Битка против болести и смрти — да ли је добијамо?

НЕМА више болести, нема више смрти! Већини људи ово можда звучи само као чезнутљиво маштање. Па коначно, као што је и Вејд В. Оливер (Wade W. Oliver), доктор медицине и професор бактериологије, написао: ”Још од најраније писане историје, болест је неизмерно обликовала судбину човечанства... Велике епидемије су се на човека сручиле застрашујућом брзином... Болест је увек следила његове стопе.“

Да ли постоји разлог за веровање да предстоји драстична промена? Да ли је медицинска наука надомак уклањању свих болести, а можда чак и саме смрти?

Доктори и истраживачи несумњиво су у борби против болести учинили велики посао. Која би обавештена особа могла да буде незахвална за успешно лечење колере, што је коначно остварено крајем 19. века, или за проналажење вакцине против страшне вариоле? Ту вакцину је 1796. развио Едвард Џенер из чира мање смртоносних крављих богиња. Томас Џеферсон, председник Сједињених Америчких Држава, изразио је осећаје многих кад је 1801. писао Џенеру: ”За вас је угодно сазнање да човечанство никада не може заборавити да сте живели; будуће нације ће само из историје знати да је једном постојала мрска вариола.“

Даље, са захвалношћу и благонаклоношћу се такође морају споменути успеси медицинских истраживања у вези болести као што су дифтерија и дечија парализа. Мало ко данас не цени најновија достигнућа у лечењу срчаних обољења и рака. Међутим, људи и даље умиру и од срчаних обољења и од рака. Показало се да циљ који се жели достићи, а то је уклањање свих болести и слабости, стално измиче.

 ”Нове“ болести

Парадоксално је да данашња ера у којој су се појавили ЦТ скенери и реконструктивна хирургија такође сведочи о рађању гомиле ”нових“ болести, као што су Легионарска болест, синдром токсичког шока и општепознати убица по имену сида.

Свакако да се многи питају колико су те болести заиста нове. У једном чланку из U.S.News & World Reporta коментарише се да је, у неким случајевима, за болести које су већ дуго присутне, сада једноставно постављена тачнија дијагноза и дато им је ново име. На пример, Легионарска болест је први пут препозната 1976, али пре тога су је можда погрешно дијагнозирали као вирусну упалу плућа. Слично томе, можда је ранији синдром токсичког шока погрешно сматран шарлахом.

Ипак, бројне болести изгледају несумњиво нове. Сида је, нема сумње, најпознатија међу њима. Ова онеспособљавајућа и фатална болест први пут је препозната и именована 1981. године. Још једна мање позната ”нова“ болест је бразилска пурпурна грозница. Била је откривена 1984. у Бразилу, а смртност јој се процењује на 50 посто.

Лек се не назире

Дакле, упркос најбољим људским настојањима, потпуни и трајни лек за људске болести се нигде не назире. Истина је да се од 1900. године просечни људски животни век повећао за отприлике 25 посто.  Али, за ту промену можемо углавном бити захвални медицинским техникама које су смањиле ризик умирања у току раног или каснијег детињства. Животни век човека у основи остаје близу библијских ”седамдесет година“ (Псалам 90:10).

Зато се и прочула вест о Ани Вилиамс која је умрла 1987. у старости од 114 година. Дајући коментар о смрти госпође Вилиамс, један новинар је написао: ”Научници сматрају да је 115 или 120 година вероватно горња граница дужине људског века. Али, зашто то треба да буде тако? Зашто људско тело мора да се истроши после 70, 80, или чак 115 година?“

Научници с подручја медицине су 1960-их година открили да су људске ћелије изгледа способне само за око 50 деоба. Кад се та граница једном достигне, изгледа да ништа не може да се уради како би се ћелије одржале на животу. Ово је у супротности са ранијом научном теоријом да би људске ћелије могле да преживе неограничено дуго ако би имале повољне услове.

Спојимо то са спознањем да је за многе своје патње човек сам крив. Једна жена истраживач је запажајући закључила: ”Болести се не побеђују само биомедицинским поступцима. Историја болести је уско повезана са социјалним и моралним факторима.“

Светска здравствена организација је изнела примедбу: ”Сами себи смо задали ране, верујући да ће наука, доктори и болнице наћи лек, уместо да у првом реду спречимо саме узроке болести. Наравно да не можемо без медицинске неге која у ствари спашава живот, али будимо јасни и кажимо да она нашем ’здрављу‘ не додаје ништа — она спречава да умремо... Самоуништавајући нагон пушача и пијаница, душевне и телесне последице незапослености — неке су од ’нових болести‘. Зашто допуштамо ’епидемију саобраћајних несрећа‘, која односи животе и црпи наше финансијске изворе?“

Болест, немоћ, патње и смрт су тако и даље врло близу нас. Ипак, ми имамо разлога с поуздањем да гледамо на време кад више неће бити ни болести ни смрти. Најбоље од свега је то што имамо све разлоге да верујемо да је то време сасвим близу.

[Оквир на 4. страни]

’ЗЛА ЕГИПАТСКА‘

Чак је и Библија забележила узалудну борбу човека против болести која траје још од најранијег доба. Наше занимање побуђује Мојсијев запис о ’љутим злима египатским‘ (Деутероном 7:15).

Ту су очигледно биле укључене елефантијазис, дизентерија, вариола, куга и упала ока. Мојсијев је народ избегао такве болести углавном захваљујући напредним хигијенским поступцима које им је прописивао савез Закона.

Пажљиво испитивање египатских мумија, међутим, довело је до препознавања мноштва осталих ’зала египатских‘. Ту су спадали артритис, спондилоза, болести зуба и вилица, упала слепог црева и гихт. У једном раном медицинском спису, познатом као Еберс Папирус, чак се спомињу болести као што су: тумор, болести желуца и јетре, дијабетес, губа, коњунктивитис и глувоћа.

Древни египатски лекари су дали све од себе у борби са тим болестима, а неки су се у својим медицинским областима и прилично специјализовали. Грчки историчар Херодот је написао: ”Земља [Египат] је пуна лекара; један је само за болести ока; други за болести главе, зуба, абдомена, или унутрашњих органа.“ Међутим, велики део египатске ”медицине“ је у ствари био религијско надрилекарство и далеко је од науке.

Савремени лекари су у борби против болести пожњели много више успеха. Али, истраживач на пољу медицине Џеси Добсон (Jessie Dobson) износи следећи закључак који наводи на размишљање: ”Шта се може научити из проучавања болести прошлих времена? Из прегледа доказног материјала општи је закључак да се болести и патње далеке прошлости изгледа не разликују изразито од данашњих... Очигледно је да ни све вештине ни напори стрпљивог истраживања нису много учинили на искорењивању болести“ (Disease in Ancient Man).