Јехова ме је подржао у пустињском затвору

ИСПРИЧАО ИСАИЈА МВЕ

Није било судског поступка и нисам починио никакав злочин. Ипак, био сам осуђен на присилан рад у кажњеничкој колонији усред жарке афричке пустиње Сахаре. Да ствар буде гора, нико од мојих пријатеља није знао где сам. Десило се то пре више од осам година, лета 1984. Дозволите ми да објасним како сам доспео у ту ужасну ситуацију.

ГОДИНЕ 1958, када сам имао само 12 година, мој старији брат постао је Јеховин сведок. Међутим, мој отац и мајка наставили су да обожавају племенске богове савезне државе Абија, Нигерија, где смо живели.

Године 1968. придружио сам се Бијафријској армији. Док смо били на бојном пољу, размишљао сам о неутралном ставу Јеховиних сведока и молио Бога да ми помогне. Обећао сам да ћу, ако ми омогући да преживим рат, постати његов Сведок.

Након рата брзо сам радио на томе да испуним своје обећање. Крстио сам се 1970. и одмах сам започео с пуновременом службом као пионир. С временом сам био именован за старешину у хришћанској скупштини. Ускоро сам од подружнице у Нигерији примио позив да прихватим мисионарску доделу у оближњој земљи где дело Јеховиних сведока није било законски признато. Сложио сам се и јануара 1975, с пасошем у руци, био сам на путу.

Ухапшен

Године 1978. додељено ми је да посећујем Сведоке широм земље. Пошто их је било мало, пуно сам путовао посећујући све градове где је било скупштина, као и подручја где је било заинтересованих особа. Често сам био испитиван у полицијским станицама. Двапут су ме, оба пута по четири дана, задржали и испитивали о нашем делу.

Затим, јуна 1984, док смо се једне недеље припремали за службу проповедања,  један пријатељски настројен службеник обавестио нас је да полиција тражи да ухапси Јеховине сведоке. Недељу дана касније Џагли Кофиви из Тога и ја били смо ухапшени. Одвели су нас у централну полицијску станицу и наредили да откријемо имена свих Јеховиних сведока у граду. „Ако нам не дате имена“, рекли су, „нећемо вас пустити.“

„Ви сте полиција“, одговорио сам. „Ваш посао је да пронађете људе које желите. Ја нисам ваш агент.“ Расправљали смо се око 30 минута, и полиција нам је претила батинама. Ипак, нисмо им дали имена наше хришћанске браће. Затим су одлучили да конфискују моју велику библиотеку библијских књига с референцама.

У затвору

Након повратка у полицијску станицу с књигама, Џагли и ја смо их истоварили. Док смо то радили, из моје велике Библије исклизнуо је један папир. Био је то програм за обласни конгрес на коме су била исписана имена свих хришћанских старешина у земљи. Брзо сам га покупио и стрпао у свој џеп. Међутим, један од полицајаца ме је видео и наредио ми да му предам тај папир. Наравно, осећао сам се ужасно.

Папир је стављен на сто у соби где смо Џагли и ја доносили књиге. Када сам ушао са својим следећим бременом, отишао сам до стола, узео папир, и стрпао га у свој џеп. Затим сам рекао да желим у WC. Полицајац ме је отпратио до тоалета. Након што сам ушао и затворио врата, поцепао сам папир на комадиће, бацио у тоалет и пустио воду.

Када су полицајци схватили шта се десило, били су бесни. Међутим, бојали су се да било шта учине у вези с тим, пошто би их њихови претпостављени оптужили за немар зато што су ми дали прилику да уништим папир. Пошто су нас држали у затвору 17 дана, полицијски инспектор нам је рекао да скупимо наше ствари јер ћемо се селити. Ставили смо нешто одеће у пластичну кесу, а на дну сам сместио малу Библију коју нам је протурио један посетилац.

Могли смо да обавестимо Сведоке да се селимо али да не знамо куда. Рано следећег јутра, 4. јула 1984, пробудио нас је полицијски инспектор. Претражио нас је, тражећи да извадимо одећу из торбе и да је држимо преко својих руку. Међутим, када сам стигао до последње кошуље, рекао је да могу ставити одећу назад у кесу, тако да Библија није била откривена.

Пустињски затвор

Полиција нас је одвезла до аеродрома, где смо се укрцали у војни авион. Сатима касније, стигли смо у градић са око 2 000 становника, у чијој се близини налазио затвор. То је на удаљености од око 650 километара путем до најближег града. Одвели су нас из авиона у затвор и предали нас управнику затвора. Нико од наше породице или пријатеља није знао где смо одведени.

Град где смо одведени налази се у једној оази у Сахари. Тамо има жбуња, неколико стабала и зграда̂ са зидовима од сувог блата. Вода се добија копањем само око метар или метар и по у дубину. Међутим, један 31-годишњи становник тог подручја рекао нам је да је кишу видео само једном у свом животу. А то подручје је било екстремно вруће. Један затвореник је рекао да је термометар у затворском кругу једном регистровао 60° C! Непрестано је дувао јак ветар, носећи песак који је нагризао кожу и штетио очима.

Свако ко би дошао у то место схватио би да се налази у најекстремнијем и најнепријатнијем типу кажњеничког центра те земље. Затвор је био окружен високим зидовима који су пружали одређену заштиту од ветра и сунца. Међутим, зидови нису били потребни да би се спречило бекство, пошто се није имало  куда побећи. Изван оазе није било ниједног дрвета, ничега што би пружило сенку било коме ко би желео да побегне.

Пре него што смо ушли, управник затвора нас је претресао. Рекао нам је да извадимо све из наше кесе. Почео сам вадити наше кошуље једну по једну. Кад је остала само једна кошуља која је покривала Библију, узео сам торбу да му покажем ту кошуљу унутра и рекао: „То је све што су нам дозволили да узмемо.“ Задовољно је рекао да ступимо у затворско двориште. Библија је била једина публикација коју смо имали.

Живот у затвору

Свеукупно, било нас је око 34 затвореника. Били су то најзлогласнији и најопаснији криминалци у земљи. Многи су били убице за које се сматрало да се не могу рехабилитовати. Сви смо спавали у две велике ћелије одвојене једном отвореном просторијом за прање и умивање. У тој просторији било је једно отворено буре које је служило као WC. Иако су га затвореници празнили сваког јутра, изгледало је да су све муве из пустиње долазиле да уживају у хладу и прљавштини тог бурета.

Једина храна коју смо имали био је сирак. Млео га је један затвореник, кувао се и сипао на тањире, који су затим остављани по један на покривач за спавање сваког затвореника. Храна се није покривала. Кад бисмо се вратили с посла, тамо је било стотине мува које покривају сваки тањир оброка од сирка. Кад бисмо узели свој тањир, муве би се зујећи разлетеле. Прва два дана нисмо ништа јели. Коначно, трећег дана, након што смо отерали муве и отклонили осушени слој са врха, почели смо јести тај оброк од сирка. Молили смо се Јехови да заштити наше здравље.

Радили смо под сунцем, рушећи зидове старог затворског дворишта и градећи нове зидове. Био је то крајње тежак посао. Напорно смо радили без паузе од 6,00 до поднева, нешто бисмо појели, а затим смо радили до 18,00. Није било слободних дана. И нисмо патили само од врућине већ смо током зиме трпели и хладноћу. А трпели смо и од окрутних чувара.

Остати духовно јаки

Џагли и ја читали смо Библију у тајности и разговарали међусобно о ономе што смо научили. Нисмо могли читати отворено јер би нам Библију одузели и ми бисмо били кажњени. Један затвореник са којим сам започео библијски студиј имао је керозинску лампу коју је делио са мном. Често сам се будио у један или два ујутро и читао до око пет сати. На тај начин могао сам прочитати целу Библију.

Проповедали смо другим затвореницима, а један од њих обавестио је о нама главног надзорника. Неочекивано, надзорник је дао том затворенику један часопис Пробудите се! који је имао, а затвореник га је проследио нама. Прочитао сам га ко зна колико пута. Наше читање и проповедање помогло нам је да останемо духовно јаки.

Комуникација с нашим пријатељима

Није нам било дозвољено да пишемо или шаљемо писма. Међутим, једна особа која је била пријатељски настројена рекла је да ће ми помоћи. 20. августа, око шест недеља након доласка, тајно сам написао два писма, једно Нигеријској амбасади а друго пријатељима Сведоцима. Закопао сам их у песку и означио место великим каменом. Касније је мој пријатељ дошао и ископао их.

Пролазиле су недеље, а ја нисам ништа чуо. Полако сам губио наду да су писма била испоручена. Али она су прошла, и други Сведоци су повели борбу да обезбеде наше ослобађање. Нигеријско министарство спољних послова такође се заузело у тој ствари и питало  владу земље где сам био затворен зашто ме је затворила у такав затвор.

У међувремену, ујутро 15. новембра 1984, повели су нас да обавимо неко чишћење. Чувари су ме одвели у WC једне средње школе који је коришћен недељама упркос томе што је био запушен. Био је пун измета. Мој посао, рекли су чувари, био је да га очистим. Једини алат који сам имао биле су моје руке. Док сам се питао како да се латим тог одвратног задатка, дошао је главни надзорник и рекао да обласни државни функционер тог подручја жели да ме види.

Кад сам дошао, обласни функционер је рекао да је недавно разговарао с председником земље, који је сазнао за моју неприлику. Председник је објаснио да ћу, ако будем дао имена Јеховиних сведока у земљи, одмах бити ослобођен и моћи ћу да одем следећим авионом. Опет сам рекао да ако желе Јеховине сведоке, посао полиције је да их пронађе. Обласни функционер ми је рекао да њихову понуду размотрим врло озбиљно. Дао ми је четири или пет дана да размислим о томе. Онда сам отпуштен, а чувари су ме, срећом, вратили назад у затвор а не у онај WC!

Након пет дана, обласни функционер ме је позвао и питао шта сам одлучио. Рекао сам да је једини разлог због кога сам у њиховом затвору тај што сам сведочио за правог Бога и да нисам учинио ништа лоше. Објаснио сам да имам легалан пасош и дозволу за боравак. Сви моји папири били су исправни, и кад год сам путовао у неки град, увек сам проверавао у полицији да се уверим да ли је све у реду. Пошто нисам починио никакав злочин, питао сам: „Зашто сам кажњен? Ако нисам био пожељан у земљи, зашто нисам био депортован? Зашто сам био осуђен на ово место?“

Говорио сам око 15 минута. Кад сам завршио, тражили су да напишем оно што сам управо рекао, и речено ми је да ће то бити поднесено председнику. Дали су ми папир и написао сам четири стране.

Коначно ослобођен!

Нисам више ништа чуо о тој ствари до јануара 1985, око седам месеци након што сам био затворен. Том приликом, дошао је главни надзорник и питао ме да ли сам ја написао писмо Нигеријској амбасади. „Да“, одговорио сам.

„Зашто си то учинио? Зашто ми то ниси рекао?“ питао је.

Рекао сам му да се ствар није тицала њега. Осим тога, уверио сам га да нисам написао ништа против њега, пошто он није имао ништа с тим што су ме послали у затвор. „Чак ни моја мајка не зна где сам“, рекао сам. Затим је желео да сазна како сам послао писмо, али сам одбио да му кажем.

Следећег дана чувари су опремили један лендровер и рекли ми да се Џагли и ја селимо. Извели су нас ван, скинули нас и претресли. Раније сам своју Библију дао једном затворенику с којим сам проучавао, јер сам знао да ће је чувари одузети ако је пронађу код мене. Тај човек нам је рекао да ће кад буде ослобођен постати Јеховин сведок. Молимо се да то стварно и учини.

Кратко након тога, био сам депортован у Нигерију, и у фебруару 1985, наставио сам своју службу као путујући надгледник у тој земљи. Од 1990. служим као обласни надгледник у Нигерији. Џагли сада служи као веран Сведок у Обали Слоноваче.

Из овог искуства, научио сам из прве руке да нас Јехова Бог може подржати чак и под најјачим притиском. Увек изнова видели смо његову руку како нас штити у затвору. Наше ослобођење утиснуло је у мене да Јехова зна не само где су његове слуге и какве патње подносе, већ такође зна како да их избави из искушења (2 Петрова 2:9).