Да ли је рана црква научавала да је Бог Тројство?

1. део: Да ли су Исус и његови ученици научавали науку о Тројству?

Да ли су Исус и његови ученици научавали науку о Тројству? Јесу ли је научавале црквене вође у неколико наредних векова? Како је она настала? И зашто је важно знати истину о том веровању? Започињући са 1. делом у овом издању, Кула стражара ће разматрати та питања у серији чланака. Остали чланци из серије појављиваће се периодично у наредним издањима.

ОНИ који прихватају Библију као Божју реч увиђају да су одговорни да уче друге о Створитељу. Они такође схватају да суштина онога што уче о Богу мора бити истинита.

Бог је прекорио Јобове ”тешиоце“ јер нису то чинили. ”Пошто Господ изговори ове речи Јобу, рече Елифасу Теманцу: Гнев се мој распали на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о мени право као служитељ мој Јоб“ (Јоб 42:7).

Када је апостол Павле говорио о ускрсењу, рекао је да бисмо били ’лажни сведоци Божји‘ када бисмо учили нешто у вези Божјег поступања што није истинито (1. Коринћанима 15:15). Пошто је то случај с науком о ускрсењу, колико само пажљиви треба да будемо када приступамо учењу о томе ко је Бог!

Наука о Тројству

Скоро све цркве тзв. хришћанства научавају да је Бог Тројство. The Catholic Encyclopedia назива науку о Тројству ”централном науком хришћанске религије“, дефинишући је на следећи начин:

”У јединству Божанства постоје Три Особе: Отац, Син и Свети Дух, а ове Три Особе заиста су међусобно различите. Тако у речима атаназијског веровања стоји: ’Отац је Бог, Син је Бог и Свети Дух је Бог, а ипак то нису три Бога, него само један Бог‘... Те особе су једнако вечне и једнако велике: ниједна није створена и све су свемоћне.“⁠¹

The Baptist Encyclopædia даје сличну дефиницију. Она каже:

”[Исус] је... вечни Јехова... Свети Дух је Јехова... Син и Дух налазе се у потпуној једнакости са Оцем. Ако је он Јехова, онда су то и они.“⁠²

 Проклетства изговорена над противницима

Године 325. н. е., концил бискупа у Никеји у Малој Азији формулисао је веровање које је Сина Божјег прогласило ’правим Богом‘, баш као што је Отац био ”прави Бог“. Део тог веровања наводи:

”Али што се тиче оних који кажу: Било је [време] када [Сина] није било, и: Пре него што је рођен, није га било, и да је настао из ничега, или који тврде да је Син Божји различите основе или бити, или да је створен, или да је подложан измењивању или промени — такве Католичка црква проклиње.“⁠³

Дакле, свако ко је веровао да Син Божји није једнако вечан као Отац или да је Син створен, био је предан вечном проклетству. Можемо само замислити колики је притисак да буду с тим сагласни извршен на масу обичних верника.

Године 381. н. е., у Константинопољу је одржан још један концил на коме је објављено да се свети дух треба обожавати и славити баш као и Отац и Син. Годину дана касније, 382. н. е., у Константинопољу је одржан још један синод који је признао потпуно божанство светог духа.⁠⁴ Те исте године, пре концила у Риму, папа Дамас I изнео је збирку учења која црква треба осудити. Тај документ, назван Дамасова була, укључивао је следеће наводе:

”Ако било ко пориче да је Отац вечан, да је Син вечан и да је Свети Дух вечан: јеретик је.“

”Ако било ко пориче да је Син Божји прави Бог, баш као што је Отац прави Бог, који све може, који све зна, и који је једнак Оцу: јеретик је.“

”Ако било ко пориче да је Свети Дух... прави Бог... који све може и све зна... јеретик је.“

”Ако било ко пориче да су три особе, Отац, Син и Свети Дух, истините особе, једнаке, вечне, које обухватају све ствари видљиве и невидљиве, да су свемогуће... јеретик је.“

”Ако било ко каже да [Син који је] учињен телом није био на небу са Оцем док је био на Земљи: јеретик је.“

”Ако било ко, иако каже да је Отац Бог и да је Син Бог и да је Свети Дух Бог... не каже да су они један Бог... јеретик је.“⁠⁵

Језуитски научници који су горњи текст преводили са латинског додали су коментар: ”Папа Св. Целестин I (422-432) очигледно је ове наводе сматрао канонским законом; они се могу сматрати дефиницијама вере.“⁠⁶ А научник Едмунд Џ. Фортман (Edmund J. Fortman) тврди да ова була представља ”здраву и чврсту тринитаријанску науку“.⁠⁷

Ако си припадник цркве која прихвата науку о Тројству, да ли ови наводи описују твоју веру? И да ли увиђаш да веровање у науку о Тројству, како је научавају цркве, захтева да верујеш да је Исус био и на небу док је био на Земљи? То учење слично је ономе што је свештеник из четвртог века Атаназије навео у својој књизи О инкарнацији:

”Реч [Исус] није била ограничена Својим телом, нити ју је Њена присутност у телу спречила да буде присутна и на другим местима. Када је Он склонио Своје тело, Он такође није престао Својим Умом и моћи да управља свемиром... Он је још увек Извор живота целом свемиру, присутан у сваком његовом делу, а ипак ван свега тога.“⁠⁸

Шта значи наука о Тројству

Неки су закључили да наука о Тројству значи само приписивање божанства Исусу. За друге, веровање у Тројство једноставно значи веровање у Оца, Сина и свети дух.

Међутим, поближе разматрање веровања̂ тзв. хришћанства разоткрива како су такве замисли жалосно неадекватне у односу на службену науку. Службене дефиниције јасно указују да наука о Тројству није једноставна замисао. Уместо тога, то је целина која се састоји од  одвојених идеја које су кроз дуго временско раздобље биле помирене и међусобно повезане једна с другом.

Из представе о Тројству која се појавила после концила у Константинопољу 381. н. е., из Дамасове буле из 382. н. е., из атаназијског веровања које је наступило нешто касније и из других докумената, јасно можемо одредити шта тзв. хришћанство сматра науком о Тројству. Она укључује следеће коначне замисли:

1. Каже се да постоје три божанске особе — Отац, Син и свети дух — у Божанству.

2. За сваку од тих одвојених особа каже се да је вечна, ни једна није настала пре или после друге.

3. За сваку се каже да је свемоћна, ни једна није већа или мања од друге.

4. За сваку се каже да је свезнајућа, да све зна.

5. За сваку се каже да је прави Бог.

6. Међутим, каже се да не постоје три Бога, већ само један Бог.

Наука о Тројству заиста је целина која се састоји од идеја које укључују најмање горе наведене главне чиниоце и још и више, што се открива разматрањем детаља. Али, ако размотримо само горе наведене темељне замисли, очигледно је да, ако се уклони било која, оно што остаје више није Тројство тзв. хришћанства. Да би се добила потпуна слика, морају бити присутни сви ти делови.

С тим бољим разумевањем израза ”Тројство“, можемо се питати: Да ли је то било учење Исуса и његових ученика? Ако јесте, онда је требало да се потпуно обликовано појави у првом веку наше ере. Пошто се оно што су они научавали налази у Библији, онда наука о Тројству или јесте или није библијска наука. Ако јесте, Библија треба јасно да је научава.

Није разумно мислити да би Исус и његови ученици поучавали људе о Богу, а да им ипак не би рекли ко је Бог, посебно када би се од неких верника захтевало да за Бога дају чак и свој живот. Дакле, требало је да Исус и његови ученици највећу предност придају поучавању других о тој животоважној науци.

Размотри Писмо

У 17. поглављу Дела апостола, у 11. стиху, људи су названи ’племенитима‘ зато што ”сваки дан проучаваху Писма да виде је ли тачно“ оно што их је учио апостол Павле. Били су охрабрени да користе Писмо за потврђивање наука чак и једног апостола. И ти треба да чиниш исто.

Задржи у мислима да је Писмо ”од Бога надахнуто“ и да треба да буде употребљено за ”исправно постављање ствари, за васпитавање у праведности, да би човек Божји био сасвим способан, потпуно опремљен за свако добро дело“ (2. Тимотеју 3:16, 17, NW). Зато је Библија потпуна у стварима које се тичу науке. Ако је наука о Тројству истинита, требало би да се налази у Библији.

Позивамо те да истражиш Библију, посебно 27 књига Хришћанских грчких списа, како би се сам уверио да ли су Исус и његови ученици научавали Тројство. Док истражујеш, питај се:

1. Могу ли пронаћи иједан библијски стих који спомиње ”Тројство“?

2. Могу ли пронаћи иједан библијски стих који каже да се Бог састоји од три одвојене особе, Оца, Сина и светог духа, али да је то троје само један Бог?

3. Могу ли пронаћи иједан библијски стих који каже да су Отац, Син и свети дух једнаки у сваком погледу, као што је вечност, моћ, положај и мудрост?

Колико год тражио, нећеш пронаћи ни један стих који користи реч Тројство, нити ћеш пронаћи неки који каже да су Отац, Син и свети дух једнаки у сваком погледу, као што је вечност, моћ, положај и мудрост. Ни један једини стих не каже  да је Син једнак Оцу у тим погледима — и ако би и постојао такав стих, он не би утемељио Тројство, већ пре ”двојство“. Библија нигде не изједначава свети дух са Оцем.

Шта кажу многи научници

Многи научници, укључујући тринитаријанце, признају да Библија не садржи стварну науку о Тројству. На пример, The Encyclopedia of Religion наводи:

”Данашњи егзегете и теолози слажу се да хебрејска Библија не садржи науку о Тројству... Иако хебрејска Библија описује Бога као оца Израела и употребљава персонификације за Бога као што су Реч (давар), Дух (руах), Мудрост (хохмах) и Присутност (шехина), ишло би се иза намере и духа Старог завета када би се те представе повезивале са каснијом тринитаријанском науком.

Даље, егзегете и теолози слажу се да ни Нови завет не садржи јасну науку о Тројству. Бог Отац извор је свега што постоји (Пантократор) и отац је и Исуса Христа; ’Отац‘ није назив за прву особу Тројства, већ синоним за Бога...

У Новом завету не постоји рефлексивна свест метафизичке природе Бога (’иманентно тројство‘), а Нови завет не садржи ни технички језик касније науке (хипостасис, оусија, субстанција, субсистенција, просопон, персона)... Неоспорно је да та наука не може бити потврђена само библијским доказима.“⁠⁹

С обзиром на историјске чињенице у вези тога, The New Encyclopædia Britannica наводи:

”Ни реч Тројство, а ни наука као таква, не појављује се у Новом завету...

Наука се развијала постепено током више векова, а изазвала је многе препирке...

Тек у 4. веку различитост тројице и њихово јединство помирени су у једну признату науку о једном бићу и три особе.“⁠¹⁰

New Catholic Encyclopedia износи сличну изјаву с обзиром на порекло Тројства:

”Егзегете и библијски теолози, укључујући стално растући број римокатолика, признају да неко о Тринитаријанизму у Новом завету не би требало да говори ако нема озбиљних предуслова. Постоји и уско повезано признање од стране историчара догме и систематских теолога да, када неко говори о безусловном тринитаријанизму, он прелази из раздобља почетака хришћанства у, рецимо, последњу четврт четвртог века. Тек је тада оно што би се могло назвати коначном тринитаријанском догмом, ’један Бог у три особе‘, темељно усвојено у хришћански живот и мисли...

Само веровање не одражава непосредно спознање почетног раздобља; оно је било продукт развијања науке кроз 3 века.“⁠¹¹

Да ли је ”индиректно указано“?

Тринитаријанци могу рећи да Библија ”индиректно указује“ на Тројство. Али, та тврдња износи се дуго времена након што је Библија написана. То је покушај да се у Библији прочита оно за шта су свештеници каснијег времена својевољно закључили да би требало да буде наука.

Питај се: Зашто би Библија само ”индиректно указивала“ на своје најважније учење — ко је Бог? Библија је јасна по питању осталих темељних учења; зашто  не би била по том најважнијем? Зар не би Творац свемира саставио књигу која би се јасно изразила о томе да је он Тројство, ако је то случај?

Разлог за то што Библија јасно не учи науку о Тројству једноставан је: То није библијско учење. Да је Бог Тројство, он би то сигурно учинио јасним, како би Исус и његови ученици о томе могли поучавати друге. А та животоважна истина била би укључена у Божју надахнуту Реч. Несавршеним људима не би било препуштено да се с тим муче вековима касније.

Када разматрамо библијске стихове које тринитаријанци пружају као доказ да Библија ”индиректно указује“ на Тројство, шта налазимо? Поштена процена открива да предочени библијски стихови не говоре о Тројству тзв. хришћанства. Уместо тога, теолози покушавају у Библију унети своје унапред створене замисли о Тројству. Али, те замисли не налазе се у библијским стиховима. У ствари, те тринитаријанске замисли долазе у сукоб са јасним сведочанством Библије као целине.

Један пример таквих стихова налази се у Матеју 28:19, 20. Тамо су Отац, Син и свети дух споменути заједно. Неки тврде да се тиме индиректно указује на Тројство. Али, прочитај сам те стихове. Има ли у њима ичега што говори да је то троје један Бог и да су једнаки у вечности, моћи, положају и мудрости? Не, нема ничега. Исто је и са осталим стиховима који то троје спомињу заједно.

Што се тиче оних који у Матеју 28:19, 20 у употреби израза ”име“ у једнини за Оца, Сина и свети дух виде индиректно указивање на Тројство, молимо да упореде употребу речи ”име“, и то једнине, за Аврахама и Исака у Постању (1. Мојсијевој) 48:16 (Stvarnost; Šarić).

Тринитаријанци такође указују на Јована 1:1 у неким преводима, где се за ”Реч“ о којој се говори каже да је била ”у Бога“ и да је била ”Бог“. Али, други библијски преводи кажу да је Реч била ”бог“ или да је била ”божанска“, што не мора значити да је била Бог, већ да је моћна. Даље, библијски стих каже да је ”Реч“ била ”у“ Бога. Разумно је закључити да није била тај исти Бог. И без обзира шта се закључило о ’Речи‘, чињеница је да су у Јовану 1:1 споменуте само две особе, а не три. Увек изнова, сви стихови употребљени у циљу покушаја да се подупре наука о Тројству немају у томе никаквог успеха када се поштено истраже. a

Још један чинилац за разматрање је следећи: Ако су Исус и његови ученици научавали науку о Тројству, онда би је сигурно научавали и водећи црквени оци који су живели непосредно после њих. Али, да ли су ти људи, данас названи Апостолски Оци, научавали науку о Тројству? То питање биће размотрено у 2. делу ове серије у једном од наредних издања Куле стражаре.

Попис извора

1. The Catholic Encyclopedia, 1912, том XV, страна 47.

2. The Baptist Encyclopædia, издао William Cathcart, 1883, страна 1168, 1169.

3. A Short History of Christian Doctrine, од Bernharda Lohsea, издање 1980, страна 53.

4. Ibid., страна 64, 65.

5. The Church Teaches, превели и издали John F. Clarkson, S.J.,John H. Edwards, S.J., William J. Kelly, S.J., и John J. Welch, S.J., 1955, страна 125-127.

6. Ibid., страна 125.

7. The Triune God, од Edmunda J. Fortmana, издање 1982, страна 126.

8. On the Incarnation, превела Penelope Lawson, издање 1981, страна 27-28.

9. The Encyclopedia of Religion, Mircea Eliade, главни уредник, 1987, том 15, страна 54.

10. The New Encyclopædia Britannica, 15. издање, 1985, том 11, Micropædia, страна 928.

11. New Catholic Encyclopedia, 1967, том XIV, страна 295.

[Фуснота]

[Слика на 19. страни]

Црква у Тањону, Француска