енглеске рекао: ”Помолићу се за вас.“ Помолио са за мене и послао ме кући.

Сведочење на улици

Једног дана ме Сведок позвао да сведочим на улици са часописима Кула стражара и Пробудите се! Рекла сам му да тако нешто нећу никада моћи да радим. Знате, у Индији људи би мислили све најгоре о жени која би стајала на улици или би ишла од куће до куће. То би нанело срамоту угледу те жене, па чак и њеној породици. Пошто сам дубоко поштовала и волела свог оца, нисам желела да га осрамотим.

Међутим, Сведок ми је показао библијски цитат који каже: ”Сине мој, буди мудар и обрадуј срце моје, да имам што одговорити оному ко ме ружи“ (Приче Соломунове 27:11, Даничић-Караџић). Рекао је: ”Ти радујеш Јеховино срце тиме што јавно показујеш да си за њега  и његово Краљевство.“ Желећи изнад свега да обрадујем Јеховино срце, узела сам торбу са часописима и пошла с њим да сведочим на улици. Чак ни сад не могу да замислим како сам то учинила. То је било 1946. четири месеца након што сам ступила у контакт с Јеховиним сведоцима.

Охрабрена да надвладам страх

Године 1947. прихватила сам посао учитељице у предграђу Мадраса, на источној обали Индије, и преселила сам се тамо са децом. Мала група од око осам Јеховиних сведока редовно се састајала у граду. Да бисмо присуствовали тим састанцима, путовали смо 26 километара. У Индији тада жене обично нису путовале саме. Зависиле су од мужева који су уз њих. Нисам знала како да пођем на аутобус, како да затражим карту, како да изађем из аутобуса и остало. Осећала сам да морам да служим Јехови, али како? Зато сам молила: ”Јехова Боже, не могу да живим а да ти не служим. Али, сасвим је немогуће да ја, као Индијка, идем од куће до куће.“

Надала сам се да ће Јехова пустити да умрем да би ме ослободио тог проблема. Ипак, одлучила сам да прочитам нешто из Библије. Случајно сам отворила књигу Јеремије, где пише: ”Не говори ’само сам дечак‘. Него треба да идеш к свима којима ћу те послати; и говорити мораш све што ћу ти заповедити. Не бој се због њихових лица, јер ’Ја сам сам с тобом да те избавим‘“ (Јеремија 1:7, 8).

Осећала сам да ми Јехова заиста говори. Тако охрабрена, сместа сам отишла до шиваће машине и сашила торбу за часописе. Након усрдне молитве, кренула сам сама од куће до куће и поделила сву литературу, и чак успоставила библијски студиј истог дана. Донела сам чврсту одлуку да Јехову ставим на прво место у свом животу и све своје поуздање и поверење ставила сам на њега. Јавно проповедање постало је саставни део мог живота упркос прекора. И поред противљења, моја активност је на неке оставила снажан утисак.

То се показало после много година, кад смо ја и моја кћерка ишле од куће до куће у Мадрасу. Један господин, Хиндус, судија Вишег суда, погрешно проценивши моје године, рекао је: ”Знао сам за те часописе кад ви нисте били ни рођени! Пре тридесет година једна је жена редовито стајала на Маунт Роуду и нудила их.“ Желео је претплату.

На другим вратима нас је службеник у пензији, Хинду Брахам, увео у кућу и рекао: ”Пре много, много година једна жена је имала обичај да нуди Кулу стражару на Маунт Роуду. Узећу то што ми нудите из поштовања према њој.“ Насмејала сам се, јер сам знала да сам ја била та жена о којој су обојица причали.

Ојачана и благословљена

У октобру 1947. симболизовала сам своје предање Јехови крштењем у води. У то време била сам једина Сведокиња тамилског говорног подручја у целој држави, међутим, данас су стотине тамилских жена верне и активне сведокиње Јехове.

Након што сам се крстила, дошла су противљења са свих страна. Мој брат је писао: ”Прешла си границу сваке пристојности и доличности.“ Такође сам подносила противљење у школи где сам радила и од друштва. Међутим, све сам се више приближавала Јехови сталним, усрдним молитвама. Кад бих се пробудила усред ноћи, сместа бих упалила петролејску лампу и проучавала бих.

Како сам бивала ојачана, била сам способнија да утешим друге и помогнем им. Једна старија Хинду госпођа с којом сам проучавала заузела је чврст став за обожавање Јехове. Кад је она умрла, једна жена из њене породице је рекла: ”Оно што нас је чинило врло срећним  била је њена лојалност Богу, кога је изабрала да обожава све до краја свог живота.“

Једна друга жена с којом сам проучавала никад се није смејала. Њено лице увек је одражавало страх и тугу. Међутим, након што бих је поучила о Јехови, охрабрила сам је да му се моли, будући да он зна наше проблеме и брине за нас. Следеће седмице њено лице је било озарено. Тада сам први пут видела осмех на њеном лицу. ”Молила сам се Јехови“, објаснила је, ”и сад имам мир у срцу и мислима.“ Посветила је свој живот Јехови и верно је истрајна упркос многим потешкоћама.

Уравнотежене одговорности

Са двоје мале деце о којима сам трабала да бринем, мислила сам да ми неће бити могуће да остварим своју жељу да служим Јехови стално, као пионир. Тада се отворио нови вид службе, јер се указала потреба да неко преводи библијску литературу на тамилски језик. Уз Јеховину помоћ, била сам у стању да испуњавам тај задатак, истовремено радим на световном послу као учитељица, бринем за децу, обављам кућне послове, присуствујем свим састанцима и суделујем у служби проповедања. Коначно, кад су деца одрасла, постала сам специјални пионир, предност којој се радујем протекле 33 године.

Још кад су Сундер и Ратна били у осетљивом добу, покушавала сам у њих да усадим љубав према Јехови и жељу да увек његове интересе стављају на прво место у сваком подручју свог живота. Знали су да је прва особа којој треба да се обрате кад устану Јехова и да је он последњи с ким треба да разговарају пре спавања. И знали су да припреме за хришћанске састанке и службу проповедања не смеју да буду занемарене због школских задатака. Иако сам их храбрила да уче у школи што могу боље, никад нисам захтевала од њих високе оцене, бојећи се да им то не би постала најважнија ствар у животу.

Након крштења, користили су школске празнике да би служили као пионири. Храбрила сам Ратну да буде одважна, а не плашљива и срамежљива каква сам ја била. Након средње школе и трговачког течаја, почела је да делује као пионир, а касније је постала специјални пионир. После се удала за путујућег надгледника, Ричарда Габриела, који сада служи као координатор Одбора подружнице Друштва Кула стражара у Индији. Они и њихова кћер Абигаил раде као стални радници у индијској подружници, а њихов мали син, Ендрју, је објавитељ добре вести.

Сундер је, међутим, кад је имао 18 година, ранио моје срце преставши да се дружи са Јеховиним сведоцима. Наредне године биле су испуњене патњом. Непрестано сам молила Јехову да ми опрости било који пропуст који сам можда учинила одгајајући га и да дозове Сундера разуму не би ли се вратио. Међутим, временом сам изгубила сваку наду. А онда је једног дана, после 13 година, дошао и рекао ми: ”Мама, не брини. Бићу како треба.“

Убрзо после тога, Сундер је предузео посебне напоре да би постао духовно зрео. Напредовао је до те мере да му је било поверено надгледање скупштине Јеховиних сведока. Касније је напустио добро плаћен посао да би служио као пионир. Данас он и његова супруга Естер служе заједно као пионири у Бангалореу, у јужном делу Индије.

Доживотна утеха

Често захваљујем Јехови што ми је омогућио да сам могла да поднесем патње и тешкоће кроз све ове године. Без таквих искустава не бих имала дивну предност да доживим толику меру Јеховине доброте, милосрђа и његових излива бриге пуне обзира и љубави (Јаков 5:11). Одушевљавајуће је читати у Библији  о Јеховиној бризи и занимању за ”дечака без оца и за удовицу“ (5. Мојсијева 24:19-21). Међутим, ништа не може да се упореди са утехом и радошћу личног доживљавања његове бриге и занимања.

Научила сам да се безусловно поверим Јехови и уздам се у њега, не ослањајући се на властито разумевање, већ на свим својим путевима освртати се на њега (Псалам 43:5, Пословице 3:5, 6). Као млада удовица, молила сам се Богу за утеху из његове Речи. Сада, са 68 година, заиста могу рећи да сам разумевањем Библије и применом њених савета пронашла бескрајну утеху.

[Слика Лили Артур на 25. страни]

[Слика на 26. страни]

Лили Артур са члановима своје породице