„Објавитељи Краљевства“ плове многим водама Гијане

ГИЈАНА. a Та реч америчких индијанаца значи „земља вода̂“. Како одговарајуће она описује терен те једине јужноамеричке земље у којој се говори енглески. Земља је испресецана многим рекама и њиховим притокама, које вијугају од Гијанских планина кроз тропску џунглу до Атлантског океана. Ти водени путеви формирају животну везу за многа села и фарме распршене дуж њихових обала.

Јеховини сведоци у Гијани свесни су да у Исусово пророчанство да ће се ’ово еванђеље о краљевству проповедати по свему свету за сведочанство свима народима‘ треба да буде укључено проповедање добре вести људима који живе у тим подручјима уз речне обале (Матеј 24:14). Зато групе Сведока, од којих су многи пионири, годинама користе чамце, мале и велике, да плове водама Гијане како би људима донели добру вест.

Да би помогло делу, Друштво Кула стражара у Гијани је до данас управљало изградњом пет дрвених чамаца названих Објавитељ Краљевства I до Објавитељ Краљевства V. То су 7 метара дуги дрвени чамци са дубоким косим странама и шиљастим дном, названи балаху, а направила их је и одржава једна породица Сведока. Прва два чамца, које су локални Сведоци од миља назвали Објавитељи, повучени су из службе након деценија служења̂. Међутим, бројеви III, IV и V још увек су у активној служби на рекама Помарун, Мехајка и Демерара.

На Демерари

У Великој Британији и деловима Европе, реч „демерара“ може подсетити на златносмеђи кристал шећерне трске, познат с плантажа дуж ове мутне и муљевите реке. На десној обали, пут од обале завршава тамо где престаје гајење трске. Иза тога, Сведоцима су потребни чамци Објавитељи Краљевства да донесу слатку поруку о Јеховином Краљевству становницима уз обале реке — хиндусима, муслиманима и номиналним хришћанима.

Проповедничке акције на Демерари могу бити у облику једнодневних путовања  или могу трајати неколико недеља, од једног до другог искрцавања, од јутра до сумрака. На путовањима која трају преко ноћи, пионири не само да кувају и једу на чамцу, већ и спавају у њему. Кад падне ноћ, Објавитељ се привеже за мангрово дрво или је ленгерисан уз неко пристанише, ако је доступно. На прамцу и крми се подигну две пречке дуге 2,5 метра. Преко врха тих вертикалних стубова затегне се уже, а преко њега се пребаци велика церада како би се направио кров. Дебеле дрвене даске замењују кревете, а ћебад и чаршави служе као душеци. Без обзира на то, након дугог дана није тешко заспати.

„Да ли се купате у мутној води?“ запитани су пионири.

„Не ако то можемо избећи!“ гласи одговор. „Кад год пролазимо поред потока са свежом водом, напунимо своје посуде водом за кување, пиће и купање.“

Њихова устрајност је награђена многим дивним искуствима. Једном приликом, неки човек је дошао на пристаниште, стао са раширеним ногама и подбоченим рукама и посматрао са дубоким интересом. „Објавитељ Краљевства V!“ гласно је прочитао назив на прамцу чамца. „Ви сте сигурно Јеховини сведоци. Само ви користите реч ’краљевство‘ на такав начин. Имате своју Краљевску дворану а сада и Објавитеља Краљевства.“

Од Гилеада до Померуна

Рад дуж реке Померун има донекле различит облик, како се присећа Фредерик Мекалман. Годину дана након свог апсолвирања у Библијској школи Гилеад Друштва Кула стражара године 1970, он је дошао у Чарити, речно село 34 километра у унутрашњости на источној обали Померуна, где се налазила група од пет објавитеља Краљевства.

„Пет дугих година имали смо ’задовољство‘ да Објавитељем II весламо уз и низ Померун пре него што смо добили половни вањски мотор од шест коњских снага“, прича брат Мекалман. „Веслајући низ струју, проповедали бисмо низ источну обалу док не бисмо дошли до Хакнија, 11 километара од ушћа. Ту бисмо се преко ноћи добро одморили у кући сестре Декамбра, бабице која је онда служила у том подручју. Рано следећег јутра, наставили бисмо до ушћа реке пре него што бисмо прешли на западну обалу. Затим бисмо наставили с радом 34 километра назад до Чаритија.“

Мотор од шест коњских снага добро их је служио десет година. Онда је, 1986, замењен новим моделом од 15 коњских снага. Након што је више од 21 године верно служио на Померуну, брат Мекалман са осећањем успеха може погледати на новоизграђену Краљевску дворану у Чаритију, коју данас користи скупштина од 43 објавитеља, који долазе с горње и доње стране реке. Просечан број присутних прелази 60 особа, а на Меморијалу смрти Исуса Христа за 1992. имали су мноштво од 190 особа!

Потрага за „Кула стражара човеком“

Понедељак је пазарни дан у Чаритију. Зато је то добро време за проповедање добре вести, а Сведоци су ту са часописима Кула стражара и Пробудите се!. Једног дана почетком 1970-их, Моника Фицален из Варимурија на Моруки дошла је на пазар и узела два часописа од брата Мекалмана. Али, кад је дошла кући, ставила је часописе на дно свог сандука за одећу.

„Остали су ту две године, а да их ја нисам прочитала“, сећа се Моника. „Затим сам се разболела и неко време сам била прикована за кревет. Док сам се опорављала, почела сам да проучавам сваки чланак написаног материјала кући како бих се окупирала нечим. Коначно сам се сетила два часописа у сандуку за одећу и почела сам их истраживати.“ Одмах је препознала истину.

 Кад је оздравила, Моника је замолила свог мужа, Еугена, да пронађе посао уз Померун како би могла пронаћи господина који јој је дао часописе. Еуген је пристао али је могао добити посао на једној фарми у подручју Померуна само за једну недељу, од понедељка до суботе у подне.

Моника до те суботе још увек није била пронашла човека који јој је дао часописе. Негде око поднева, питала је свог мужа да ли би им плима дозволила да веслају до Чаритија да пронађу „Кула стражара човека“. Баш кад је престала да говори, зачули су кораке на ходнику и видели су насмејано лице сестре која је долазила да понуди задње бројеве часописа. „Да ли ви припадате Кула стражара људима?“ питала је Моника. Следило је тако много питања да се сестра морала вратити до чамца да доведе појачање. И ко је то био? Ко други него брат Мекалман!

Уговорен је библијски студиј дописивањем. Убрзо након тога, Моника је послала писмо у коме је написала да напушта Англиканску цркву. У одговору је добила писамце од свештеника: „Немојте слушати Јеховце. Они су плитки у свом разумевању Библије. Доћи ћу да о томе разговарам с вама.“ Свештеник се до данас није појавио. У међувремену, Моника се крстила 1975. Годину дана касније, њен муж, кога браћа сада од миља зову Ујка Еуген, такође се крстио након што је пажљиво истражио Писма (Дела апостола 17:10, 11). Иако живе 12 сати кануом од најближе скупштине у Чаритију, они су још увек активни објавитељи Краљевства.

Мисионарска путовања у унутрашњост

Последњих година Друштво Кула стражара финансира редовне мисионарске експедиције дубоко у унутрашњост.  Помоћу чамаца опремљених вањским моторима, спремни добровољци окусили су узбуђење доношења добре вести људима који живе у резерватима с америчким индијанцима и у удаљеним шумским радилиштима и фармама дуж неких речних токова у дубокој унутрашњости. Пионири у правом смислу речи, они имају предност да тим удаљеним подручјима по први пут донесу „име Јеховино“ које спасава живот (Римљанима 10:13-15, NW). Браћа морају поднети многе тешкоће, понекад пловећи речним токовима и до три пуна дана да би дошли до неких од тих места. Али, награде су вредне труда.

Један младић, пентекосталац који живи близу шумског радилишта Гвабана на реци Ваини, дошао је у контакт с мисионарима на првом путовању у то подручје јула 1991. Приликом следеће посете у октобру започет је библијски студиј. По први пут је из властите Библије видео да је Божје име Јехова, да Исус није Свемоћни и да доктрина о Тројству није библијска (Псалам 83:19 [83:18, ДК]; 1. Коринћанима 11:3). Био је тако одушевљен да је, након што су браћа отишла, сакупио неке друге пентекосталце и почео им из њихових Библија показивати истину о Јехови Богу и Исусу Христу. Кад је већина окренула леђа истини, одлучио је да је време да се испише и изађе из ’Вавилона великог‘ (Откривење 18:2, 4, ДК). Кад су браћа дошла да га посете у фебруару 1992, рекао им је шта се догодило и додао је: „Желим да вам се придружим. Желим постати Јеховин сведок. Желим поучавати људе истини!“

Искуства као што је ово помажу браћи да наставе с тим изазовним делом. Они који иду на мисионарска путовања морају жртвовати удобност дома, морају се изложити болестима као што је маларија и подносити ризике живота у дивљини. Али, они који остају код куће такође чине жртве. Породицама недостају њихови вољени, понекад недељама. Скупштине морају деловати без својих старешина и других младих људи пошто, у неким случајевима, остаје само један брат да брине за потребе скупштине. Ипак, каква је само радост и охрабрење кад скупштина чује стимулишућа искуства након њиховог повратка! Жртве изгледају безначајно у односу на радост.

Објавитељи Краљевства који плове многим водама Гијане с добром вешћу радују се заиста јединственим искуствима. Заједно са својим сарадницима широм света, они храбро и спремно ’приносе Богу жртву хвале, то јест плод усана које признају име његово‘ (Јеврејима 13:15).

[Фуснота]

[Мапе на 24. страни]

ХОНДУРАС

НИКАРАГВА

КОСТАРИКА

ПАНАМА

ВЕНЕЦУЕЛА

КОЛУМБИЈА

ГИЈАНА

СУРИНАМ

ФРАНЦУСКА ГИЈАНА

БРАЗИЛ

БОЛИВИЈА

АТЛАНТСКИ ОКЕАН

[Слике на странама 26, 27]

Лево: Сведочење на пазарни дан

Горе: Разговор о доброј вести на реци Демерари

Горе десно: Група мисионара весла назад у логор