Откупнина — изгубљена наука хришћанства

ОТКУПНИНА, веровање да је Исус умро у замену за грешно човечанство, основа је правог хришћанства. Ипак, та доктрина је дуго времена била предмет критике и подругивања теолога хришћанства.

Зашто је то тако? Зар није сам Исус у Марку 10:45 рекао: ”Јер син Човечји није дошао да му служе, него да служи, и да да̂ живот свој у откуп за многе?“ (Бакотић).

Неки су тврдили да Исус није никада изговорио те речи, већ да су после његове смрти биле састављене под утицајем апостола Павла. Други пак говоре да је ”откуп“ овде говорна фигура или да та  наука долази из грчке митологије! Тако је откупнина практично нестала из црквених учења.

Можда се питаш како су рани хришћани гледали на Исусову смрт. Павле нам у 2. Коринћанима 5:14, 15, каже: ”Љубав Кристова потпуно нама овладава при овој помисли: Један је умро мјесто свију... да живи не живе више за саме себе, него за онога који је умро и ускрснуо за њих“ (Стварност). Ова је наука објашњена тако једноставним речима — сасвим ослобођена компликованих промена које ће касније да доживи од стране црквених теолога.

Да ли је могуће да је Павле измислио ову науку? Не, јер у 1. Коринћанима 15:3 он објашњава: ”Предадох вам најпре како и сам примих, да Христос умре за грехе наше, по Писму (Ба). Јасно је да су, много пре него што је Павле написао своје посланице, хришћани већ разумели да је Исусова смрт била жртва, откупнина, стварна вредност плаћена за ослобођење грешног човечанства. Даље, како указује Павле, они су разумели да је Христова смрт испуњење ’Писма‘, то јест, пророчанстава као што су она из 22. псалма и 53. поглавља Исаије из Хебрејских списа, или ”Старог завета“.

Питања без одговора

Уколико одлучиш сам да испиташ чињенице, сазнаћеш да су се у време блиско времену апостола у хришћанство увукле отпадничке науке (Дела апостолска 20:29, 30; 2. Тимотеју 4:3, 4). Ипак, како показују списи првих црквених отаца, вера у Христову откупну жртву се одржала. Међутим, кад су неки каснији теолози истраживали науку о откупнини, поставили су нека тешка питања, као што су: Коме је откупнина плаћена? И зашто је такво плаћање било нужно?

У четвртом веку наше ере, Григорије од Нисе је с другима разложио став да је откуп био плаћен Сатани Ђаволу! Сатана је, како су говорили, имао власт над човеком, те му је откупнина плаћена да ослободи човечанство. Али, њихов савременик по имену Григорије Назијански је увидео празнину те теорије. Она је наметала премису да је Бог био обавезан према Ђаволу — прави апсурд! Идеја о откупу који је плаћен Ђаволу је ипак ухватила корен и одржала се вековима.

Да ли је откупнина могла да буде плаћена самом Богу? Григорије Назијански је и у тој идеји видео проблеме. Пошто ’нисмо били у власти [Бога]‘, зашто би њему требало да буде плаћена откупнина? Даље, ’да ли је Отац могао да се радује смрти свог Сина‘ захтевајући откупнину? Наизглед тешка питања, која су бацала сумњу на саму откупнину.

Смрт откупнине

Твоје истраживање овог предмета може да те одведе у рани 12. век. Анселмо, надбискуп Кантерберијски, покушао је да одговори на та питања у својој књизи Cur Deus Homo (Зашто је Бог постао човек). Књига је учила да је Христова смрт послужила као средство задовољавања божанске правде, иако не као откупнина. Анселмо је сматрао да би опраштање греха откупнином, а без задовољавања  правде, било једнако остављању греха неисправљеног. ”Али, Бог у свом Краљевству не може ништа да остави неисправљено“, рекао је Анселмо. Како је Бог онда исправио ствари?

Расправљајући како ’грех обешчашћује Бога‘, Анселмо је рекао да не би било довољно ”једноставно повратити оно што је било одузето“ Адамовим грехом. Пошто је Бог био увређен, откупнина — па чак и жртва савршеног човека — не би била довољна. ”Обзиром на нанесену увреду“, закључио је свештеник, ”мора да се узврати више од онога што је било одузето.“ (Наглашено од нас.) Анселмо је уверавао како је то захтевало смрт неког ко је био ”и бог и човек“!

Каква год била твоја реакција на Анселмова учења, она су овладала његовим савременицима, а имају утицаја и дан данас. Анселмо је једним потезом оснажио науку о Тројству, и откупнини, бар у хришћанству, задао смртни ударац! ”Задовољштина“ је постала узречица теолога, док је реч ”откуп“ постепено падала у заборав. Анселмове су теорије биле скоро у потпуности засноване на преварној логици, а не на Библији. И како је време пролазило, научници попут Томе Аквинског су својом властитом логиком почели да се удаљавају од Анселмове теорије ”задовољштине“. Појавила су се разна размишљања. Теорије откупнине су се множиле, а расправе су од Библије све дубље залазиле у људска размишљања, филозофију и мистику.

Реформација и откупнина

Приближимо се, ипак, мало данашњици. Кад је у 16. веку провалила олуја протестантске реформације, појавила се радикална група названа Социнијанци. a Они нису признавали да нам је Исусова смрт на било који начин ”омогућила спасење“, називајући такво веровање ”преварним, погрешним, и врло погубним... које је у противречју и са Библијом и са разумом“ (The Racovian Catechisme). Пошто Бог великодушно опрашта, није било потребе за задовољењем правде. Тврдили су да је Христова смрт откупљивала тако што је људе подстицала да опонашају његов савршени пример.

Нападнута од те и сличних јереси, католичка црква је узвратила ударац, па је сазвала концил у Тренту (од 1545. до 1563. н. е.). Али, док су се у вези многих наука заузимали одређени ставови, концил се показао као нејасан и суздржљив по питању откупљења. Говорило се о ’вредности Исуса Христа‘ и користио се термин ”задовољштина“, али се пажљиво избегавао термин ”откупнина“. Као последица, црква се зауставила далеко од заузимања било каквог јасног библијског става. Врата спекулацијама остала су широм отворена.

Зашто су религиозни вође пожњели неуспех

Од концила у Тренту су теолози — како католички тако и протестантски — развили безбројне теорије о откупљењу (Види оквир на страници 7). Ипак, неке сагласности о значењу Христове смрти још нема на видику. Теолози се слажу једино у свом омаловажавању библијског термина ”откуп“, па га радо игноришу, избегавају или својим тумачењима одбацују. Значење Христове смрти се тумачи техничким жаргоном, комплексним извртањима преварне логике и звучним терминима, као што су ”морални утицај“ и ”репрезентативна физичка задовољштина“. Уместо да изграђују веру у Христову смрт, свештеници хришћанства су од његовог мученичког стуба начинили камен спотицања.

Који разлог лежи иза овог дубоког пропуста? Католички теолог Boniface A. Willems то приписује чињеници да су  теолози ”поучавани у брижно чуваној изолацији“ — превише удаљени од стварних потреба људи. b Зар се не би сложио са том проценом? Али, Јеремија 8:9 иде и даље, указујући на прави корен проблема: ”Ето, одбацише реч Господњу, и каква им мудрост остаде?“ (Ба).

Сигурно је да у вези науке о откупнини могу да се поставе нека тешка питања (2. Петрова 3:16). Међутим, уместо да у Библији потраже одговоре, теолози су користили људску мудрост и логику (1. Коринћанима 1:19, 20; 2:13). Усудили су се да одбаце делове Библије који нису одговарали њиховом укусу — или теоријама (2. Тимотеју 3:16). Унапређивали су небиблијске науке, као што је наука о Тројству (Јован 14:28). Њихова је пак највећа грешка то што су спасење човека учинили нечим од највеће важности, игноришући много важнија питања која укључују Божје име и Краљевство (Матеј 6:9, 10).

Посланик откупнине

Усмери сада своју пажњу на касне 1800-е. Богобојазни човек по имену Чарлс Тејз Расел одвојио се из главне теолошке струје и почео да издаје овај часопис — Кулу стражару. ”Од првог броја“, причао је Расел, ”она је посебан посланик Откупнине.“

Кула стражара служи у ту сврху до данашњег дана. У току више од стотине година она је износила јасне библијске разлоге за веровање у откупнину, и давала разумне, библијске одговоре на изазове критичара. Ми те зато позивамо да још боље осмотриш шта Библија каже о Исусовој смрти и њеном значењу.

[Фусноте]

[Оквир на 7. страни]

ПРИМЕРИ ТЕОРИЈА О ОТКУПЉЕЊУ

◻ РЕКТОРНА ТЕОРИЈА ИЛИ ТЕОРИЈА УПРАВЕ: Низоземски теолог Hugo Grotius је развио у 17. веку да би оповргао теорије Социнијанаца. Grotius је Христову смрт сматрао ”врстом легалне трансакције у којој Бог има улогу Ректора или Управника, а човек улогу кривца“ (Хастингсова Encyclopædia of Religion and Ethics).

◻ ТЕОРИЈА ЖИВОТОВАЖНОГ ПОМИРЕЊА: Предложио је 1946. протестантски теолог Clarence H. Hewitt. Он на Христово дело није гледао као на плату за неки прекршај закона, већ као да нас оно ’ослобађа од доминације закона греха и смрти, и подстиче покајање и побожну тугу, доводећи нас тако пред Богом у повољно стање за примање опроштаја‘.

◻ ОТКУПЉЕЊЕ ОД СУХРИШЋАНИНА: Римокатолички теолог Boniface A. Willems (1970) изједначава ”откупљење“ са ”одбацивањем егоизма и отварањем свог срца једни према другима“. Он додаје: ”Хришћанска мисао о замени или патњи посланика је та да се неко осећа солидарно повезан са људском расом оптерећеном грехом. ... Црква је, дакле, пријатељство оних који су спремни да живе у посебној служби због других.“

◻ ТЕОРИЈА ЖРТВЕНОГ ЈАРЦА: Ту је теорију предложио 1978, католички теолог Raymund Schwager. Он је одбацио идеју да би Бог ”захтевао око за око“. На Христову жртву гледа као на неку врсту катарзе (прочишћења) која људском друштву дозвољава да из себе избаци прирођене насилне тежње и тако их се ослободи.

◻ СОЦИО-ПОЛИТИЧКО ОТКУПЉЕЊЕ: Баптистички теолог Thorwald Lorenzen је 1985. написао: ”Бог за грешника не тражи само религиозни опрост, већ и политичко ослобођење сиромашних и потлачених. ... Христова смрт, дакле, открива Бога који је заинтересован за оздрављење свих димензија људског живота.“

[Слика на 5. страни]

Протестантски и католички теолози развили су бројне теорије о откупљењу и откупнини, али шта каже Библија?