Да ли је ситуација заиста тако добра као што изгледа?

”[Берлински] зид би јачањем веза Истока и Запада могао постати порознији. Али, проћи ће године, чак и генерације, пре него што буде срушен. Две Немачке неће више никада бити једна.“ Тако је марта 1989. писао један угледни амерички часопис.

Мање од 250 дана — не година, не генерација — касније, зид се почео рушити. У року од неколико седмица, хиљаде његових комада, сада сведених на статус сувенира, постали су украси на столовима широм света.

ТЕШКО нагрижена рђом, гвоздена завеса коначно се распала, подстичући наду да су трајни светски мир и сигурност најзад близу. Чак ни блискоисточни рат у Заливу није затамнео наду да је дуготрајно супарништво између Истока и Запада завршило, и да је нови светски поредак на дохвату.

Додавање нове димензије

Покрет према уједињеној Европи постао је очигледан од другог светског рата. Западноевропске земље су 1951. основале Европску заједницу за угаљ и челик. Након тога је 1957. уследило Европско заједничко тржиште. Дванаест чланица те међународне заједнице (сада 342 милиона људи) 1987. је поставило циљ да се до 1992. постигне целокупно економско јединство. Сада се чак и потпуно политичко јединство чини врло вероватним. Каква је то само освежавајућа промена у односу на, не тако давну, крвљу упрљану историју Европе!

Међутим, у погледу новијих политичких превирања, 1992. добија још већи значај. Све се више размишља о могућности  да и доскорашње комунистичке земље источне Европе буду коначно укључене у уједињену Европу.

Божанска подршка?

Занемарујући начело хришћанске неутралности, неке религиозне групе су дозволиле да их деценијима дуго потискивање религије у источној Европи гурне у активан политички живот. Дајући коментар у вези тога, немачке дневне новине Frankfurter Allgemeine Zeitung пишу да је ”допринос хришћана у остваривању промена на Истоку неоспоран“, додајући да се ”њихово учешће никако не сме потценити“. Овде се надаље износи: ”У Пољској се, на пример, религија удружила с народом, и црква је постала непопустљиви противник владајуће странке; у ДДР-у [бившој Источној Немачкој] црква је дисидентима осигурала слободан простор и дозволила им употребу црквених зграда у организацијске сврхе; у Чехословачкој су се хришћани и демократи срели у затвору, где су почели ценити једни друге, и на крају су ујединили своје снаге.“ Чак и у Румунији, где су се ”цркве показале верне вазалима Чаушесковог режима“, револуцију је подстакла претња хапшењем свештеника Лазла Токеса (Laszlo Tökes).

Ватикан је такође био умешан. Часопис Time је децембра 1989. изнео следеће: ”Док је Горбачовљева неинтервентна политика била непосредан узрок ослобођења које је у протеклих неколико месеци у облику ланчане реакције прохујало Источном Европом, Јован Павле носи дугорочне заслуге за то... Током 1980-тих, његови говори су стално наглашавали концепт Европе уједињене од Атлантика до Урала и надахнуте хришћанском вером.“ Типичан пример је папин долазак у Чехословачку априла 1990, када је изразио наду да ће његова посета отворити нова врата између Истока и Запада. Најавио је планирани синод европских бискупа да би се зацртала стратегија којом би се обистинила његова визија ”Европе уједињене на основама њених хришћанских корена“.

Зар не би уједињена Немачка у оквиру окоснице уједињене Европе могла да буде претходница једне потпуно уједињене Европе, а затим и уједињеног света? Зар не указује улога религије да је управо то оно што обећава Библија? Уз свештенство које сада и на истоку и западу делује у оквиру политичке шеме за мир и сигурност, можемо ли очекивати да ће то ускоро постати стварност? Погледајмо.

[Слика/Мапа на 4. страни]

Црква протестанта Николаја у Лајпцигу — симбол политичких превирања у Немачкој

Земље чланице Европског заједничког тржишта