’Јехова је мој Бог у кога ћу се уздати‘

ИСПРИЧАО ВИЛИ ДИЕЛ

”Зашто желиш да идеш у Бетел?“ Било је то очево питање у пролеће 1931. када сам му рекао да желим да почнем с бетелском службом. Моји родитељи, који су живели у Саарланду, били су око десет година у истини и пружали су нама, тројици дечака, добар пример. Истина је била сав њихов живот, и ја сам такође желео да је учиним својим животом.

АЛИ КАКО су моји родитељи сазнали за Јехову и његову свету вољу? Незадовољни утврђеном религијом, дуго су тражили истину. Испробали су разне цркве и секте, установивши код једне за другом да није права.

Једног дана је на нашим вратима остављен летак који је најављивао говор са сликама и филм о Божјој намери под насловом ”Фото-драма стварања“. Отац је морао да ради када се приказивала ”Фото-драма“, али храбрио је мајку да иде. ”Можда ће то бити нешто корисно“, рекао је. Након што ју је те вечери погледала, мајка је била одушевљена. ”Коначно сам нашла истину!“ рекла је. ”Дођи и сам се увери сутра увече. То је истина коју смо тражили.“ Било је то 1921.

Као духом помазани хришћани, моји родитељи су остали до смрти верни. Отац је умро 1944, након што је неколико пута био затваран од нациста, а мајка је умрла 1970. И она је под нацистичким режимом била дуго времена у затвору.

Примерна ревност мојих родитеља

Док су родитељи били живи, били су врло ревни у служби проповедања. Мајка  је била нарочито ревна у распачавању резолуција издаваних од 1922. до 1928. Резолуција Ecclesiastics Indicted (Оптужба свештенства) која је прихваћена 1924. садржавала је оштру критику свештенства. Распачавати је захтевало је храброст. Објавитељи су устајали у четири сата ујутро да би стављали трактате испод врата. Иако сам имао тек 12 година, моји родитељи су ми дозволили да учествујем. Често смо почели у пет сати ујутро возећи се три до четири сата бициклима да бисмо стигли до удаљеног подручја. Бицикле смо сакрили у грмљу и ја сам их чувао док су други обрађивали село. Поподне смо се бициклима возили кући, а увече смо сат времена пешачили на састанак.

Касније је неко ко је био млађи остао да чува бицикле а ја сам ишао с објавитељима. Али, нико није мислио на то да ме школује. Само су ми рекли коју улицу треба да обрадим! Срце ми је лупало док сам се приближавао првој кући надајући се да неће нико бити кући. Али јао! Један је човек отворио врата. Остао сам без речи. Неспретно сам понудио књигу из своје торбе. ”Да ли је од судије Ратерфорда?“ питао је. Ја сам одговорио муцајући. ”Да ли је то нова књига коју још немам?“ ”Да, нова је“, потврдио сам. ”Онда је морам имати. Колико кошта?“ То ми је дало храброст да наставим.

Одрасли су 1924. често говорили о 1925. години. Једном смо посетили једну породицу Истраживача Библије и чуо сам како је један брат питао: ”Ако нас Господ узме, шта ће бити с нашом децом?“ Мајка, позитивна као увек, одговорила је: ”Господ ће знати како да се побрине за њих.“ Та ме је тема очарала. Шта је то све значило? Година 1925. је дошла и прошла а да се ништа није догодило. Међутим, моји родитељи нису попустили у својој ревности.

Очев мудар савет

Коначно, 1931. рекао сам оцу шта желим да учиним са својим животом. Он ме је у одговору упитао: ”Зашто желиш да идеш у Бетел?“ ”Јер желим да служим Јехови“, одговорио сам. ”Претпоставимо да будеш примљен у Бетел“, наставио је, ”да ли си свестан да браћа тамо нису анђели? Они су несавршени и праве грешке. Бојим се да би то могао бити разлог да напустиш Бетел и чак да се одрекнеш вере. Размисли заиста брижљиво о томе.“

Био сам запрепашћен када сам тако нешто чуо, али након што сам неколико дана размишљао о томе, поновио сам своју жељу да се пријавим за Бетел. ”Кажи ми још једном зашто желиш ићи“, рекао је. ”Јер желим служити Јехови“, поновио сам. ”Сине мој, немој то никада заборавити. Ако будеш позван, упамти зашто идеш. Ако видиш нешто што није у реду, немој бити сувише забринут. Немој напустити Бетел чак ако се и неправедно поступа с тобом. Не заборави никада зашто си у Бетелу — јер желиш служити Јехови! Ради само свој посао и уздај се у њега.“

Тако сам раног поподнева, 17. новембра 1931, стигао у Бетел у Берну (Швајцарска). Собу сам делио са три друга брата и радио сам у штампарији где сам се научио да радим на малој ручној машини за штампање. Један од првих задатака који ми је био додељен било је штампање Куле стражаре на румунском.

Порука с неба!

Заједница је 1933. објавила брошуру The Crisis која је садржавала три радио-говора која је одржао брат Ратерфорд у Сједињеним Америчким Државама. Брат Харбек, слуга подружнице, обавестио је једног јутра код доручка бетелску породицу да ће се та брошура делити на посебан начин. Огласни леци ће се бацати из малог изнајмљеног авиона који ће летети изнад Берна, док ће објавитељи стајати на улицама и нудити брошуре јавности. ”Ко је од вас младе браће спреман да иде у авион?“ питао је. ”Кажите нам одмах да ли желите добровољно да се пријавите.“ Ја сам се пријавио и брат Харбек је касније објавио да сам изабран.

Тог значајног дана возили смо се с кутијама летака на аеродром. У авиону сам сео  иза пилота и наслагао летке на седиште до мене. Моје тачно упутство гласило је: Савиј летке по сто и избаци сваки свежањ кроз прозор на једну страну што већом снагом. Непажња би могла проузроковати да се леци заплету у реп авиона, стварајући проблеме. Али све је било у реду. Браћа су касније причала како је било узбудљиво гледати ту ’поруку с неба‘. Учинак је био жељени и многе брошуре су биле распачане, иако су неки људи назвали и жалили се да су њихове леје цвећа прекривене лецима.

Захвалан за сваку предност службе

Сваки дан сам захваљивао Јехови за радост и задовољство бетелске службе. У скупштини сам био задужен за откључавање Краљевске дворане, уредно постављање столица и за стављање чаше са свежом водом на говорницу. Сматрао сам то великом чашћу.

Коначно сам у Бетелу радио на великој равној штампарској машини на којој се штампао часопис The Golden Age (сада Пробудите се!) на пољском. Године 1934. почели смо употребљавати грамофоне и ја сам помагао при њиховој изради. Доживео сам много радости док сам ишао од куће до куће са снимљеним библијским говорима. Многи укућани су били радознали због те мале справе и често се окупила читава породица да слуша, а онда су један по један одлазили. Када је цела породица отишла, кренуо сам једноставно даље.

Остати активан током рата

Након првог светског рата мој родни крај Саарланд је одвојен од Немачке и управљан под покровитељством Друштва народа. Дакле, Саарланд је издавао своје властите личне карте. Године 1935. одржан је референдум да би се установило да ли грађани желе да буду поново сједињени с Немачком. Искористио сам прилику да посетим своју породицу, знајући да више нећу моћи да их посетим ако Саарланд дође под надзор нациста. И заиста, годинама после тога нисам ништа чуо о својим родитељима или својој браћи.

Иако поштеђена директне уплетености у други светски рат, Швајцарска је била потпуно изолована када је Немачка окупирала једну суседну земљу за другом. До сада смо штампали литературу за целу Европу осим за Немачку, али сада нисмо могли да испоручимо ни једну наруџбу. Брат Цирхер, слуга подружнице, рекао нам је да нам није остало скоро ништа новца и замолио нас је да нађемо посао ван Бетела док се ствари не нормализују. Пошто је било неколико ствари које је требало штампати за око хиљаду локалних објавитеља, допуштено ми је да останем.

Бетелска породица неће никада заборавити 5. јул 1940. Управо после ручка стигао је један војни камион. Војници су скочили из њега и упали у Бетел. Наредили су нам да останемо у ставу мирно и свакога од нас је чувао наоружани војник.  Натерали су нас у трпезарију док су остали део зграде претраживали. Власти су сумњале да говоримо другима да одбијају војну службу, али нису успели да нађу никакав доказни материјал.

Током ратних година био сам скупштински слуга и у Туну и у Фрутигену. То је значило да је мој временски план крајем седмице био врло испуњен. Сваке суботе сам се, одмах после ручка, возио 50 километара бициклом до Фрутигена где сам увече водио студиј Куле стражаре. У недељу ујутро пратио сам објавитеље у служби проповедања. Затим сам, рано поподне, отишао за Интерлакен да водим Скупштински студиј књиге, а касније, по подне, водио сам библијски студиј с једном породицом у Спицу. Крајем дана водио сам студиј Куле стражаре у Туну.

Касно у ноћи, када бих завршио све своје активности, певао бих и звиждукао на свом путу натраг за Берн, дубоко задовољан. Нисам срео много аутомобила. Брдовити пејзаж, прекривен тамом ради замрачења због ваздушних напада, био је спокојан и миран, светлуцајући се повремено на месечини. Како су само ти викенди обогатили мој живот и обновили моју снагу!

Посета с неочекиваним последицама

У јесен 1945. посетио нас је брат Нор. Једног дана је ушао у штампарију док сам стајао на ротационој машини. ”Сиђи доле!“ позвао ме је. ”Да ли би желео да похађаш школу Гилеад?“ Био сам збуњен. ”Ако мислиш да сам способан, драге воље“, одговорио сам. Позиви за брата Фреда Бориса, сестру Алису Бернер и за мене стигли су у пролеће 1946. Али, пошто сам се родио у Саарланду, био сам без држављанства и зато сам морао да поднесем молбу за посебну визу у Вашингтон (САД).

Док су други кренули на време, ја сам морао чекати одговор на своју молбу. Када је 4. септембра школа почела, био сам још увек у Швајцарској, полако губећи наду. Тада је назвао амерички конзулат, обавестивши ме да је моја виза стигла. Одмах сам настојао да уредим све за пут и коначно сам добио место на транспортном броду који је пловио из Марсеља за Њујорк. Какво искуство! Атос II био је препуњен. Мени је био додељен лежај у једној отвореној соби. Другог дана на мору брод је заустављен експлозијом у просторији за погонско постројење. Путници и посада били су исто узнемирени, бојећи се да бисмо могли потонути. То ми је дало дивну прилику да сведочим о нади у ускрсење.

Требало је два дана да се поправи брод, након чега смо наставили смањеном брзином. У Њујорк смо стигли 18 дана касније, али били смо присиљени да останемо на броду због штрајка у пристаништу. Након преговора могли смо коначно да напустимо брод. Телеграфисао сам Заједници како стоје ствари, и када сам излазио из царине и канцеларије за имиграцију, упитао ме је један човек: ”Јесте ли ви господин Диел?“ Био је то један од помоћника брата Нора и он ме је упутио на ноћни воз за Итаку, близу школе Гилеад, где сам стигао следећег јутра мало после осам сати. Како сам био радостан што сам коначно био тамо, и био у могућности да похађам први међународни разред школе Гилеад!

Истрајати упркос потешкоћама

Промоција осмог разреда школе Гилеад била је 9. фебруара 1947. и ишчекивање је било велико. Куда ћемо бити послати? За мене је ”уже“ пало на новоотворену штампарију Друштва у Визбадену (Немачка) (Псалам 16:6, ДК). Вратио сам се у Берн да средим потребне папире, али америчке окупацијске снаге у Немачкој дозвољавале су улазак само особама које су тамо живеле пре рата. Пошто ја нисам тамо живео, била ми је потребна нова додела из централе у Бруклину. Била је то покрајинска служба у Швајцарској, коју сам прихватио с пуним поуздањем у Јехову. Али, док сам чекао на ту доделу, дошле су три  сестре у посету и ја сам био замољен да им покажем бетелске просторије. Једна од њих била је пионирка која се звала Марта Мел.

У мају 1949. обавестио сам централу у Берну да намеравам да се оженим Мартом и да желимо остати у пуновременој служби. Каква је била реакција? Никакве друге предности осим опште пионирске службе. С том смо службом почели у Биели после нашег венчања у јуну 1949. Нисам смео држати предавања, нити смо смели да тражимо смештај за делегате на конгресу који се приближавао, иако нас је наш покрајински надгледник препоручио за ту предност. Многи нас више нису поздрављали, поступајући с нама као с искљученим особама, иако смо били пионири.

Ми смо, међутим, знали да није било небиблијски женити се, и тражили смо уточиште у молитви и уздали се у Јехову. У ствари, такво поступање није одражавало став Заједнице. Била је то једноставно последица погрешно примењених организацијских смерница.

Поновни долазак брата Нора

Брат Нор је још једном посетио Швајцарску 1951. Након што је одржао говор, био сам обавештен да жели разговарати са мном. Упркос приличној бојазни, био сам радостан што ме је желео видети. Питао је да ли бисмо били спремни да прихватимо доделу у планираном мисионарском дому у Женеви. Наравно, обрадовали смо се, иако нам неће бити лако напустити Биелу. Следећи дан дочекала нас је друга молба брата Нора. Да ли бисмо били спремни да поново прихватимо покрајинску службу, пошто она захтева посебну пажњу у Швајцарској? Одмах смо пристали. Мој став је увек био прихватити сваки предложени задатак.

Наша активност у покрајинској служби у источној Швајцарској била је богато благословљена. Од скупштине до скупштине путовали смо возом, носећи сав наш посед у два кофера. Браћа су нас често дочекала с бициклима на станици, јер је у то време мало њих поседовало аутомобил. Годинама касније ставио нам је један брат на располагање аутомобил, који нам је нешто олакшао нашу службу.

Нека нова изненађења

Какво узбуђење када смо 1964. моја жена и ја били позвани у 40. разред школе Гилеад, последњи разред десетомесечног опсежног течаја који је сада био скраћен на осам месеци. Марта је морала брзо да научи енглески, али савладала је то одлично. Размишљало се о томе куда ћемо бити послати. Мој став је био: ’Свеједно ми је где ћу бити додељен само да не будем за писаћим столом!‘

Али, управо то се догодило! Приликом промоције, 13. септембра 1965, био сам именован за слугу подружнице у Швајцарској. Бетел би био ново искуство за Марту. За мене је то значило вратити се у ”Дом Божји“, не у штампарију у којој сам служио од 1931. до 1946, већ у канцеларију. Морао сам учити много нових ствари, али уз Јеховину помоћ сам успео.

Освртање на прошлост

Током 60 година пуновремене службе потпуно сам се уздао у Јехову, баш као што ми је отац рекао да чиним. И Јехова је излио обилни благослов. Марта је била извор великог охрабрења у временима разочарења или када су дужности претиле да ме савладају, заиста лојалан друг с пуним поуздањем у Јехову.

Хвала Јехови за многе предности службе које сам смео да уживам! Још увек служим као координатор одбора подружнице у Туну, а неколико пута сам путовао и као зонски надгледник. Без обзира на то шта сам био замољен да радим, увек сам тражио Јеховино вођство. Упркос многим мојим грешкама и недостацима, од срца верујем да ми је Јехова опростио кроз Христа. Нека му и даље будем угодан. И нека он и даље води моје кораке док непрестано гледам у њега као ’свог Бога у кога ћу се уздати‘ (Псалам 91:2, NW).

[Слика Вилија и Марте Диел на 25. страни]

[Слика на 27. страни]

Брат Диел у почетку своје бетелске службе