’Сејати са сузама и жети са радосним клицањем‘

Испричала Мијо Идеи

”Ја умирем! Ја умирем! Помозите ми!“ Мој је отац викао с великим напором. Његов глас је испуњавао ваздух када сам изјурила из куће. Била је поноћ, а мој отац је имао срчани напад. Отрчала сам до свог ујака, који је живео у близини, али када смо се вратили, очев пулс више није могао да се осети.

ТО СЕ догодило 14. децембра 1918. Остала сам без родитеља са 13 година. Мајка ми је умрла када сам имала седам година. Изгубивши оба родитеља на самом почетку живота, почела сам да се питам: ’Зашто људи умиру? Шта се догађа после смрти?‘

Након што сам дипломирала на учитељској школи, постала сам учитељица у Токију и предавала сам у основној школи Шинагава. Касније ме је један познаник упознао са младим Мотохиром, с којим сам се венчала када сам имала 22 године. У протекле 64 године делили смо и угодна и горка животна искуства. Ускоро смо се преселили у Тајван, који је био под управом Јапана. У то време нисам ни помишљала да ћу у тој земљи пронаћи разлог за радосно клицање.

Упознавање истине

У пролеће 1932, док смо живели у предграђу Чиаија у унутрашњости Тајвана, посетио нас је човек по имену Сабуро Очиаи. Усмерио нам је пажњу на библијска пророчанства која укључују обећање о ускрсењу мртвих (Јован 5:28, 29). Какав диван изглед! Тако сам желела да поново видим своју мајку и оца. Са логичним закључцима, разумним објашњењима и чврстим библијским доказима, његове су речи звучале тако истинито. Тај дан, у ком смо разговарали о Библији, протекао је брзо. Библија је за мене изненада постала тако занимљива књига.

Убрзо је г. Очиаи отишао на друго место, а нама је оставио књиге као што су Stvaranje, Harfa Božja, Government (Владавина), Prophecy (Пророчанство), Light (Светлост) и Reconciliation (Помирење), све издате од Watch Tower Bible and Tract Society. Заокупила сам се читањем тих књига, и док сам то чинила, осетила сам унутрашњи подстицај да другима говорим о ономе што сам читала. Ако је Исус започео своју службу у свом родном граду Назарету, зашто и ја не бих започела  тамо где живим? Посетила сам суседе који су живели до мојих врата. Нико ме није поучио како да проповедам, па сам ишла од куће до куће са својом Библијом и књигама које сам прочитала, проповедајући што сам боље могла. Људи су повољно реаговали и прихватили су часописе. Замолила сам Тодаишу, како су у то време у Јапану звали Друштво Кула стражара, да ми пошаљу 150 примерака брошуре Kingdom, the Hope for the World (Краљевство, нада за свет), које сам распачала.

Једног дана ми је особа која је прихватила литературу рекла да је одмах после мог одласка дошла полиција и запленила књиге. Убрзо после тога, код мене су дошла четири детектива и запленила све моје књиге и часописе. Оставили су само Библију. Пет година нисам срела никога од Јеховиног народа, али моја ревност и жеља за истином нису се угасили.

Тада је дошао децембар 1937! Посетила су нас два колпортера из Јапана. Запањено сам их упитала: ”Како сте нас пронашли?“ Рекли су: ”Имамо ваша имена.“ Јехова нас се сетио! Два сведока, Јорииши Ое и Јошиучи Косака прешли су на старим бициклима око 240 километара од Тајпеја до Чиаија, са својим стварима наслаганим позади. Док су разговарали с нама, осећала сам се као етиопски евнух који је рекао: ”Шта ми смета да се крстим?“ (Дела 8:36). Те ноћи када су стигли крстили смо се и мој супруг и ја.

Брига за затворену браћу

Године 1939. широм Јапана су неочекивано и брзо наступила затварања Јеховиних сведока. Талас прогонства ускоро је достигао Тајван. У априлу су били затворени и браћа Ое и Косака. Два месеца касније и ми смо били затворени. Пошто сам била учитељица, следећег дана сам ослобођена, али је мој супруг задржан у затвору четири месеца. Када је он био ослобођен, преселили смо се у Тајпеј. Пошто смо сада били ближе затвору у коме су била два брата, то се показало веома добрим.

Затвор у Тајпеју био је веома добро осигуран. Узевши одећу и храну, отишла сам да видим браћу. Најпре се појавио брат Косака, заједно са стражарем и детективом, иза 30 центиметара широког прозора са жичаном мрежом. Био је блед, а усне су му биле црвене као свеже јагоде. Добио је туберкулозу.

Затим је изашао брат Ое са осмехом на лицу, задовољно понављајући: ”Добро је што си могла доћи.“ Због његовог жутог и натеченог лица, питала сам га за здравље. ”Сасвим сам добро!“ одговорио је. ”Ово је врло добро место. Нема стеница ни ваши. Могу да једем чак и резанце од хељде. Овде је као у вили“, рекао је. Полицајац и чувар нису могли задржати смех, рекавши: ”Ах, овај момак Ое је неуништив.“

Поново у затвору

Око поноћи 30. новембра 1941, неколико дана након што сам се вратила из посете браћи, неко је залупао на врата. Кроз помично стакло на вратима видела сам горостасне силуете са шеширима. Избројала сам их осам. Били су то полицајци. Упали су у кућу и преврнули сваки предмет — али све узалуд. Након сат времена преметачине, запленили су фото-албуме и рекли нам да пођемо с њима. Присетила сам се да је и Исус ухваћен око поноћи (Матеј 26:31, 55-57; Јован 18:3-12). Забављала ме је помисао да је осам људи направило толико буке због нас двоје.

Одведени смо у нама непознату велику и тамну зграду. Касније смо открили да је то био тајпешки затвор Хичисеи. Сели смо пред велики писаћи сто и саслушавање је започело. Непрестано су питали: ”Кога познајете?“ а обоје смо одговорили: ”Не знам никога.“ Како смо могли знати браћу из Јапана? Знали смо само браћу Оеа и Косаку и нисмо говорили ни о једном имену које смо можда посредно чули.

 Убрзо је било пет сати ујутро и два детектива су ме одвела у ћелију. Прошло је неко време док се нисам навикла на нову средину. По први пут у животу, наишла сам на стенице. Ти мали инсекти, заокупљени наслађивањем новопридошлима, непрестано су ми досађивали, остављајући две друге жене у ћелији на миру — упркос томе што сам убијала сваку која ми је дошла под руку. Коначно сам се предала и дозволила им да се прилепе на моју кожу и сишу ми крв.

Наша храна се сатојала од посуде полукуване пиринчане каше, али била сам потпуно уверена да је то сирови пиринач. Уз кашу смо добијали мало посољених листова јапанске роткве, даикона, на којима је још увек било трагова песка. У почетку нисам могла да једем храну, јер је имала лош мирис и изгледала је прљаво, а друге затворенице су дошле и јеле. Наравно, постепено сам се привикла како бих преживела.

Живот у затвору био је потресан. Једном приликом чула сам човека који је био осумњичен да је шпијун, како из дана у дан вришти због мучења. Такође сам видела како особа у суседној ћелији умире у мукама. Са свим тим што се одвијало пред мојим очима, снажно сам осећала да овај стари систем мора да заврши, а моја нада у Божја обећања постала је јача него икад.

Саслушавање

У затвору сам била задржана око годину дана и пет пута сам саслушавана. Једног дана је по први пут дошао тужилац, а ја сам била одведена у врло малу собу за саслушавање. Најпре је рекао: ”Ко је већи, Аматерасу Омиками [богиња-сунца] или Јехова? Кажи ми!“ Мало сам промислила како бих одговорила.

”Реци ми ко је већи, или ћу те пребити!“ Претећи ме је погледао.

Мирно сам одговорила: ”На самом почетку Библије записано је: ’У почетку створи Бог небо и земљу‘.“ Осећала сам да не треба да додам ништа друго. Само се забуљио у моје лице без иједне речи и променио тему.

Коначно, из ког сам разлога била задржана у затвору? Запис о истрази каже: ”Страхује се да је можда заводила јавност својим говором и поступцима.“ Због тога сам била затворена без суђења.

Јехова је увек био уз мене док сам проживљавала све то. Јеховином доброхотношћу дошла сам до џепног издања Хришћанских грчких списа. Једног дана детектив га је убацио у ћелију, говорећи: ”Дозволићу вам да имате ово.“ Читала сам сваки дан док не бих упамтила оно што сам прочитала. Одважни примери хришћана из првог века из књиге Дела апостола постали су велики извор охрабрења. Такође ме је ојачало 14 Павлових писама. Павле је доживео тешка прогонства, али га је увек подржавао свети дух. Такви записи су ме учврстили.

Постала сам веома мршава и крхка, али Јехова ме је подржавао, често на неочекиване начине. Једне недеље дошао је детектив кога никада раније нисам срела са пакетом умотаним у мараму. Отворио је врата ћелије и извео ме на двориште. Када смо дошли до великог дрвета камфора, отворио је пакет. Гле чуда! Унутра су биле банане и земичке. Рекао ми је да их ту поједем. Детектив је приметио: ”Сви сте врло добри људи. Ипак, према вама морамо да поступамо као с осталима. Волео бих да ускоро престанем с овим послом.“ Тако су стражари и детективи почели љубазно да поступају са мном. Имали су поуздања у мене и дозволили су ми да чистим њихове собе и обављам и друге различите предносне послове.

Крајем 1942, позвао ме је један од детектива који су нас ухапсили. ”Иако заслужујете смртну пресуду, данас ћете бити ослобођени“, објавио је. Мој се супруг вратио кући око месец дана пре него што сам ја била ослобођена.

 Обнављање дружења са Сведоцима

Док смо били у затвору, Јапан је ушао у други светски рат. Затим смо, 1945, чули да је Јапан изгубио рат, а у новинама смо прочитали да ће политички затвореници бити ослобођени. Знали смо да је брат Косака умро од болести у затвору, али одмах сам послала писма затворима у Тајпеју, Хсинчуу и другим градовима и распитала се где се налази брат Ое. Међутим, нисам добила никакав одговор. Касније сам сазнала да је брат Ое био погубљен стрељањем.

Године 1948. добили смо неочекивано писмо из Шангаја. Послао га је брат Стенли Џонс, који је био послат у Кину из Гилеада, новоосноване мисионарске школе Јеховиних сведока. Јехова нас се поново сетио! Била сам пресрећна што на тај начин могу да ступим у везу са Јеховином организацијом. Прошло је седам година откако смо видели брата Оеа. Иако сам све то време била потпуно изолована од осталих Сведока, говорила сам другима о доброј вести.

Када нас је први пут посетио брат Џонс, било је то време радости. Био је веома љубазан. Иако га никад пре нисмо срели, осећали смо се као да смо примили врло блиског рођака. Ускоро после тога, брат Џонс је отишао преко планина у Тајтунг, с мојим супругом као преводиоцем. Вратили су се после отприлике недељу дана, у којој су одржали једнодневни састанак и крстили око 300 припадника племена Амис на источној обали.

За мене је посета брата Џонса била значајна из још једног разлога. До тада сам проповедала сама. А сада су, за време посете брата Џонса, били крштени наш власник куће и његова жена. Од тада сам много пута доживела радост стварања ученика, уз радост објављивања Краљевства. Касније смо се преселили у Хсинчу, где нас је брат Џонс посетио три пута, сваки пут за две седмице. У потпуности сам се радовала корисном дружењу. Последњи пут је рекао: ”Следећи пут ћу довести свог партнера, Херолда Кинга.“ Међутим, тај ”следећи пут“ никад није дошао, јер су ускоро после тога обојица били затворени у Кини.

На Тајван су 1949. стигли Џозеф МекГрет и Сирил Чарлс, мисионари из 11. разреда Гилеада. Они су проширили дело на Тајвану, користећи наш дом као центар активности. Њихови примери су ме заиста охрабрили. Међутим, политичка ситуација их је присилила да оду за Хонг Конг. Нисам могла да задржим сузе док су одлазили с полицајцем. ”Немој плакати Мијо“, рекао је Џо. Додао је: ”Хвала ти“, и предао ми своју истрошену хемијску оловку као успомену.

Прихватање поучавања детета

Мој супруг и ја нисмо имали деце, тако да смо усвојили нећакињу мог супруга када је имала четири месеца. Живот њене мајке био је угрожен астмом.

Брат Лојд Бери, који је служио као мисионар у Јапану, посетио је Тајван 1952. да би затражио законско признање активности Јеховиних сведока. Остао је с нама и веома нас охрабрио. У то време наша је кћерка имала 18 месеци. Подигао ју је и рекао: ”Које је Божје име?“ Изненађена, запитала сам га: ”Мислиш да би требало да је поучавамо док је тако млада?“ ”Да“, одлучно је одговорио. Затим ми је говорио о важности поучавања деце од најнежнијих година. Његове речи: ”Она је дар од Јехове теби за утеху“, урезале су ми се у мисли.

Одмах сам започела с поучавањем своје кћерке, Акеми, да спозна и воли Јехову и да постане његов слуга. Учила сам је фонетским знаковима, почињући са три: е, хо и ба, што чини реч ”Ехоба“, или Јехова на јапанском. Када је имала две године могла је да разуме шта јој говорим. Тако сам јој сваке вечери, пре него што би отишла у кревет, говорила библијске  приче. Слушала је са занимањем и памтила их.

Када је имала три и по године, поново нас је посетио брат Бери и дао Акеми Библију написану на говорном јапанском. Она је ходала по соби са Библијом, говорећи: ”Акемина Библија! Акемина Библија!“ Затим је после неколико минута бубнула: ”Акемина Библија нема Јехову! Не желим ово!“ Бацила ју је на под. Запањена, проверила сам садржај. Најпре сам отворила 42. поглавље Исаије, 8. стих. Ту је Јеховино име било замењено са ”Господ“. Погледала сам и друге стихове, али нисам могла наћи Божје име, Јехова. Акеми се смирила када сам јој поново показала Јеховино име у својој старој Библији на архаичном јапанском.

Повратак у Јапан

Године 1958. вратили смо се у Јапан и повезали са скупштином Саномија у Кобеу. Имајући тако много разлога да будем захвална Јехови, желела сам ту захвалност да изразим тако да постанем пионир — пуновремени слуга Јеховиних сведока. Напрезала сам се у пионирској служби. Због тога сам била у могућности да водим многе библијске студије на дому и да доживим радост помагања 70 до 80 особа да дођу у истину. Једно време сам чак имала предност да служим као специјални пионир, радећи сваки месец у служби проповедања више од 150 сати, док сам истовремено водила бригу за супруга и кћерку.

Док смо више од 30 година живели у Тајвану, живот у Јапану доживео је културни шок, тако да сам прошла кроз многа неугодна искуства. У таквим тренуцима Акеми је постала моја утеха и подршка, баш као што ми је брат Бери рекао годинама раније. Када сам била потиштена, она би ми рекла: ”Мама, охрабри се. Јехова ће пронаћи излаз.“ ”Да, хоће, зар не?“ одговорила бих и чврсто је загрлила. Какав извор охрабрења! Нисам могла а да не захвалим Јехови!

Жртвовање кћерке Јехови

Акеми је постала објавитељ са 7 година, а крстила се са 12, у лето 1963. Настојала сам с њом да проведем што је више могуће времена (Деутероном 6:6, 7). Било је тешких тренутака док је одрастала, али уз дивне примере и охрабрење специјалних пионира који су били послати у нашу скупштину, Акеми је коначно себи поставила за циљ пионирску службу у новим подручјима.

На обласном конгресу 1968. играла је улогу Јефтине кћерке у библијској драми. Док сам гледала драму одлучила сам, као Јефте, да своју једину кћерку, коју сам неговала све до тада, жртвујем Јехови за пуновремену службу. Какав ће ми бити живот без кћерке? То је био изазов, пошто сам већ имала преко 60 година.

Године 1970. дошло је време да нас наша кћерка напусти. Добила је дозволу од мог супруга и отишла за Кјото да служи као пионир. Познавајући наша осећања, одлазак јој је био болан. Цитирала сам Псалам 126:5, 6, као опроштајни стих за њу: ”Који су у сузама сејали, нека певајући жању. Који плачући иде када носи семе за сејање, са песмом се враћа носећи снопове своје.“ Те су речи и за мене биле охрабрење.

Касније се Акеми удала и наставила са супругом специјалну пионирску службу. Од 1977, када је њен супруг именован за покрајинског надгледника, служили су у путујућем делу. Редовно ширим карту и по њој ”путујем“ са својом кћерком. Радосна сам када слушам њихова искуства, а преко кћерке сам се упознала с многим сестрама.

Имам већ 86 година. Дани који су прошли изгледају као само једна стража у ноћи. Више не могу да радим тако много као пре, али ми служба проповедања још увек доноси радост. Када размишљам о 60 година које су прошле откако сам упознала истину, Божје умирујуће обећање извире из мог срца. Да, Јехова, који ће поступати лојално с лојалнима, омогућује нам да жањемо обилну радост (Псалам 18:25).

[Слика Мије Идеи на 10. страни]