Дуван и свештенство

ПРЕ више од 115 година, доктор медицине Џон Кауен (John Cowan) написао је књигу под насловом The Use of Tobacco vs. Purity, Chastity and Sound Health (Употреба дувана насупрот чистоћи, честитости и добром здрављу). С обзиром на оно што се последњих година сазнало о штетним ефектима дувана, његова запажања о томе како свештеници употребљавају дуван била су далековидна и битна су за све који данас настоје да служе Богу. У 4. поглављу, обрађујући морални ефекат употребе дувана, др Кауен је приметио:

„Ако је употреба дувана физички погрешна — као што је јасно показано — она нужно мора бити и морално погрешна; јер је психолошки закон да ’све што квари или надражује тело, самим тим квари нервни систем и преко њега мозак, а самим тим и ум‘. На човечји ум — његове мисли, изразе, дела, утиче начин на који он употребљава или злоупотребљава своју телесну природу. Дуван је, у свом самом називу и асоцијацијама, прљав и — да не говоримо о штети коју проузрокује — како могу чиста, праведна, морална осећања и поступци настати или се развијати у таквом уму. Нека неко претпостави — ако се тако нешто може претпоставити — да је Христ, док је живео свој примеран живот на Земљи — учећи и проповедајући чистоћу, честитост, љубав и непорочност — пушио, шмркао или жвакао дуван. Зар сама таква помисао не звучи светогрдно? А ипак слуге — следбеници, проповедници и тумачи Његових закона и доктрина — загађују своја тела и прљају своје душе прљавим, отровним коровом. Да ли такви људи, или њихови следбеници, могу живети животом који је сличан Христовом — племенитим, моралним животом? Ја мислим да не могу.

Покушајте, ако можете, замислити прождрљивца, пијаницу или корисника дувана у повезаности са светошћу срца? Има нешто неприродно, револтирајуће, одвратно у свему томе. Баш као што се искварују телесни апетити и спољашња чула, тако и унутрашњи човек, морална природа, постаје лоша. Чист дух неће, не може, боравити у прљавој кући. Постоји природна веза између материјалних и духовних ствари, тако да квалитети једних означавају карактер других. Професор религије и роб дувана... Он можда признаје, у свој отворености и искрености, да је употреба дувана смртоносан обичај, морално погрешан; ипак, он можда у себи налази неки нагон, закон својих удова, вештачки створен, који га незаситним жудњама нагони да настави с том праксом, а тај вештачки закон може бити јачи од његовог природног размишљања и савести заједно. Зар употреба дувана није опипљиво кршење једног од Божјих закона усађених у наш телесни организам? Зар прекршај било ког Божјег закона није преступ и грех? И ако човек у животу из навике крши један од Божјих закона, зар прелаз на кршење других закона неће бити лак и природан? И на крају, како се моралним учитељем може сматрати било који човек који својим властитим понашањем другим створењима препоручује живот сталног преступања закона̂ свог бића?“