Доброхотни римски центурион

РИМСКИ центуриони нису били познати по доброхотности. Опуномоћен да води чету од сто борбом окорелих војника, центурион је морао бити тврд, строг наредник, одржавалац реда, а понекад чак и извршилац осуде. Ипак Библија нас извештава о римском центуриону Августове чете који је показао праву великодушност и самилост према апостолу Павлу. Како се звао? Јулије.

Библија нам представља тог човека у 27. поглављу Дела апостола. Павле је захтевао да цезар чује његову жалбу у Риму. Тако је, заједно с неколико других затвореника, био предат под надзор ”центуриону царске кохорте, по имену Јулију“. Они су испловили из Цезареје, морске луке северозападно од Јерусалима, која је служила као главни штаб за римске трупе. Историчар Лука каже: ”Сутрадан стигосмо у Сидон. И Јулије, који лепо поступаше с Павлом, допусти му да обиђе своје пријатеље и да прими помоћ њихову“ (Дела 27:1-3).

Шта је Јулија у ствари подстакло на такву доброхотност није наведено у Библији. Можда му је под заповедништвом Управитеља Феста било наређено да посебно поступа с Павлом. Или се можда добро упознао с околностима Павловог притвора. Можда се Јулије једноставно дивио Павловој храбрости и беспрекорности. У сваком случају, изгледа да је Јулије увиђао да Павле није био обичан затвореник.

Упркос томе, Јулије је одабрао да не послуша Павлово упозорење да не исплови из Добрих пристаништа. Ускоро је брод сустигао силни ветар који је претио да га насуче на пешчану обалу северне Африке (Дела 27:8-17). Павле је устао усред те олује и уверавао застрашене путнике да ’ни један од њих се неће изгубити, само ће  лађа да пропадне‘. Ипак су неки од морнара касније покушали да побегну. Павле је тада рекао Јулију: ”Ако ови не остану на лађи, не можете ви да се избавите“ (Дела 27:21, 22, 30, 31).

Овога пута је Јулије одлучио да послуша Павла и бег морнара је био осујећен. Тачно како је Павле предсказао, брод се насукао на плићак и разбио се. Бојећи се да ће затвореници побећи, војници на броду су одлучили да их све побију. Али, Јулије се још једном умешао и спречио своје људе, спасавши тако Павлов живот (Дела 27:32, 41-44).

Библија не каже шта се догодило с тим доброхотним центурионом, ни да ли је икада прихватио хришћанску веру. Доброхотност коју је показао била је у најбољем случају доказ о деловању од Бога дате савести (Римљанима 2:14, 15). Хришћани, међутим, иду даље од људске доброхотности и показују божанску доброхотност која произилази из поседовања Божјег духа (Галатима 5:22). Ако је пак пагански војник који није познавао Бога могао показивати доброхотност, колико више Божји народ треба да буде подстакнут да то исто чини!