Изазов сејања семена Краљевства у јужном Чилеу

КАКО је угодно ходати тихим сеоским путем у јужном Чилеу! Стока мирно пасе на пољима засађеним дрвећем, са величанственим вулканима покривеним снегом у позадини. Можеш чути цвркут птица и шуштање лишћа на поветарцу. Ма како идилично могла да изгледа та околина, ту постоје и изазови за оне који сеју семе истине Краљевства.

Да ли желиш срести неког од наших пионира, или пуновремених објавитеља Краљевства? Како би било да проведеш дан или два са њима док проповедају добру вест? Као прво, послушајмо како Џејми и Оскар описују дражи и изазове таквог дана у јужном Чилеу.

Дан проповедања

”Почињемо да се комешамо и постајемо свесни хладноће која је продирала у наше мало пребивалиште. Носећи вунене чарапе и још увек с капом на глави, Оскар силази с кревета. Он потпаљује пећ на дрва, пали малу плинску грејалицу да ублажи хладноћу у соби и враћа се у топлину свог кревета. Напољу је још увек мрачно, и чујемо кишу која је падала целу ноћ. Погледамо кроз прозор, а затим један другога. Ах, како ће лако проћи овај дан! Тада се присетимо наших планова за тај дан и потребе да проповедамо у једном удаљеном подручју које није било достигнуто у целој протеклој години. Подстакнути смо да кренемо.

На путу смо пре осам сати, и жустро ходамо надајући се да ће нам неко понудити вожњу или да ће наићи аутобус, како бисмо убрзали наше путовање до споредних путева који воде до изолованих кућа и заселака нашег подручја. Ту наилази трактор вукући приколицу са неким радницима на њој. Возач се зауставља и дозвољава нам да се попнемо. Срећни смо што смо, захваљујући киши протекле ноћи, данас поштеђени уобичајеног искуства путовања у облаку прашине. Док поскакујемо даље, говоримо добру вест пољопривредним радницима. Кад је време да сиђемо, дајемо им неколико часописа. Како смо захвални за вожњу која нам је уштедела 12 километара пешачења!

Биће то дуги дан док прелазимо уздуж и попреко тај крај у потрази за достојнима. Кад смо започели да радимо на нашем подручју, нисмо могли да разумемо зашто се људи слажу са оним што им говоримо, али изгледају неспремни да приме библијску литературу. Сазнали смо да је то често због тога што не знају да читају. Зато увиђамо да је корисно истаћи да је наша литература диван поклон за њихову децу и рођаке, који, опет, могу њима да пренесу садржај. Многи од оних којима смо говорили немају много у погледу добара овог света. Али, с обзиром да су срећни да могу да поделе оно што имају, кад су примили библијску литературу често су нам давали јаја, кромпир, репу, лук, пасуљ, сочиво и сланутак.“

 Џејми је научио да изнесе предлоге кад станар жели да приложи поједине ствари за литературу која му је дата. Зашто? Једном приликом пионири су се вратили са 15 килограма поврћа, а један од њих морао је добар део дана у својој торби за књиге да носи живо пиле! Џејми често сугерише меркен, укусан зачин припремљен од паприка и миродија. Извештај наставља:

”Прелазећи поља, наилазимо на неке рукасе [куће] домаћих Мапућеа [што значи, ”Људи ове земље“]. Тешко је разговарати са старијим Мапућеима, јер многи говоре само свој урођенички језик. Кад су у близини млађи, често служе као преводиоци. Док се крећемо дубље у село, срећемо људе који никад нису видели Библију или посетили неки већи град као што је Темуко, главни град покрајине. Помоћи им да схвате како се стање у свету погоршава, представља изазов. То морамо чинити корак по корак, показујући им како месни проблеми одражавају оно што се догађа другде.

Док дан одмиче, наше уморне ноге заслужују одмор. Време се мења од красне сунчане ведрине у пљусак, што чини да је кишобран неупотребљив. Недавно преорана поља остављамо иза себе са блатом на ципелама. Кад чујемо речи Пасе но мас (Уђите унутра), захвално улазимо у кухињу и уз топлу пећ на дрва уживамо у шољици ’кафе‘ скуване од житарица, нешто белог меканог сира и домаћег хлеба. Ах, тај сласни мирис свежег хлеба!

Са обновљеном снагом, настављамо рано увече, прелазећи поља ретко одвојена плотовима, иако ћете пронаћи нека пшенична поља ограђена грмљем названим пика-пика, зимзеленом жутиловком са жутим цветовима. С обзиром да ће сунце ускоро заћи и да морамо доћи до другог главног пута како бисмо ухватили последњи аутобус који вози у град, наше ходање од 20 километара ускоро ће се завршити.

Враћамо се живи и здрави, уморни али срећни, јер смо водили многе угодне разговоре са овцама сличним особама. Након што смо нешто грицнули, осврћемо се на протекли дан и затим одвлачимо своја уморна тела у кревет.“

Посета Чилеу

Архипелаг Чилое састоји се од бројних малих острва. Његово главно острво дуго је 180 километара са зеленим брдима раздвојеним малим језерима. А где год пођеш, могу се видети привлачни призори морске обале и старинских рибарских села!

 У граду Ачаоу, баш на главном острву, проналазимо Рубена и Сесилију. Кад су стигли марта 1988, месни свештеник је упозорио људе да ’не слушају пар који хода по целом острву говорећи о Библији‘. Његове негативне примедбе некима су затвориле разум, али другима су пробудиле знатижељу. Временом су Рубен и Сесилија водили 28 библијских студија. Неколико студија вођено је са учитељима, од којих су четворица користили публикације Друштва Кула стражара ”All Scripture Is Inspired of God and Beneficial“ и Моја књига библијских прича у поучавању на верском васпитању у школама.

Јехова брине за те пионире који напорно раде и који дневно пређу по 34 километра проповедајући Краљевство и стварајући ученике (Матеј 24:14; 28:19, 20). Једног дана, кад су Рубен и Сесилија ходали по стази која окружује плажу, приметили су на осеци мноштво ћоритоса (врста дагњи), које су биле на дохват руке. Рубен је почео своју жетву, али како ће их однети кући? Сесилија је решила тај проблем. Њене чарапе послужиле су за торбу. Пионири су тако зарадили укусну вечеру од морске хране!

Северно од Ачаоа, два пуновремена проповедника Краљевства, позната као специјални пионири, повезана су са малом скупштином у Линаоу. Тамо је дело проповедања започело 1968, а први Сведок Јехове у Линаоу крштен је 1970. Током четири године, тај брат је био сам у служби проповедања и морао је да трпи изругивање од чланова породице и познаника. Коначно је, 1974, његова жена повољно реаговала на библијску истину и била крштена. Касније су се крстила још четири телесна брата, четири сестре, четири ујака, шест нећака, и девер и његова жена. Скупштина која је тамо оформљена била је једна велика породица. Временом су тројица од петорице браће почела да служе као старешине, а један као слуга помоћник.

Луис и Хуан су пуновремени проповедници који су се усредсредили на сејање семена Краљевства у Кемчи, малом граду 30 километара од Линаоа. Они сваки дан прелазе плотове и поља богата вегетацијом, и пешаче по брдима са ветром и кишом као сталним пратиоцима. Да би стигли на оближња острва, користе мале бродове који иду на острво Чилое два или три пута недељно. На острву остају пар дана. За особу која је с копна, путовање између острва може бити мучно, али гостољубивост и љубазност острвљана може то више него да надокнади. Луису и Хуану се придружио још један објавитељ Краљевства. Заједно су покушали да достигну 11 500 становника на свом подручју. Иако је пораст био спор, Луис и Хуан су били пресрећни кад је на Спомен-свечаности 1989. било присутно 36 особа.

Натраг на копно

Настављајући ка северу, прелазимо канал Чакао и стижемо на копно. На том великом подручју, које обухвата издвојене групе у Мауљину, Карелмапу и Паргуи, раде пионири Рамон и Ирене. Сведоци на острву Чилое пешаче један сат, а затим се укрцавају на трансбордадор (трајект) како би прешли теснац и присуствовали хришћанским састанцима у Паргуи. Рамон путује сат и 20 минута аутобусом до Мауљина да води састанке које обично посећује два пута више људи него што има објавитеља. Зашто је потребно толико много времена да се пређе удаљеност од свега 38 километара? Зато што се аутобус зауставља дуж целог пута како би покупио путнике натоварене торбама воћа и поврћа, врећама кромпира и лука, а понекад чак са живим свињама и пилићима. Све што не може да се смести на кров аутобуса улази унутра. Због тога се путује тако дуго, уз многе мирисе, призоре и звукове.

С обзиром да врло мало тих пионира има аутомобил, пропуштање аутобуса који вози између градова доноси дуго  пешачење, уколико неко не понуди да вас повезе. Док су се Рамон и једна особа с којом је проучавао Библију возили с једним возачем, он га је питао: ”Како се људи одазивају на ваш посао?“ Примећујући њихове радознале погледе, возач је рекао: ”Ја сам свештеник у селу, а ви сте Јеховини сведоци. Добро знам ваше дело и свиђају ми се ваши часописи.“ Затим је уследио прилично дуг разговор уз питања и одговоре, пре него што су изашли у Паргуи кад је било време за састанак. Свештеник је сигурно пронашао одговоре и на друга питања, с обзиром да је наставио да чита наше часописе.

Ирени и Рамону није увек лако да дођу до 20 кућа где воде библијске студије. Неке су преко реке Мауљин или у изолованим рибарским селима, и до њих се мора доћи малим чамцима. Иако снажне кише могу бити обесхрабрујуће, очигледно је устрајност коју су показали они и још 18 других објавитеља Краљевства распршених кроз цело то насељено подручје донела плод кад је на Спомен-свечаности било окупљено 77 особа.

У Лос Муермосу су пуновремени објавитељи Краљевства Хуан и Гладис водили 23 библијска студија. Дуга ходања блатњавим путевима била су награђена кад је семе Краљевства ухватило корен у срцима послушних особа. У једном удаљеном подручју у обалном планинском ланцу код Естакиље, Хуан и Гладис су обрађивали подручје које никад пре није било посећено. Питали су једног човека с којим су проучавали Библију да ли може да им позајми свог коња за један дан. ”Наравно“, одговорио је он. ”Да ли могу да пођем с вама?“ Хуан је ускоро схватио да је то морало да буде под Јеховиним водством. Могли су лако да се изгубе у густој шуми, али заинтересовани човек је добро познавао подручје и водио их кућама које нису видљиве са планинских путева. Доста дуго након девет сати ходања или јахања коња, један специјални пионир је питао човека како се осећа. Он је одговорио: ”Једина ствар за коју молим је да ме и други пут поведете са собом.“ Тај захвални човек наставио је духовно да напредује и крштен је у јануару 1988. Његова жена је убрзо крштена на покрајинском састанку.

Током посете путујућег надгледника, 11 објавитеља у Естакиљи је било одушевљено присутношћу 110 особа на јавном предавању. У малом граду са 1 000 становника мање од Лос Муермоса, 66 их је било присутно на Спомен-свечаности. Дакле, има још много посла на том великом подручју (Матеј 9:37, 38).

Више према северу, налазимо пионире Алана и Фернанда. Док су једног дана ходали прашњавим путем, један возач им је понудио вожњу на приколици свог камиона. Кад су сишли, морали су да се насмеју, јер их је од главе до пете покривао дебели слој прашине. Смисао за хумор и радост вођења 20 библијских студија помогли су им да савладају такве неугодности. И замисли њихову радост кад је Спомен-свечаности присуствовало 65 особа и кад су им се следећег месеца у делу проповедања придружила прва два мештанина!

Прелазак Био-Биоа

Да би се достигле овцама сличне особе ближе Андима, потребно је прећи кланац са бурним водама реке Био-Био дубок 50 метара. То се чини на крхкој дрвеној конструкцији обешеној на дебелом ужету развученом преко кланца. Уз извесне сумње, пењеш се и покрећеш ручицу која ослобађа платформу да се закотрља низ уже. Хваташ се за ограду платформе док се полако крећеш преко средине кланца, где се њишеш у застоју. Након што повратиш дах, покрећеш још једну полугу напред и назад, полако се помичући преко друге половине. Сасвим јасно, ово није за страшљиве! Ипак, једна сестра ради ово сваке седмице како би достигла овцама сличне особе у удаљеном планинском селу!

 Добри примери које показују пионири и други објавитељи Краљевства охрабрују заинтересоване са срцем испуњеним цењењем да предузму одговарајуће напоре како би присуствовали хришћанским састанцима (Јеврејима 10:24, 25). Једна породица путује 40 километара јашући на коњу до реке Био-Био, а затим хода још 12 километара до Краљевске дворане.

Чега се пионири присећају кад се осврну на све протекле године? Снегом прекривених вулкана, дражесних поља и брзих река? Прашине, кише, блата и дугих пешачења? Да, али посебно се сећају пријатељског народа који се повољно одазвао на добру вест. Те овцама сличне особе сигурно улажу сав труд који се исплати. Каква је радост сејати семе Краљевства у јужном Чилеу!