Бог даје да расте — да ли ти чиниш свој део?

ЗАМИСЛИ овај призор. Налазиш се у дивном врту, окружен величанственим дрвећем, бујним жбуњем, и лејама цвећа бриљантних боја. Смарагднозелени травњаци спуштају се до пажљиво негованих обала реке која жубори кристално чистом водом. Ништа не нарушава поглед. Импресиониран, питаш ко је начинио то дивно место. У одговору баштован скромно каже да Бог чини да све расте.

Наравно, ти си то знао. И сећаш се баштованових речи кад стигнеш кући и видиш своје запуштено двориште, где ништа привлачно не расте, где се сакупља отпад, и где кишница попуњава ружне рупе у земљи. Ти дубоко желиш да имаш врт попут оног који си управо посетио. Зато, чврсто верујући баштовановим речима, падаш на колена и жарко молиш Бога да учини да у твом дворишту израсте дивно цвеће. И шта се дешава? Ништа, наравно.

А како је с духовним растом? Можда имаш горљиву жељу да видиш духовни раст, као у случају нових ученика који се одазивају на истину из Божје речи или у твом сопственом духовном напретку. И можда жарко молиш Јехову да проузрокује такав раст, с дубоким уверењем да он има моћ да то учини. Али, да ли ће твоја горљива жеља, жарка молитва, и поверење у Божју моћ сами по себи проузроковати раст?

Бог даје да расте

Можда мислиш да је твој удео у проузроковању духовног раста незнатан, чак безначајан. Зар није апостол Павле указао на то у 1. Коринћанима 3:5-7? Он је написао: „Ко је дакле Павле, и ко ли Аполо, до саме слуге кроз које сте веровали, како коме Господ даде? Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје да расте.“

Павле је исправно признао да, кад нешто расте, сва заслуга за то припада Богу. Баштован може припремити земљиште, посејати семе, и пажљиво бринути за биљку, али коначно је дивна Божја креативна моћ оно због чега нешто расте (Постање 1:11, 12, 29). На шта онда Павле мисли кад каже: „Нити је онај што који сади, ни онај који залива“? („Нису вртлари са својим сађењем и заливањем они који су од важности“, The New English Bible). Да ли он умањује важност удела појединачног слуге у стварању нових ученика, сугеришући да у крајњем исходу малу улогу игра то како ми извршавамо нашу службу?

 „Нити је онај што који сади“

Задржи на уму да у овом делу свог писма, Павле не дискутује о хришћанској служби већ о лудости слеђења људи уместо Исуса Христа. Неки у Коринту придавали су неприкладну важност истакнутим слугама Јехове, као што су Павле и Аполо. Други су унапређивали секташтво и уздизање људи који су мислили да су супериорнији у односу на своју хришћанску браћу (1. Коринћанима 4:6-8; 2. Коринћанима 11:4, 5, 13).

Нездраво је славити људе на тај начин. То је телесно размишљање, и изазива љубомору и раздор (1. Коринћанима 3:3, 4). Павле показује последице таквог размишљања. Он каже: „Настале [су] распре међу вама. Хоћу да кажем да се код вас говори: ’Ја сам Павлов‘, ’ја сам Аполов‘, ’ја сам Кефин‘, ’ја сам Христов‘“ (1. Коринћанима 1:11, 12).

Дакле, кад пише, „онај који сади и онај који залива нису ништа“ (Phillips), апостол се бори против таквог телесног размишљања, наглашавајући потребу да се гледа на Исуса Христа као Вођу и да се призна да сва слава за раст у скупштини припада Богу. Апостоли и друге старешине су једноставно слуге скупштине. Нико није смео да се уздиже нити су смели да за себе траже предност или истакнуто место (1. Коринћанима 3:18-23). Тако Павле каже да онај који сади и онај који залива нису ништа, „у поређењу са оним који даје живот семену“ (1. Коринћанима 3:7, Phillips).

Божји сарадници

Зато, говорећи ово, апостол Павле није умањивао важност нашег удела у сађењу и заливању. Није мислио да треба да почнемо мислити: „Бог ће дати да расте у своје сопствено време“, и да затим једноставно седимо и чекамо на њега да он то учини. Он је знао да оно што радимо и како то радимо има одређен утицај на то како нешто расте.

Зато је Павле непрестано храбрио хришћане да напорно раде у својој служби и да побољшају своје вештине као учитељи. Размисли о савету који даје младићу Тимотеју. „Пази на себе и на науку своју и устрај у томе, јер ово чинећи спасићеш и самог себе и оне који те слушају“ (1. Тимотеју 4:16). „Заклињем те... проповедај реч, подстрекавај... са сваким стрпљењем и поучавај [„и са уметношћу поучавања“, NW]... испуни дужност службе своје [„потпуно изврши своју службу“, NW]“ (2. Тимотеју 4:1, 2, 5). Тимотејев напоран рад да побољша своје вештине имао би мало смисла кад сађење и заливање не би имало никакав утицај на проузроковање раста.

Попут Павла и Апола, и ти можеш имати ту непроцењиву предност да служиш као један од Божјих сарадника (1. Коринћанима 3:9, NW; 2. Коринћанима 4:1; 1. Тимотеју 1:12). Као такав, твој посао је важан. Баштован не очекује да Бог чудом произведе диван врт без напора с баштованове стране. Да ли би то требало да буде другачије с духовним растом? Никако не. Попут ратара који „чека племенитог рода из земље“, ми се морамо најпре напрезати у сађењу и заливању, чекајући док Бог не да̂ да расте (Јаков 1:22; 2:26; 5:7).

Учини свој део

Пошто ће, како апостол Павле каже, „сваки... примити своју награду по своме труду“, добро чинимо ако се питамо како се ми трудимо (1. Коринћанима 3:8).

Експерт за вртларство Џефри Смит (Geoffrey Smith) каже: „Никакве посебне квалификације нису потребне да би неко постао баштован, него само интерес за биљке“ (Shrubs & Small Trees). Слично томе, никакве наслеђене посебне квалификације нису потребне да  бисмо били Божји сарадници, него само искрен интерес за људе и спремност да будемо коришћени од Бога (2. Коринћанима 2:16, 17; 3:4-6; Филипљанима 2:13).

Осмотримо неке од добрих савета које нуде вешти баштовани. Као што један ауторитет каже, ако је баштован почетник спреман да слуша оне који су искуснији од њега, „ученик може брзо постати стручњак“. А, тај исти ауторитет каже, „стручњак увек налази нешто ново што може да научи“ (The Encyclopedia of Gardening). Да ли спремно прихваташ помоћ и поучавање које Јехова пружа тако да можеш ефикасно да садиш и заливаш? Ако то чиниш, било да си нов или искусан у том делу, можеш развити даљње вештине као Божји сарадник и тако постати „адекватно оспособљен да поучаваш друге“ (2. Тимотеју 2:2, NW).

Ако је спреман да слуша и учи, каже Џефри Смит, „почетник ће избећи најгоре замке“. Ако слушамо упутства која Јехова даје кроз своју Реч и своју организацију, ми ћемо чинити ствари на његов начин. Тада ћемо, на пример, избећи такве замке као што је лудо расправљање с онима који само желе да се свађају или да се препиру око речи (Пословице 17:14; Колошанима 4:6; 2. Тимотеју 2:23-26).

Један други добар вртларски савет јесте да се пажљиво размисли пре него што се пожури на окопавање земљишта. „Пре него што спустиш ашов у земљу,“ каже The Encyclopedia of Gardening, „одвој време за мирно процењивање [твојих планова].“ Да ли упадаш у замку журења у хришћанску службу а да најпре пажљиво и уз молитву не размислиш о томе шта желиш да постигнеш и како да то најбоље урадиш? Пре него што почнеш, јасно одреди своје циљеве. Размисли, на пример, о врстама људи које ћеш можда срести и о проблемима с којим ћеш се суочити, и припреми се за поступање с њима. То ће ти омогућити да ’придобијеш више особа... док постајеш свима све‘ (1. Коринћанима 9:19-23).

„Не дај да ти руке почивају“

Ако ценимо предност служења као Божји сарадници, ми се нећемо ограничавати у нашем дељењу партнерства. „Из јутра сеј семе своје, и у вече не дај да ти руке почивају; јер ти не знаш шта ће успети, ово или оно, или ће обоје бити једнако добро“ (Проповедник 11:6). Коначни резултати су у Јеховиним рукама, али ми ћемо жети само ако најпре марљиво сејемо (Проповедник 11:4).

Ниједан врт није постао леп кроз неко симболично, површно копање и бацање семена. Слично томе, и у хришћанској служби захтева се више од само неког симболичног учешћа у дистрибуцији библијске литературе. Као Божји сарадници, ми треба марљиво и темељно да објављујемо добру вест о Божјем Краљевству, тражећи оне који су исправно наклоњени (Дела апостола 13:48). Сети се начела у речима апостола Павла из 2. Коринћанима 9:6: ’Који мало сеје, мало ће и пожети, а који обилно сеје, обилно ће пожети.‘

Као сви добри вртлари, ми покушавамо да садимо на добром тлу. Међутим, чак када је нешто засађено и на најбољем  тлу, ту није крај ствари. Џефри Смит каже: „То не значи да се, кад је једном нешто засађено, више ништа не захтева од одговорне особе осим да набави столицу и сунцобран за опуштање и уживање у хладовини.“ Не, да би нешто расло, потребни су напори у заливању и заштити биљака. (Упореди Пословице 6:10, 11.)

У ствари, хришћанска служба може значити дуге периоде тешког рада док изгледа да се ништа значајно не дешава. Али изненада, и понекад неочекивано, може доћи до дивних резултата. Џефри Смит каже: „Баштованство се састоји од дугих периода рутинског тешког рада прошараног тренуцима тако узвишене лепоте да се све копање, плевење, и стварне бриге забораве.“ И ти можеш имати тренутке узвишеног задовољства када се пријемљиво срце одазове на поруку истине — ако си спреман да учиниш почетно копање, сађење, плевење и заливање. (Упореди Пословице 20:4.)

Павле и Аполо су знали да им њихово дело проповедања Краљевства и стварања ученика није пружало неко посебно истакнуто место у хришћанској скупштини. Разумели су да је Бог тај који даје да расте. Ипак, они су садили и заливали — и то марљиво. Следимо и ми њихов пример и ставимо се на располагање Богу као ’слуге кроз које [други постају] верници‘ (1. Коринћанима 3:5, 6).

[Слика на 23. страни]

Бог чини да све расте — али баштован такође чини свој део