Нашао сам задовољство у служби Богу

ИСПРИЧАО ЈОШУА ТОНГУАНА

Године 1942, био сам веома збуњен. Проучавао сам литературу коју су објављивали Адвентисти седмог дана и литературу коју је објављивало Друштво Кула стражара. Као Израелци старог доба, ’храмао сам на две сране‘ (1. Краљевима 18:21).

АДВЕНТИСТИ седмог дана слали су ми штампане лекције под насловом „Глас пророчанства“. Радовао сам се одговарању на њихова питања, а они су обећали да ће ми дати дивно сведочанство ако положим све своје испите. Али, приметио сам да се и „Глас пророчанства“ и публикације Друштва Кула стражара шаљу из Кејп Тауна, града у Јужноафричкој Републици. Питао сам се: ’Да ли те организације знају једна за другу? Да ли се њихова учења слажу? Ако се не слажу, ко је у праву?‘

Да бих то решио, свакој организацији послао сам слично писмо. На пример, Друштву Кула стражара писао сам: „Да ли знате људе повезане с ’Гласом пророчанства‘, и ако их познајете, шта кажете о њиховим учењима?“ С временом сам добио одговоре од обе групе. У писму Друштва Кула стражара стајало је да знају за „Глас пророчанства“ али је објашњено да су њихова учења, као што су Тројство и Христов повратак на Земљу у телу, небиблијска. Њихово писмо укључивало је библијске стихове који су побијали те доктрине (Јован 14:19, 28).

У одговору ’Гласа пророчанства‘ једноставно је речено да они знају „људе Куле стражаре“, али да се не слажу с њиховим учењима. Није пружен никакав разлог за то. Зато сам одлучио у корист Друштва Кула стражара, које је легална агенција коју користе Јеховини сведоци. Данас, након 50 година повезаности са Сведоцима, тако сам срећан што сам донео ту исправну одлуку!

Религиозна прошлост

Родио сам се 1912. у сеоском подручју названом Макање, источно од града Питерсбурга у Јужноафричкој Републици. Макање је тада било под религиозном контролом Англиканске цркве, тако да сам постао члан те цркве. Кад сам имао десет година, наша породица се преселила на локацију којом је доминирала Црква  лутеранске берлинске мисије, и моји родитељи су се придружили тој цркви. Ускоро сам могао присуствовати светој причести и узети комадић хлеба и гутљај вина, али то није задовољило моје духовне потребе.

Кад сам завршио осмогодишње школовање, отац ме је послао у Учитељску школу у Килнертон, тако да сам 1935. добио сведочанство за учитеља трећег степена. Једна од учитељица с којима сам радио била је млада жена Каролина. Венчали смо се и касније је Каролина родила девојчицу којој смо дали име Дамарис. Неколико година касније, постао сам главни учитељ у школи Сетлале у селу Мамача. Пошто је школом управљала Холандска реформаторска црква, придружили смо се тој цркви, редовно посећујући њене службе. То смо радили зато што је то било популарно, али то ми није донело задовољство.

Прекретница

Једне недеље 1942, вежбали смо црквене песме кад се на вратима појавио млади белац с три књиге које је објавило Друштво Кула стражара — Стварање, Vindication (Оправдање) и Preparation (Припрема). Мислио сам да ће књиге дивно пристајати на полици у мојој библиотеци, па сам их узео за три шилинга. Касније сам сазнао да је тај човек, Тини Безиденхот, Јеховин сведок, једини у том подручју. Приликом Тинијеве следеће посете, он је донео грамофон и пустио нам нека предавања судије Ратерфорда. Тако сам уживао у предавању познатом као „Замка и превара“, али се то није свидело Каролини и мојој сестри Присили, која је живела с нама. Кад је Тини дошао трећи пут, дао ми је грамофон тако да сам пријатељима могао пустати плоче.

Једног дана листао сам књигу Стварање и наишао сам на поглавље „Где су мртви?“ Почео сам читати у нади да ћу сазнати нешто о радостима које доживљавају душе кад оду на небо. Али, насупрот мојим очекивањима, књига је навела да се мртви налазе у свом гробу и да не знају ништа. То је било подупрто стиховима цитираним из Библије, као што је Проповедник 9:5, 10. Још једно поглавље имало је наслов „Ускрсење мртвих“, а као доказ да су мртви несвесни и да чекају ускрсење цитиран је Јован 5:28, 29. То је имало смисла и било је задовољавајуће.

У то време, године 1942, прекинуо сам своју везу с ’Гласом пророчанства‘ и почео сам говорити другима о стварима које сам учио из публикација Друштва Кула стражара. Једна од првих особа која се одазвала био је пријатељ Џуда Летсуало, који је био један од мојих школских другова из Учитељске школе у Килнертону.

Џуда и ја путовали смо на бициклима 51 километар да присуствујемо састанку афричких Сведока у Питерсбургу. Након тога, браћа из Питерсбурга долазила су чак до Мамаче да ми помогну да поруку Краљевства преносим својим суседима. Коначно, на једном другом састанку у  Питерсбургу децембра 1944, крстио сам се у знак свог предања Јехови.

Одазивају се моја породица и други

Каролина, Присила и моја кћерка Дамарис, наставили су посећивати Холандску реформаторску цркву. Онда се догодила несрећа. Каролина је родила наше друго дете — наизглед здравог дечака коме смо дали име Самуел. Али, он се изненада разболео и умро. Каролинини пријатељи из цркве нису јој пружили никакву утеху, говорећи да је Бог желео да наш син буде с њим на небу. Каролина се у тескоби питала: „Зашто би Бог узео нашег сина?“

Кад су Сведоци из Питерсбурга чули за нашу несрећу, дошли су и пружили нам истинску утеху на темељу Божје речи. Каролина је касније рекла: „Оно што је Библија говорила о узроку смрти, о стању мртвих и о нади у ускрсење имало је смисла и веома ме утешило. Желела сам да будем у новом свету и да дочекам свог сина из гроба.“

Каролина је престала посећивати цркву, тако да су се 1946. она, Присила у Џуда крстили. Убрзо након свог крштења, Џуда је отишао да започне с проповедањем у сеоском подручју названом Маматлола и још увек служи као пуновремени слуга-пионир.

Кад је Џуда отишао, ја сам био једини мушкарац који је остао да води бригу о нашој скупштини, која је названа Бојни. Онда се на наше подручје доселио Грејсли Матлатји који се оженио Присилом. Грејсли и ја бисмо сваке недеље наизменично одржавали јавна предавања на сепедију, локалном афричком језику. Да би се људима обезбедила библијска литература, Друштво ме је замолило да преводим литературу на сепеди. Било је велико задовољство видети како људи извлаче корист из те литературе.

Да бисмо проширили нашу акцију за јавне састанке, купили смо фонограф с великим звучником да бисмо пуштали библијска предавања кроз цело наше подручје. Позајмили смо теретна кола која су вукли магарци да бисмо ту тешку опрему возили од места до места. Због тога су нас наши суседи прозвали „Људи из магареће цркве“.

У међувремену се наша мала скупштина повећавала. Коначно су моје две старије сестре и њихови мужеви постали Сведоци и сви су остали верни до краја свог живота. Исто тако, многи из скупштине Бојни (данас назване Мпоходиба) започели су с пуновременим делом еванђелизације, а многи су још увек у тој служби. Данас у том огромном подручју са распршеним селима постоје две скупштине, а укупан број од преко 70 објавитеља активан је у делу проповедања.

Нови позив

Године 1949, напустио сам посао учитеља у школи и постао општи пионир. Мој први задатак био је да посетим црне раднике који су радили на фармама белаца око Валвотера у Трансвалу. Неки власници фарми заступали су недавно усвојену политику апартхејда и били су одлучни да црнци треба да признају своју наводну подређеност белцима и да треба да служе белим господарима. Зато су ме неки белци, кад сам проповедао црним радницима, заменили за проповедника непокорности. Неки су ме чак оптужили да сам комуниста и претили су да ће ме убити.

О тој ситуацији известио сам подружницу Друштва Кула стражара, па сам ускоро премештен на други задатак у сеоском подручју названом Дивелсклуф. Негде у то време, и моја жена је престала с послом учитељице у школи и придружила ми се у пионирској служби. Једног послеподнева 1950, кад смо се вратили из службе проповедања, нашли смо велики коверат од Друштва. На наше изненађење, у њему се налазио позив да дођем на обучавање за путујућег надгледника. Три године посећивали смо скупштине у Јужноафричкој Републици, а затим смо 1953. добили задатак у Лесоту, континенталној земљи у срцу Јужноафричке Републике.

 Служба у Лесоту и Боцвани

Кад смо почели служити у Лесоту, тамо су кружиле многе гласине да су странци често мета ритуалног убиства. И ја и моја жена смо се забринули, али су нам љубав браће из Лесота и њихова гостољубивост убрзо помогли да заборавимо на тај страх.

Да бих служио скупштинама у планинама Малути у Лесоту, обично сам путовао авионом, остављајући своју жену у низини где је она настављала с пионирском службом до мог повратка. Браћа су ме доброхотно пратила од једне скупштине до друге, помажући ми да се не изгубим у планинама.

Једном су ми браћа рекла да ћемо на путу до следеће скупштине морати да на коњима пређемо преко реке Орање. Уверили су ме да је мој коњ миран али су ме упозорили да коњи, кад је струја прејака, често покушавају да се отарасе свог терета. То ме је забринуло јер нисам био ни добар јахач ни добар пливач. Ускоро смо били у реци, а вода је допирала све до седала. Тако сам се уплашио да сам пустио узде и ухватио се за коњску гриву. Какво олакшање кад смо безбедно стигли на супротну обалу!

Те ноћи нисам могао спавати јер ме је тело тако болело од јахања. Али, сва неудобност се исплатила, јер су браћа показала велико цењење за ту посету. Кад сам започео с путујућим делом у Лесоту, највећи број објавитеља износио је 113. Данас је тај број нарастао на 1 649.

Године 1956. наш проповеднички задатак промењен је за протекторат Бечуаналанд, данас назван Боцвана. Боцвана је много већа земља и требало је много више путовати да би се дошло до свих објавитеља. Путовали смо или возом или на отвореном камиону. Није било седишта, тако да смо морали седети на поду с нашим пртљагом. Често смо на своје одредиште долазили веома прашњави и уморни. Наша хришћанска браћа увек су нас срдачно дочекивала, а њихова срећна лица би нас освежила.

У то време публикације Друштва биле су забрањене у Боцвани, тако да смо своје дело проповедања од куће до куће обављали опрезно, без коришћења литературе Друштва. Једном смо били ухваћени и затворени док смо радили близу села Мапашалала. У својој одбрани читали смо из Библије, указавши на наше опуномоћење које је записано у Матеју 28:19, 20. Иако су неки саветници били импресионирани, шеф полиције је наредио да локални Сведоци буду ишибани. Затим је, на наше изненађење, свештеник замолио шефа да буде попустљив и да нас помилује. Шеф се сложио и ми смо били ослобођени.

Упркос прогонству и забрани наше литературе, дело Краљевства наставило је да напредује. Кад сам стигао у Боцвану, тамо је било укупно 154 објавитеља. Три године касније, кад је забрана укинута, тај број је порастао на 192. Данас у тој земљи проповедају 777 Сведока Јехове.

Поучавање и превођење

Једно време сам као инструктор поучавао у Школи службе за Краљевство за хришћанске старешине. Касније сам се радовао предности да будем иснтруктор у Школи пионирске службе. Моја жена и ја такође смо повремено служили у подружници у Јужноафричкој Републици. У таквим приликама, ја сам помагао код превођења а Каролина је радила у кухињи.

Једног дана 1969, надгледник подружнице Франс Малер пришао ми је и рекао: „Брате Тонгуана, замолио бих тебе и твоју жену да дођете код мене у канцеларију.“ Објаснио је да смо међу онима који су изабрани за делегате на Конгресу „Мир на Земљи“ који се 1969. одржао у Лондону. Радовали смо се гостољубивости пуној љубави коју су нам показала наша браћа из Енглеске и Шкотске, а то је у великој мери повећало наше цењење према светском братству.

У протекле четири деценије, Каролина је била лојалан пратилац у нашој каријери пуновремених еванђелизатора. Заједно  смо делили многе радости и понеку тугу. Иако смо изгубили двоје деце, наша кћерка, Дамарис, израсла је у дивну Сведокињу, а и она је учествовала у делу превођења у подружници у Јужноафричкој Републици.

Наше здравље нам више не дозвољава да учествујемо у путујућем делу, тако да смо у задњих неколико година специјални пионири у скупштини у Сешеху, афричком градићу близу Питерсбурга. Ја служим и као председавајући надгледник. Библија наводи да је „обиље радости пред лицем... [Јеховиним]“, а ја сам заиста нашао радост и задовољство служећи Богу у јужној Африци (Псалам 16:11).

[Слика на 26. страни]

Сведочење у градићу Сешеху, Јужноафричка Република