Да ли треба да се крстиш?

БЛИЗУ милион људи крштено је од стране Јеховиних сведока у задње три године. То представља просек од 824 особе дневно, или 4 особе крштене сваких 7 минута. Да ли је то само копија религиозне грознице 15-ог и 16-ог века?

Не, ти појединци нису крштени присилно као део масовног преобраћења, или као резултат емоционалног позива неког угледног религиозног говорника. Они су се крстили зато што је Исус Христ, Господар и Вођа хришћана, заповедио да се то чини. Следили су кораке и поступке које је Исус зацртао и који су били примењивани у пракси од стране апостола које је он сам изабрао и поучио.

Након Исусовог ускрсења, а пре него што је узашао на небо, он је својим следбеницима дао овај опроштајни налог: ’Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, и учите их да изврше све заповести што сам вама дао, — и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света‘ (Матеј 28:19, 20). Од тада надаље то је било једино крштење водом које има Божје одобравање.

Одговарајуће томе, Библија нам каже да су ти рани следбеници Христа постали „сведоци [Исуса] и у Јерусалиму и по  свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље“ (Дела апостола 1:8). Као што је Исус прорекао, њихово дело проповедања и поучавања имаће за резултат крштење верника који ће такође бити следбеници Христа.

Први забележен пример тога одиграо се у Јерусалиму на дан Пентекоста 33. н. е. У то време апостол Петар је ’приступио... са једанаесторицом‘ и говорио је окупљеном мноштву о Исусу Месији. Извештај нам каже да им се због његовог говора ’сажали у срцу‘, и питали су шта треба да раде. ’Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење греха‘, рекао је Петар. Резултат је био тај да „они који примише реч његову, крстише се и умножише се у тај дан број ученика за скоро три хиљаде душа“ (Дела апостола 2:14-41). Следећи извештаји потврђују да је крштењу ученика претходило њихово слушање хришћанске поруке, веровање доброј вести и покајање (Дела апостола 8:12, 13, 34-38; 10:34-48; 16:30-34; 18:5, 8; 19:1-5).

На који начин?

Али како је требало да се ти нови ученици крсте у води? Да ли је то требало да буде асперзијом (прскањем), афузијом (изливањем на главу) или имерзијом (потпуним уроњавањем)? Шта показује библијски извештај? Пошто нам је Исус оставио узор ’да идемо његовим трагом‘, на који је начин он био крштен? (1. Петрова 2:21).

Библија показује да је Исус био крштен у Јордану, једној прилично великој реци. Након што је био крштен он је изашао „из воде“ (Марко 1:10; Матеј 3:13, 16). Тако је Исус у ствари био уроњен у реку Јордан. Њега је крстио Јован, који је, тражећи одговарајуће место за обављање крштења̂, изабрао локацију у Јорданској долини близу Салима „јер онде беше много воде“ (Јован 3:23). Чињеница да је потпуно уроњавање у воду био стандардан поступак крштавања међу Исусовим следбеницима видљива је из речи етиопског евнуха. У одговору на Филипово поучавање, он је узвикнуо: „Ево воде, шта ми смета да се крстим?“ Затим запажамо да „сиђоше оба на воду“ а након тога „изиђоше из воде“ (Дела апостола 8:36-39).

Да ли и световна историја указује на праксу крштења уроњавањем међу хришћанима? Да, свакако. И занимљиво је запазити да у одређеном броју земаља још увек постоје многи велики базени за крштење подесни за уроњавање. „Археолошки докази снажно сведоче у прилог уроњавању као уобичајеном начину крштавања током првих десет до четрнаест векова“, каже часопис Ministry. Он додаје: „Међу рушевинама ранохришћанских грађевина, и такође у старим црквама које се још увек користе, може се осликати историја хришћанског крштења. Слике у катакомбама и црквама, мозаици на подовима, зидовима и плафонима, вајарски рељефи и цртежи у древним новозаветним манускриптима придају детаље тој историји... То је додатан фактор доказима који се налазе у списима црквених отаца да је уроњавање било уобичајен начин крштавања у раној цркви.“

New Catholic Encyclopedia признаје: „Очигледно је да се Крштавање у раној Цркви вршило уроњавањем.“ Зато не изненађује што налазимо новинске наслове попут ових: „Католици се враћају крштавању уроњавањем“ (The Edmonton Journal, Канада, 24. септембар 1983), „Крштење уроњавањем постаје популарно међу овдашњим католицима“ (St. Louis Post-Dispatch, 7. април 1985), „Многи католици изабирају крштење уроњавањем“ (The New York Times, 25. март 1989), и „Крштење уроњавањем доживљава препород“ (The Houston Chronicle, 24. август 1991).

 За коју сврху?

Зашто је Исус захтевао да се његови ученици крсте? Па, то је био одговарајући симбол њиховог предања Богу свим срцем. Било је потребно да се „добра вест“ проповеда широм Земље, и да се стварају ученици од ’људи из свих нација‘ (Матеј 24:14; 28:19, New World Translation). То је значило да се Бог није више бавио искључиво јеврејском нацијом, састављеном од људи који су му били предани од рођења. Корнелије и његова породица били су први пагани, или нејевреји који су прихватили истину о Исусу Христу и крстили се.

Уроњавање под воду показивало је да су они који се крсте умрли с обзиром на начин живота који се концентрисао на њих саме. Њихово подизање из воде симболизовало је да сада живе за вршење Божје воље и да су њу ставили на прво место у свом животу, као што је то Исус чинио (Матеј 16:24). То што се крсте „у име Оца и Сина и Светога Духа“ показује да су научили и прихватили истину о њима и схватили шта они представљају (Матеј 28:19; упореди Дела апостола 13:48). Крштење је једноставно било почетни корак у послушности Богу и подвргавању његовој вољи.

Писма не подупиру широко распрострањено религиозно гледиште да је крштење сакрамент, то јест, религиозни обред који додељује одлике — милост, светост или духовно повлашћен положај — ономе ко се крсти. На пример, папска була папе Евгенија IV цитирана у претходном чланку даље говори о крштењу: „Ефекат овог сакрамента је опроштење свег греха, прародитељског и садашњег; исто тако и све казне за грех. Као последица тога, никаква сатисфакција за прошле грехе се не тражи од оних који су крштени; и ако умру пре него што почине било какав грех, они одмах достижу небеско краљевство и визију Бога.“

Међутим, Исус је био крштен мада „греха не учини“ (1. Петрова 2:22). Осим тога, према Писмима, опроштење греха̂ долази само кроз откупну жртву Исуса Христа. Ананија је подстицао Савла из Тарса: „Устани и крсти се, и опери се од греха својијех, призвавши име Господа Исуса“ (Дела апостолска 22:12-16, ДК; наглашено од нас). Да, спасење је могуће једино помоћу Исусове проливене крви и ’призивањем његовог имена‘ у вери (Јеврејима 9:22; 1. Јованова 1:7).

Шта је онда с Петровим речима у 1. Петровој 3:21? Тамо он каже: „Ова сад слично спасава и вас у крштењу, (које) није прање телесне нечистоте, него молитва Богу за добру савест, ускрсом Исуса Христа“ (Димитрије Стефановић). Петар је упоредио крштење са Нојевим искуством пролажења кроз воде потопа (стих 20). Ноје је, показујући потпуну веру у Бога, изградио арку за сачување своје породице (Јеврејима 11:7). Слично томе, показујући веру у Јехову Бога и његову припрему за спасење кроз Христа Исуса, људи данас могу бити спасени од овог садашњег злог света. Они такође морају поступати по тој вери. Кајањем због греха, одвраћањем од лошег пута и чињењем безрезервног предања Јехови Богу у молитви, упућује се молитва Богу за добру савест. Али греси су опроштени и спасење је могуће на темељу Исусове жртве и његовог ускрсења, чиме је он представио вредност те жртве Богу на небу (1. Петрова 3:22).

Шта ћеш ти учинити?

Јеси ли један од оних који су одређено време већ повезани с Јеховиним сведоцима? Можда си већ учинио потребне промене у свом животу у складу с библијским начелима, али ипак још увек ниси предузео кораке предања и крштења. Можда желиш да вршиш Божју вољу али се можда ипак бојиш да  ће те крштење обавезати. И због тога, можда више волиш да за неко време избегнеш такву одговорност и обавезу. Скоро 11,5 милиона људи присуствовало је прослави Господове вечере прошле године. Међутим, највећи број оних који су учествовали у делу проповедања добре вести током те године био је мањи од 4,5 милиона. То значи да око седам милиона људи показују одређено цењење за Божју истину, иако нису крштени Сведоци Јехове. Наравно, неки од њих су млађа деца и новозаинтересовани. Али, неки од оних који учествују у делу проповедања такође још нису крштени. Има много људи који су усвојили тачно спознање Библије, али још увек нису у потпуности искористили Божју припрему за спасење тиме да се крсте.

Једна важна тачка коју треба упамтити јесте да је спознање онога што Бог захтева од тебе оно што доноси одговорност. „Ко уме добро чинити, а не чини, грех чини“, каже Јаков 4:17. Езекјел 33:7-9 показује да је особа којој су речене Божје заповести и наредбе одговорна да их изврши. Питање је, дакле, да ли неко има искрену љубав према Богу и стварну жељу да му угоди. Особа која заиста има такву љубав и жели посебан однос с Јеховом Богом, неће се суздржавати од тога да му безрезервно преда свој живот. Крштење је само спољашњи симбол тог предања. То је неопходан корак ка спасењу. Истински верници се крсте (Дела апостола 8:12).

Величанствени изгледи које Бог пружа верним, преданим појединцима у долазећем новом свету далеко надмашују било које привремене предности које овај зли систем ствари наизглед нуди. Страх од људи нестаје кад узмемо у обзир моћну Божју руку (1. Коринћанима 10:22; 1. Петрова 5:6, 7). Заиста, сада је време да се питаш, као што је етиопски евнух питао Филипа: „Шта ме спречава да се крстим?“ (NW).

[Слика на 7. страни]

Да ли се и ти попут етиопског евнуха питаш: „Шта ме спречава да се крстим?“