Ко заиста има небеско позвање?

ЈЕХОВА воли људску расу. Па, та љубав је тако велика да је дао свог Сина, Исуса Христа, као откупнину да би откупио оно што је наш праотац Адам изгубио! А шта је то било? Вечни, савршени људски живот са свим правима и изгледима таквог живота (Јован 3:16). Откупнина је такође израз Исусове љубави према човечанству (Матеј 20:28).

Божанска љубав је била очитована кроз отварање две од Бога дароване наде темељене на вредности Исусове откупне жртве (1. Јованова 2:1, 2). Пре него што је Исус умро као човек, једина нада отворена онима који имају божанско признање био је живот у земаљском рају (Лука 23:43). Али, после Пентекоста 33. н. е. Јехова је пружио небеску наду ’малом стаду‘ (Лука 12:32). Међутим, шта се догодило у новије време? Од 1931. вест Краљевства је више пажње усмерила ’другим овцама‘, тако да је од 1935. надаље Бог привукао себи ”велико мноштво“ таквих овцама сличних особа кроз Христа (Јован 10:16; Откривење 7:9). У њихова срца Бог је положио наду вечног живота у земаљском рају. Они желе јести савршену храну, са љубављу владати над животињама и уживати друштво праведних људи у сву вечност.

Самилосни свештеници и краљеви

Пошто је љубав покренула Исуса да положи свој живот као откупнину, сигурно је да ће он бити самилостан небески Краљ. Али, Исус неће бити сам у подизању човечанства до савршенства током своје Хиљадугодишње владавине. Да, ”они ће бити свештеници Божји и Христови, и владаће с њим као краљеви хиљаду година“ (Откривење 20:1-6, NW).

Колико ће сувладара имати Христ, и како су изабрани за ту страхопоштовања вредну предност? Па, апостол Јован је видео 144 000 на небеској гори Сион са Јагњетом, Исусом Христом. Тиме што су били ”купљени од људи“, они ће знати шта значи искусити невоље, подносити терете несавршености, патити и умрети као људи (Откривење 14:1-5; Јоб 14:1). Како ће само они бити самилосни краљеви-свештеници!

Сведочанство духа

Тих 144 000 ’има помазање од светога‘, Јехове (1. Јованова 2:20). То је помазање за небеску наду. Бог је ’ставио печат на њих и дао им доказ онога што ће доћи, то јест дух, у њихова срца‘ (2. Коринћанима 1:21, 22, NW).

Да, они са небеским позвањем имају за то сведочанство духа. Обзиром на то, Павле је писао у Римљанима 8:15-17: ”Јер не примисте духа ропства, да будете још у страху него примисте духа посињења, којим кличемо: Аба! Оче! Овај исти Дух сам сведочи духу нашему да смо деца Божја, а ако смо деца и наследници смо; наследници дакле Божји, а сунаследници Христови, само ако са њим трпимо, да се са њим прославимо.“ Помоћу Божјег духа или делујуће силе, ти помазаници узвикују ”Аба, Оче!“

Кључни доказ да је особа била помазана за небеско позвање је дух или преовладавајући осећај посињења (Галатима 4:6, 7). Тако је особа у потпуности сигурна да је рођена од Бога за  духовно посињење као један од 144 000 сунаследника небеског Краљевства. Она може посведочити да њена небеска нада није њена властита жеља или машта коју је гајила, него долази од Јехове као последица деловања Божјег духа на њу (1. Петрова 1:3, 4).

Под утицајем Божјег светог духа, дух или преовладавајући став помазаника делује као покретачка снага. То их подстиче да позитивно реагују на оно што Божја реч говори о небеској нади. Они такође позитивно реагују на Јеховино поступање са њима кроз свети дух. Дакле, они су сигурни да су Божја духовна деца и наследници.

Кад помазаници читају шта Божја реч говори о његовој духовној деци и небеској нади, они су склони спонтано рећи у себи: ’То се односи на мене!‘ Да, они радосно реагују кад Реч њиховог Оца обећава небеску награду. Они кажу: ’То се односи на мене!‘ кад читају: ”Љубљени, сад смо деца Божја“ (1. Јованова 3:2). Осим тога, кад помазаници читају да је Бог купио људе ’да буду првенци међу његовим створењима‘, они су склони у себи да реагују: ’Да, он ме купио у ту сврху‘ (Јаков 1:18, Ст). Они знају да су били ’крштени у Христа Исуса‘ и његову смрт (Римљанима 6:3). Зато су чврсто уверени да су делови Христовог духовног тела, подржавају наду да ће искусити смрт сличну његовој и да ће ускрснути у небески живот.

Да би наследили небеско Краљевство, помазаници морају ’чинити најбоље што могу да би осигурали своје позвање и избор‘ (2. Петрова 1:5-11, NW). Они ходе у вери и настављају духовно да напредују, као што чине и они са земаљском надом. Дакле, шта још припада сведочанству духа?

Зашто узимају симболе

Помазани хришћани желе ићи на небо не зато што су незадовољни данашњим земаљским животом. (Упореди Јуда 3, 4, 16.) Уместо тога, свети дух сведочи њиховом духу да су деца Божја. Они су такође сигурни да су узети у нови савез. Судеоници тог савеза су Јехова Бог и духовни Израел (Јеремија 31:31-34; Галатима 6:15, 16; Јеврејима 12:22-24). Тај савез, који је постао делотворан Христовом проливеном крвљу, изабира људе за Јеховино име и чини те помазане хришћане делом Аврахамовог ’семена‘ (Галатима 3:26-29; Дела 15:14). Нови савез наставља да делује све док сви духовни Израелци не буду ускрснути у бесмртни живот на небу.

Даље, они који заиста поседују небеско позвање не сумњају да су и у савезу за небеско Краљевство. Исус је указао на тај савез између њега самог и његових ученика кад је рекао: ”Ви сте ти који сте истрајали са мном у мојим кушњама; и ја склапам с вама савез, као што је мој Отац склопио са мном савез, за краљевство, да једете и пијете за мојим столом у мом краљевству и седите на престољима да би судили дванаест племена Израелових“ (Лука 22:28-30, NW). Тај савез је почео да делује на Исусовим ученицима њиховим помазањем светим духом на дан Пентекоста 33. н. е. Он ће наставити да делује између Христа и његових придружених краљева у сву вечност (Откривење 22:5).

Они који поседују небеско позвање сигурни су да су у новом савезу и савезу за Краљевство. Зато они с правом учествују у узимању симболичног хлеба и вина на годишњим сећањима на Господову вечеру, односно свечаности у спомен на смрт Исуса Христа. Бесквасни хлеб симболизује Исусово безгрешно људско тело, а вино његову савршену крв проливену приликом смрти, којом је озакоњен нови савез (1. Коринћанима 11:23-26).

 Ако је Јехова развио у теби непобитну наду небеског живота, онда си сигуран у то. Ти изговараш молитве које изражавају ту наду. То те привлачи и не можеш то прекинути. Имаш изразите духовне тежње. Међутим, ако си подељен и несигуран, тада заиста не би требало да узимаш симболе на Господовој вечери.

Зашто погрешна узимања?

Неки могу погрешно узимати симболе на Спомен-свечаности јер заиста не признају да помазање ”не зависи од онога ко жели ни од онога ко трчи, него од Бога“ (Римљанима 9:16, NW). Није на особи да одлучи да ли би он или она желела да буде узета у нови савез и постане сунаследник са Христом у небеском Краљевству. Меродаван је Јеховин избор. У старом Израелу Јехова је изабрао оне који ће служити као његови свештеници, а погубио Кореја због дрског захтевања свештеничке службе која је од Бога била намењена Ароновој породици (Излазак 28:1; Бројеви 16:4-11, 31-35; 2. Летописа 26:18; Јеврејима 5:4, 5). На исти начин, Јехови се не би свидело ако би се нека особа издавала као да је позвана међу небеске краљеве и свештенике а Бог јој није доделио такво позвање. (Упореди 1. Тимотеју 5:24, 25.)

Особа може погрешно претпостављати да има небеско позвање због снажних осећаја који произилазе из тешких проблема. Смрт брачног друга или нека друга трагедија може проузрочити да особа изгуби занимање за живот на Земљи. Или неки њен блиски друг може тврдити да је из помазања, и на тај начин особа може желети исти удес. Ти чиниоци могу је подстаћи на размишљање да је живот на небу такође за њу. Међутим, то није Божји начин давања духа посињења било коме. Неко би показао помањкање захвалности за Божју намеру обзиром на Земљу ако би желео ићи на небо због непожељних околности земаљског живота.

Ранија религиозна гледишта такође би могла проузрочити да особа погрешно закључује да има небеско позвање. Можда је била повезана са кривом религијом која је обећавала небески живот као једину наду за верне. Дакле, хришћани треба да се чувају да не би били понесени осећајима и прошлим погрешним гледиштима.

Неопходно је темељно истраживање

Врло значајно становиште је изнео апостол Павле кад је написао: ”Зато тко год недостојно једе овај крух или недостојно пије овај калеж Господњи, бит ће одговоран за тијело и крв Господњу. Нека сватко испита самог себе те онда једе од круха и пије из калежа, јер тко једе и пије, осуду своју једе и пије ако у томе не разабире Тијело“ (1. Коринћанима 11:27-29, Ст). Дакле, крштени хришћанин који је последњих година почео размишљати да је примио небеско позвање, треба врло темељно и у молитви да размотри ту ствар.

Таква особа би такође могла да се упита: ’Да ли су други утицали на мене да гајим мисао о небеском животу‘? То би било неисправно, јер Бог није одредио никога да привлачи друге за такву предност. Склоност маштању не би могла бити показатељ помазања од Бога, нити је он помазао краљевске наследнике тако што је проузрочио у њима да чују гласове са вестима у ту сврху.

Неко би се могао питати: ’Пре него сам постао хришћанин, јесам ли злоупотребљавао дрогу? Користим ли лекове који утичу на осећаје? Јесам ли био лечен од душевних или емоционалних проблема?‘ Неки су рекли да су се прво борили против онога што су сматрали небеском надом. Други су рекли да је временом Бог уклонио њихову  земаљску наду и коначно им дао небеску. Међутим, такво поступање је у супротности са божанским поступцима. Штавише, вера није неизвесна; она је сигурна (Јеврејима 11:6).

Особа би се такође могла питати: ’Желим ли се истицати? Јесам ли жељан ауторитативног положаја сада или као један од краљева и свештеника удружених с Христом?‘ У првом веку н. е., кад је упућен главни позив за улазак у небеско Краљевство, нису сви помазани хришћани заузимали одговорне положаје као чланови водећег тела, старешине или слуге помоћници. Било је много жена које нису имале посебан ауторитет; нити је духовно помазање доносило изузетно разумевање Божје речи, јер је Павле сматрао да је неопходно поучити и саветовати неке помазанике (1. Коринћанима 3:1-3; Јеврејима 5:11-14). Они са небеским позвањем не сматрају себе истакнутим особама и не скрећу пажњу на то што су помазаници. Насупрот томе, они показују понизност с правом очекивану од оних који имају ”ум Христов“ (1. Коринћанима 2:16). Они такође разумеју да се Божји праведни захтеви морају односити на све хришћане, било да је њихова нада небеска или земаљска.

Јавно изјављивање особе да има небеско позвање не доноси јој посебна откривења. Бог има канал комуникације кроз који припрема духовну храну за своју земаљску организацију (Матеј 24:45-47). Зато нико не треба да мисли да му хришћанско помазање даје супериорнију мудрост над ’великим мноштвом‘ са земаљском надом (Откривење 7:9). Духовно помазање није означено вештином у сведочењу, одговарању на библијска питања или библијским говорима, јер и хришћани са земаљском надом такође врло добро делују у том погледу. И они, попут помазаника, живе примерним хришћанским животом. Што се тога тиче, Самсон и други из претхришћанске ере имали су Божји дух и били су испуњени ревношћу и разумевањем. Ипак, ни један из ’великог облака сведока‘ није имао небеску наду (Јеврејима 11:32-38; 12:1; Излазак 35:30, 31; Судије 14:6, 19; 15:14; 1. Самуелова 16:13; Езекјел 2:2).

Сетити се ко врши позив

Ако суверник поставља питања у вези небеског позвања, помазани старешина или зрео хришћанин може размотрити то питање с њим. Међутим, нико не може донети одлуку за другога, а Јехова даје небеску наду. Особа која заиста има небеско позвање никада не треба питати сухришћане има ли она такву наду. Помазаници су ”поново рођени, не из распадљива, него из нераспадљива сјемена: ријечју живога и вјечног Бога“ (1. Петрова 1:23, Ст). Помоћу свог духа и Речи, Бог усађује ’семе‘ које особу чини ’новим створењем‘, са небеском надом (2. Коринћанима 5:17). Да, Јехова врши избор.

Кад се проучава Библија са новима, дакле, није добро указивати им да покушају да одреде да ли имају небески позив. Међутим, шта ако се помазани хришћанин покаже неверан и ако је потребна замена? Тада би било разумно закључити да ће Бог дати небеско позвање некоме ко је кроз јако много година био пример у извршавању верне службе нашем небеском Оцу.

Данас главни циљ Божје вести народима није да постану чланови Христове невесте на небу. Уместо тога, ”дух и невеста говоре: ’Дођи!‘“ То је позив за живот у земаљском рају (Откривење 22:1, 2, 17). Док помазаници преузимају вођство у тој активности, они показују ’понизност мисли‘ и напрежу се ’да осигурају своје позвање и свој избор‘ (Ефешанима 4:1-3; 2. Петрова 1:5-11, NW).