’Срећни су сви који чекају Јехову‘

ИСПРИЧАО ДОМЕНИК ПИКОНЕ

Моји родитељи су раних 1920-их емигрирали из Италије у Сједињене Америчке Државе и коначно се настанили у Јужној Филаделфији, тада познатој као Мала Италија. Од 1927. дружили су се с Истраживачима Библије, који су касније постали познати као Јеховини сведоци.

РОЂЕН сам 1929. и тиме од најраније младости био изложен Библији. Сећам се да би се Сведоци састали у нашој кући пре него што би пошли да проповедају у тврде римокатоличке градове у рударском подручју Пенсилваније, где су браћа много пута била ухапшена. Крштен сам 1941. на конгресу Јеховиних сведока у Сент Луису, Мисури. Тада су ствари почеле ићи на горе.

Почео сам да се дружим с непожељним младим друштвом из суседства, пушио сам и коцкао се на угловима улице. Срећом, моји родитељи су увидели да губе контролу нада мном и одлучили су да се преселе у друго подручје града. Нисам био задовољан, пошто сам изгубио све пријатеље из улице. Међутим, када се данас осврнем на то време, осећам велику захвалност према свом оцу.  Претрпео је стварни финансијски губитак да би ме уклонио из те околине. Док је раније могао ићи пешице на посао, сада је требало да дуго путује подземном железницом. Али, тај корак вратио ме је натраг у теократску средину.

Мисионарско семе је посејано

Скоро сваке године путовали смо у Саут Ленсинг у држави Њујорк, да бисмо присуствовали промоцијама Библијске школе Гилеад Друштва Кула стражара. Призор тих мисионара који су одаслани широм света посејао је у моје срце жељу за мисионарском службом. Зато сам, после завршетка средње школе у мају 1947, започео са општом пионирском службом.

У нашој скупштини била је још једна млада пионирка, Елза Шварц, веома ревна у делу проповедања. Родитељи су је увек храбрили да буде мисионар, па зато лако можете погодити исход. Венчали смо се 1951. Док смо служили заједно као пионири у Пенсилванији, пријавили смо се да похађамо мисионарску школу Гилеад. Године 1953. били смо позвани у 23. разред Гилеада. Након пет месеци интензивног проучавања и припреме у Гилеаду, промовисани смо на конгресу у Торонту у Канади и добили задатак — Шпанију!

Проблеми у Шпанији

Док смо се 1955. припремали за полазак на мисионарски задатак, Елза и ја смо имали много питања. Шпанија! Како ће то изгледати? Народ је тада био под владавином католичког диктатора генерала Франциска Франка, а дело Јеховиних сведока било је под забраном. Како ћемо се снаћи у таквим условима?

Браћа из централе Заједнице у Бруклину обавестила су нас да су Фредерик Франц, тада потпредседник Друштва Кула стражара, и Алваро Берекочеа, мисионар из Аргентине, били ухапшени, заједно с још многом другом браћом. У шумама близу Барселоне био је организован тајни састанак. Међутим, полиција је сазнала за то окупљање и ухапсила већину присутних. a

Било нам је речено да вероватно нико неће моћи да нас дочека када стигнемо у Барселону. Добили смо упутства: ”Потражите хотел, а затим известите Друштво у Њујорку о адреси.“ Задржали смо у мислима Исаијине речи: ”Срећни су сви који њега [Јехову] чекају. И уши ће твоје чути реч која иза тебе говори: ’То је пут, њим идите‘“ (Исаија 30:18, 21, NW). Требало је само да чекамо Јехову и следимо вођство његове организације.

Поздравили смо се с родитељима и пријатељима који су дошли у Њујорк да се опросте с нама и ускоро је наш брод, Сатурниа, пловио низ реку Хадсон према Атлантику. Тада сам последњи пут видео свог оца. Две године касније, док сам био у иноземству, умро је после дуге болести.

Коначно смо стигли у своје одредиште, лучки град Барселону. Био је туробан, кишни дан, али смо, пролазећи царину, угледали ”сунце“ које је зрачило  са насмејаног лица. Алваро Берекочеа, заједно с неком шпанском браћом, био је ту да нас дочека. Били смо заиста срећни што су наша браћа била ослобођена.

Сада је било време да научимо шпански. У то време мисионари су морали учити језике на тежак начин — без приручника и учитеља. Тада нису постојали језични курсеви. Требало је да испунимо захтевани број сати у делу проповедања и истовремено научимо језик, такорећи, у току самог проповедања.

Проповедање под католичком диктатуром

Јеховина организација је у то време у Шпанији била на самом почетку. Године 1955. највећи број објавитеља у тој земљи од 28 милиона становника износио је 366. У целој земљи било је свега десет скупштина. Хоће ли дуго остати тако? Чим смо моја супруга и ја започели проповедати од куће до куће, открили смо да је Шпанија као рај за оне који шире добру вест. Да, људи су били гладни за истином.

Али, како се обављало дело проповедања, пошто је било под забраном? Обично нисмо посећивали све куће у улици, ни све станове у згради. У Барселони се налазе многе стамбене зграде са пет и шест спратова, а ми смо били упућени да започнемо од врха и наставимо према доле. Можда бисмо посетили само један стан на сваком спрату, или чак прескочили неколико спратова. Таква метода отежавала је полицији да нас ухвати ако би нас неки фанатични станар пријавио.

Скупштински састанци су се одржавали у приватним домовима, а скупштине су биле сачињене од три до четири групе за студиј књиге. То је омогућавало скупштинском слузи да једном месечно посети сваки од тих студија књиге. Водитељ студија књиге био је одговоран за вођење свих састанака, одржаваних у две различите вечери у седмици за мале групе од 10 до 20 особа.

Требало је да научимо нови начин живота. У то време у Шпанији нису постојале припреме за мисионарске домове. Где год је то било могуће, живели смо с браћом у њиховим домовима. За Елзу је био прави изазов научити да кува на пећи на дрвени угаљ! Коначно смо били у могућности да купимо малу петролејску пећ с једним пламеником, што је било стварно побољшање.

Прогонство и изгони

Након неког времена сазнали смо да је започео талас прогонства у Андалузији, где је био ухапшен један специјални пионир. Нажалост, он је носио нотес у коме су се налазила имена и адресе браће у свим деловима земље. Настављали су да нам стижу извештаји да су наша браћа ухапшена у једном граду за другим. Изненадни упади полиције били су све ближи и ближи Барселони. Коначно је прогонство погодило и Барселону.

Полиција ме је неколико месеци раније одвела у своју управу због испитивања. Био сам ослобођен после много сати и мислио сам да је тиме ствар окончана.  Онда је са мном ступила у везу америчка амбасада и саветовала ми је да, како бих избегао неприлику депортовања, напустим земљу на своју иницијативу. Убрзо после тога, полиција нас је обавестила да морамо у року од десет дана напустити земљу. Шта смо могли учинити, пошто нисмо имали времена да пишемо Друштву Кула стражара? Околности су биле такве да је требало да одемо у најближе мисионарско подручје ван Шпаније — Португалију, на западу.

Још један задатак, још један језик

Када смо у јулу 1957. стигли у Лисабон у Португалији, били смо као мисионари послани у Порто, град који је доста далеко северно од Лисабона. Он је сматран другим главним градом земље и налазио се у подручју познатом по слатким винима. Растућа скупштина је састанке одржавала у подруму једне зграде у пословном делу града. Дело проповедања је и у Португалији било забрањено, јер је земља била под диктатуром Салазара. Ипак, околности су биле сасвим другачије од оних у Шпанији. Састанци су одржавани у домовима браће, а присуствовало је од 40 до 60 особа. Није било примећено да су домови места састајања Јеховиних сведока. Иако нисам говорио португалски, био сам постављен за скупштинског слугу. Још једном смо на тежак начин учили нови језик.

Око годину дана касније, били смо послани у Лисабон. Ту смо, по први пут, сами становали у једном стану који је имао поглед на цели Лисабон. Били смо одређени да се бринемо за покрајину — целу Републику Португалију. Када смо стигли у Португалију, било је само 305 објавитеља и пет скупштина.

Почињу невоље

На једној од карата које су приказивале Португалију и њене колоније стајало је: ”На подручју Португалије сунце никад не залази.“ То је било тачно, пошто је Португалија имала колоније у многим деловима света, од којих су две највеће биле Мозамбик и Ангола у Африци. Године 1961. изгледало је као да се у тим колонијама спремају невоље, а Португалија је увидела потребу да повећа своје војне снаге.

Шта ће сада учинити млада браћа када буду регрутована у војну службу? Неки су успели да се ослободе због слабог здравља, али већина их је заузела чврст став за хришћанску неутралност. Ускоро је започео снажан талас прогонства. Подружница је добила извештаје да су специјални пионири били ухапшени и тешко претучени од стране тајне полиције, злогласне П.И.Д.Е. (Polícia Internacional e Defesa do Estado). Неки од нас мисионара били смо позвани у полицијску управу због саслушавања. Затим су три брачна пара добила рок од 30 дана да напусте земљу. Сви смо се жалили властима на ту одлуку.

Један за другим, мисионарски парови су позивани у управу полиције на разговор с директором П.И.Д.Е. Прво су били испитивани Ерик Бритен, слуга подружнице, и његова жена Кристина. Затим  су саслушавани Ерик Бевериџ и његова жена Хазел, и коначно Елза и ја. Шеф полиције нас је лажно оптужио да су нас употребили комунисти да својим учењем о неутралности поткопамо Западни свет. Наши протести били су узалудни.

Како је тужно било напустити 1 200 браће и сестара који су проживљавали тешка времена због строге владавине једног неразумног диктатора! Док су Бевериџеови отишли за Шпанију, а Бритенови натраг за Енглеску, шта ће бити наш следећи задатак? Муслиманска земља Мароко!

Проповедање у исламском Мароку

Још једном смо чекали Јехову. Нови задатак, нови обичаји и нови језици! Арапски, француски и шпански били су службени језици у Краљевини Мароко, где су била 234 Сведока у осам скупштина. Службена религија земље био је ислам, а обраћење је међу муслиманима било незаконито. Зато смо могли проповедати углавном европском немуслиманском становништву.

Када су мисионари почели пристизати крајем ’50-их, приметио се пораст. Али, мароканска влада почела је вршити притисак на европско становништво, тако да је дошло до великог одласка странаца, укључујући многу браћу.

Пошто се наше немуслиманско становништво смањило, нашли смо за неопходно да пронађемо тактичне начине да разговарамо с муслиманима, што је довело до жалби полицији. Због све чешћих приговора у Тангеру и другим градовима, речено нам је да имамо само 30 дана да напустимо земљу. У мају 1969. Елза и ја били смо протерани са још једног задатка.

Краткотрајни задатак

Речено нам је да се вратимо у Бруклин, а ја сам био позван да присуствујем састанку за слуге подружнице одржаном тог лета. Док сам био на том састанку, обавештен сам да ће наш нови задатак бити Салвадор у Средњој Америци и да ћу тамо служити као слуга подружнице. Сазнао сам да ће то трајати највероватније око пет година, највише што је мисионарима било дозвољено да остану у земљи, пошто тамо наше дело није било законски признато.

Ел Салвадор — какав задатак! Ту је било 1 290 објавитеља, укључујући 114 пионира који су извештавали просечно сваки месец. Људи су били богобојазни, гостољубиви и волели су Библију. На скоро свим вратима позивали би нас унутра да им говоримо. У кратком времену, имали смо толико библијских студија колико смо могли обављати.

Док смо посматрали пораст и велику потребу на том подручју, били смо жалосни што ћемо морати да напустимо тај задатак после само пет година. Зато је било одлучено да би требало да покушамо легализовати дело Јеховиних сведока. У децембру 1971. упутили смо влади службени допис, а 26. априла 1972. били смо одушевљени да у владиним новинама, Diario Oficial, прочитамо да је наша молба усвојена. Мисионари више неће морати да напуштају земљу после пет година, већ могу добити стални боравак у земљи.

 Испити и благослови

У годинама које смо провели на различитим задацима стекли смо много добрих пријатеља и видели плод своје службе. Елза је имала дивно искуство са учитељицом из Сан Салвадора и њеним супругом који је био војно лице. Један од пријатеља учитељице заинтересовао се за истину. Супруг у почетку није показао занимање за Библију; међутим, ми смо га посетили док је био у болници и био је пријатељски расположен. Коначно је почео да проучава Библију, напустио војну каријеру и започео да проповеда заједно с нама.

У међувремену се једна госпођа појавила у Краљевској дворани и питала Елзу да ли је она проучавала са бившим војником. Показало се да је она била његова љубавница! И она је проучавала Библију с Јеховиним сведоцима. На обласном конгресу били су крштени бивши војник, његова жена, њен пријатељ и бивша љубавница!

Раст у Салвадору

Због великог пораста биле су изграђене многе Краљевске дворане, а у земљи сада има више од 18 000 активних Сведока. Међутим, тај напредак није био без испита и кушњи. Браћа су десет година морала вршити Јеховину вољу усред грађанског рата. Али, они су задржали своју неутралност и остали су лојални Јеховином Краљевству.

Што се тиче нас двоје, Елза и ја били смо у пуновременој служби 85 година. Открили смо да, када чекамо Јехову и слушамо ’реч која иза нас говори: ”То је пут, њим идите“‘, никад нисмо разочарани. Заиста смо се радовали задовољавајућем и награђујућем животу Јеховиних пуновремених слугу.

[Фуснота]

[Слика Доменика и Елзе Пиконе на 23. страни]

[Слика на 24. страни]

Састанак у шуми у Шпанији 1956.

[Слика на 25. страни]

Обично смо проповедали немуслиманима у Мароку

[Слика на 26. страни]

Подружница у Ел Салавадору, нашем садашњем задатку