Крсти се! Крсти се! Крсти се! — али зашто?

„ЗА НЕКОЛИКО месеци крстио сам више од десет хиљада људи, жена и деце.“ Тако је писао језуитски мисионар Франсис Ксавијер о свом делу у краљевству Траванкоре, Индија. „Ишао сам од села до села и од њих стварао хришћане. И куд год сам ишао остављао сам за собом по примерак наших молитава и заповести на језику домородаца.“

Дубоко импресиониран писмима Франсиса Ксавијера, португалски краљ Јован наредио је да се прочитају са сваке проповедаонице широм његовог краљевства. Писмо од јануара 1545, управо цитирано, било је чак одобрено за публиковање. Какав је био резултат? „Ускоро су многи студенти у Европи ’пали на колена и лијући вреле сузе‘ бучно захтевали да иду у Индију и да обраћају пагане“, пише Манфред Бартел (Manfred Barthel) у својој књизи The Jesuits—History & Legend of the Society of Jesus. Он је додао: „Идеја да би се могло узети више од пар људи који би прскали светом водом и торба пуна трактата да би се обратило једно цело краљевство изгледа да многима у то време није падала на памет.“

Шта је у ствари постигнуто таквим масовним обраћењима? Језуит Николас Ланчилото (Nicolas Lancilloto) реалистички је известио Рим: „Већина од оних који су крштени имају неки скривени мотив. Робови Арапа и Хиндуса надају се да ће тиме добити своју слободу или заштиту од тлачитељског господара или пак једноставно да ће добити нову хаљину или турбан. Многи то чине да би избегли неку казну... На свакога ко је својим сопственим убеђењима подстакнут да тражи спасење у нашим учењима гледа се као на лудака. Многи отпадају и враћају се својим пређашњим паганским поступцима кратко након што се крсте.“

Европски истраживачи тог подручја такође су имали жељу да преобраћају и крштавају пагане. Каже се да је Кристофер Колумбо крстио прве „Индијанце“ које је срео на Карибима. „Службена политика Шпанске круне дала је преобраћању домородаца превасходну предност“, каже The Oxford Illustrated History of Christianity. „До краја шеснаестог столећа, 7 000 000 Индијанаца шпанске империје били су, бар по имену, хришћани. Тамо где имамо статистичке податке о преобраћењима (Педро де Ганте, рођак цара Карла V, који се придружио мисионарима, причао је о крштењу 14 000 у једном дану уз помоћ једног јединог друга), очигледно је да није било могуће никакво претходно поучавање.“ Таква површна преобраћења често су  пропраћена грубим, бруталним, тлачитељским поступањем с домороцима.

Важност која је придавана крштењу подстакла је те истраживаче и мисионаре на акцију. Године 1439, папа Евгеније IV донео је на Сабору у Фиренци декрет који каже: „Свето Крштење заузима прво место међу сакраментима, зато што оно представља врата у духовни живот; јер њиме ми постајемо чланови Христа и сједињени с Црквом. А пошто је кроз првог човека смрт ушла у све, без поновног рођења водом и Светим Духом, не можемо ући у небеско краљевство.“

Међутим, дошло је до препирке с обзиром на то чије крштење је пуноважно. „Зато што је било и фундаменталан обред уласка у црквену општину, да је крштење њихово искључиво право брзо је почело да тврди неколико ривалских цркава, од којих је свака себе називала ортодоксном и друге оптуживала за јерес и шизму. Модификације обреда крштења од стране различитих секти биле су неизбежне“, примећује The Encyclopedia of Religion.

Пракса крштавања, међутим, временски претходи хришћанској вери. Била је примењивана у Вавилонији и у древном Египту, где се за хладне воде Нила мислило да повећавају снагу и додељују бесмртност. И Грци су веровали да крштење може донети регенерацију или обезбедити бесмртност за онога ко му се подвргава. Јеврејске секте у Кумрану практиковале су крштење за учлањење у њихову општину. Захтевало се да пагански обраћеници на Јудаизам буду обрезани и седам дана касније крштени уроњавањем пред сведоцима.

Очигледно је да је током векова крштењу придавана велика важност. А како је данас? Да ли је оно потребно у овом модерном времену? Ако јесте, зашто? Заиста, да ли ти треба да се крстиш?