Зашто судбина приговарача није срећна

ЛИКОВАЊЕ се за само неколико недеља претворило у очај. Почетно усхићење Израелаца због њихове новостечене слободе из египатског ропства дегенерисало се у ситничаво гунђање због хране. Другог месеца након што су напустили Египат, та незадовољна нација рекла је да би више волела судбину роба него тежак живот у пустоши. Наредних месеци, тај дух приговарања ослабио је њихову одлучност да слушају Јехову и упропастио је изгледе те генерације да уђе у Обећану земљу (Излазак 16:1-3; Бројеви 14:26-30).

Наравно, приговарање никад није било ограничено на једну генерацију или на само један народ. Ко повремено не приговара због посла, хране, времена, деце, суседа или трошкова живота? Чини се да сама људска несавршеност нагони особу да приговара (Римљанима 5:12; Јаков 3:2).

Зашто тако радо приговарамо? Можда се осећамо обесхрабрено, разочарано или смо болесни. Приговор може бити одушак за нашу фрустрацију, или то може бити индиректан начин да кажемо: „Ја бих то боље урадио!“ Понекад приговоре стимулишу сукоби личности. Осим тога, постоје оправдана негодовања.

Без обзира на основни разлог, као што показује горњи пример Израелаца, приговарање може бити деструктивно ако потраје. Особа може постати хронични приговарач, мрмљајући чак и против начина на који Јехова нешто ради. Зашто је то тако опасно? И како треба поступати с оправданим приговорима?

Оправдани приговори

Ако разлог за приговор није озбиљан, прво питање које треба да поставимо је: Да ли могу у љубави прећи преко тога? Истина, можда имамо оправдан разлог за приговор против некога, можда чак и суверника. Можда је према нама поступио нељубазно или неправедно. Међутим, да ли ће приговарање другима о непоштеном поступању побољшати ствари? Како Библија пропоручује да реагујемо? Колошанима 3:13 кажу: „Сносите један другога и опраштајте један другоме, ако има ко жалбу [„разлог за приговор“, NW] на кога. Као што је Христос [„Јехова“, NW] вама опростио, тако опраштајте и ви.“ Дакле, чак и кад је приговор можда оправдан, Писма препоручују став опраштања уместо духа приговарања (Матеј 18:21, 22).

Шта ако је ствар преозбиљна да се преко ње пређе? Можда постоји добар разлог за изрицање приговора. Кад је оправдана „вика“ с обзиром на Содому и Гомору дошла до Јехове, он је предузео кораке да се позабави срамном ситуацијом у тим декадентним градовима (Постање 18:20, 21). Још један оправдан приговор подигао се ускоро након Пентекоста 33. н. е. Кад се сиромашним удовицама делила храна, показана је пристраност према женама које су говориле хебрејски. Разумљиво је што је то проузроковало негодовање међу удовицама које су говориле грчки. Коначно су о том проблему упознати апостоли, који су брзо организовали групу одговорних мужева да исправе тај проблем (Дела апостола 6:1-6).

 На исти начин, именоване хришћанске старешине данас не смеју оклевати у предузимању неопходних корака кад им се скрене пажња на озбиљне ствари. Пословице 21:13 кажу: „Ко на вику убогога ухо своје затискује, и сам ће завикати, али неће одговора наћи.“ Уместо да занемаре оправдан приговор, старешине треба да саслушају са саосећањем. С друге стране, сви ми можемо сарађивати тако да озбиљне приговоре упућујемо на старешине, уместо да о томе говоримо свима који ће слушати.

Међутим, већина нас ће искрено признати да постоје тренуци кад нас људска несавршеност наводи да непотребно приговарамо. Поглед изблиза на понашање Израелаца у пустоши помоћи ће нам да видимо опасност у томе да дозволимо да повремено гунђање прерасте у дух приговарања.

 Божје гледиште о приговарачима

Мрмљање Израелаца због залиха хране открива две нераздвојне опасности у приговарању. Као прво, приговарање је заразно. Извештај каже да „сав збор синова Израелових поче мрмљати на Мојсија и на Арона у пустињи“ (Излазак 16:2). Вероватно је неколико њих почело да приговара због несташице хране и ускоро је свако приговарао.

Као друго, приговарач често преувеличава проблем. У овом случају, Израелци су тврдили да би им било боље да су у Египту, где су могли јести хлеба и меса колико су год желели. Они су приговарали да су одведени у пустош само зато да умру од глади (Излазак 16:3).

Да ли је ситуација тих Израелаца заиста била тако критична? Можда су њихове залихе хране биле при крају, али Јехова је предвидео тај проблем и у право време је обезбедио ману да задовољи њихове физичке потребе. Њихови преувеличани приговори открили су потпуни недостатак поуздања у Бога. Док су били у Египту, оправдано су приговарали због тешких услова (Излазак 2:23). Али, кад их је Јехова ослободио из ропства, почели су приговарати због хране. То је било неоправдано мрмљање. „Мрмљање ваше није на нас, него на [Јехову] управљено“, упозорио је Мојсије (Излазак 16:8).

Израелци су увек изнова показивали тај дух приговарања. За мање од годину дана мана је постала узрок приговарања (Бројеви 11:4-6). Ускоро након тога, лош извештај 10 од 12 израелских ухода дао је маха вици о наводним опасностима укљученим у освајање Обећане земље. Народ је отишао тако далеко да је рекао: „Што не помресмо у земљи египатској, или што не помресмо у овој пустињи!“ (Бројеви 14:2). Какав велики недостатак цењења! Не изненађује што је Јехова рекао Мојсију: „Докле ће ме тај народ вређати? Докле ли ће да ми не верује?“ (Бројеви 14:11). Ти незахвални приговарачи били су осуђени да 40 година лутају по пустоши док та генерација не изумре.

Апостол Павле нас подсећа на тај пример. Он упозорава сухришћане да никад не буду као ти Израелци који су постали мрмљачи, само зато да би изгинули у пустоши (1. Коринћанима 10:10, 11). Заиста, неоправдано мрмљање и дух приговарања може поткопати нашу веру и довести до Јеховиног негодовања.

Ипак, Јехова је стрпљив са својим слугама који можда повремено приговарају због обесхрабрујућих околности. Кад је Илија побегао на гору Хореб због прогонства од стране зле краљице Језабеле, био је уверен да је завршило његово дело као пророка. Он је погрешно претпостављао да је једини обожавалац Јехове који је остао у земљи. Да би ојачао Илијину веру, Бог му је најпре пружио доказ своје божанске моћи. Затим је пророку речено да у Израелу има још 7 000 верних слугу Јехове и да он има још доста посла. Због тога је Илија заборавио своје приговоре и кренуо је даље с обновљеном снагом (1. Краљевима 19:4, 10-12, 15-18). Док хришћанске старешине исказују разборитост, они на сличан начин могу утешно говорити вернима, помажући им да виде своју улогу у извршавању Божје намере (1. Солуњанима 5:14).

Надвладати дух приговарања

Како се може надвладати дух приговарања? Па, они којима су пружени докази о штетности коју дуван наноси телу имају снажан стимуланс да престану да пуше. Слично томе, разумевање зашто је дух приговарања тако штетан може нас мотивисати да престанемо с било којом навиком приговарања.

Какве користи имају они који надвладају дух приговарања? Једна важна корист којој се радују они који избегавају приговарање је та да на ствари могу  гледати библијски и објективније. Приговарач ретко застане да размисли о проблему с Јеховиног гледишта. Израелци који су приговарали заборавили су да их је Јехова Бог ослободио из ропства и да им је чудесно раздвојио воде Црвеног мора. Њихово негативно размишљање заслепило их је за Божју моћ и лишило их је њихове радости. Као резултат, ишчезло је њихово поуздање у Јехову.

Надаље, онај ко може објективно проценити своје проблеме разабире када су његове властите погрешке основни узрок његових тешкоћа. Много је мања вероватноћа да ће поновити ту исту грешку. Јеремија је упозорио друге Израелце да не приговарају због тегоба које су доживљавали након уништења Јерусалима. Њихова патња је била директан резултат њихових властитих греха, а то је било нешто што је требало да разумеју да би се покајали и вратили Јехови (Јеремијине Тугованке 3:39, 40). Исто тако, ученик Јуда је осудио ’безбожнике‘ који су одбацили Јеховино вођство и који су били хронични „својом судбином незадовољни викачи“ (Јуда 3, 4, 16, Димитрије Стефановић).

Као што је мудри краљ Соломон једном приметио, „весело је срце добар лек, а клонуо дух и кости суши“ (Пословице 17:22). Дух приговарања нас емоционално исцрпљује и одузима нам нашу радост. Он одражава песимизам, а не оптимизам. Али, они који уче да размишљају и говоре о ономе што је „вредно хвале“ имају радосно срце, које може побољшати њихово расположење (Филипљанима 4:8).

Без сумње, наши животи ће бити богатији ако запажамо врлине других, а не њихове пропусте. Бићемо духовно окрепљени ако прихватимо тешке околности и останемо радосни уместо да мрмљамо о својим неуспесима. Чак и кушње могу бити узрок за радост ако на њих гледамо као на прилику да ојачамо своју веру и утврдимо своју устрајност (Јаков 1:2, 3).

Такође је важно да запамтимо да, кад мрмљамо, не штетимо само себи. Ако стално изричемо приговоре, можемо поткопати и веру других. Лош извештај десет израелских ухода проузроковао је да цела нација на освајање Обећане земље гледа као на безнадну авантуру (Бројеви 13:25–14:4). У једној другој прилици, Мојсије је био тако обесхрабрен због непрестаног мрмљања народа да је молио Јехову да му одузме живот (Бројеви 11:4, 13-15). С друге стране, ако о стварима говоримо на изграђујућ начин, бићемо у стању да ојачамо веру других и допринесемо њиховој радости (Дела апостола 14:21, 22).

Иако смо можда искушани да приговарамо о својим колегама на послу, пријатељима, породици или чак скупштинским старешинама, Јехова жели да његов народ ’има постојану љубав међу собом‘. Таква љубав нас наводи да покривамо грешке других уместо да истичемо њихове погрешке (1. Петрова 4:8). Можемо бити захвални што Јехова памти да смо само прашина и не гледа на наше грешке (Псалам 103:13, 14; 130:3). Ако сви настојимо опонашати његов пример, без сумње ћемо доста мање приговарати.

Кад човечанство буде обновљено до савршенства, нико неће имати разлог да приговара због своје судбине у животу. Док то време не дође, треба да се одупиремо искушењу да приговарамо због других или због својих искушавајућих околности. Да бисмо показали да се уздамо у Јехову и да заиста волимо своје сувернике, ’чинимо све без мрмљања‘ (Филипљанима 2:14). То ће бити угодно Јехови и донеће нам велику корист. Према томе, за наше властито добро и за добро других, немојмо заборавити да судбина приговарача није срећна.

[Слика на 20. страни]

Чак је и Божја чудесна припрема мане постала узрок за приговарање