Одрастање с Јеховином организацијом у Јужноафричкој Републици

Испричао Франс Малер

КАД смо се мој брат Давид и ја приближили вечерњем возу којим смо обично путовали са централне станице у Кептауну, изненадили смо се угледавши знак „Само за белце“. Национална партија је 1948. победила на изборима и увела је политику апартхејда.

Наравно, у Јужноафричкој Републици већ дуго се практиковала расна сегрегација, као што је то био случај у већини афричких земаља у колонијалним временима. Али, сада је била наметнута законом, тако да нам више није било дозвољено да путујемо у истом вагону са Јужноафриканцима тамније боје коже. Четрдесет четири године касније, апартхејд је укинут.

У периоду легализованог апартхејда, који је представљао изазов извршавању наше службе на начин како бисмо ми то желели, служио сам као пуновремени слуга Јеховиних сведока. Тренутно, у старости од 65 година, могу се осврнути на величанствен раст Јеховине организације у јужној Африци и захвалан сам за предност одрастања с њом.

Хришћанско наслеђе

Кад је мој отац био младић, рано сваког јутра морао је да гласно чита Библију мом деди. С временом је отац развио дубоку љубав према Божјој речи. Кад сам се родио 1928, отац је служио у црквеном савету Холандске реформаторске цркве у Подгитерзрасту. Те године мој ујак му је дао примерак књиге The Harp of God (Харфа Божја).

Међутим, отац је рекао мајци да спали књигу, рекавши јој да је од неке секте. Али, она ју је сачувала и једног дана кад ју је отац узео, отворила се код наслова „Да ли Бог икога мучи?“ Иако је био сигуран да Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци онда звали, нису у праву, савладала га је његова радозналост и почео је читати. Није могао престати да чита ту књигу. У раним јутарњим сатима, кад је пошао у кревет, рекао је: „Мама, бојим се да они поседују истину.“

Следећег дана, отац је бициклом превалио 50 километара да би од најближег Истраживача Библије добио још књига. Редовно је читао је до касно у ноћ. Чак је покушао да убеди свештеника Холандске реформаторске цркве у библијске истине које је учио, надајући се да ће црква предузети неке промене. Његови напори били су узалудни, тако да је напустио цркву и почео ревно проповедати. Библијска истина постала је најважнија ствар у његовом животу и у нашем дому. Ја сам одрастао у тој средини.

Касније је отац постао пионир, или пуновремени слуга. Путовао је на велике удаљености у старом Форду, Модел Т, да  би проповедао. Након неколико година, потребе наше растуће породице присилиле су га да престане с пионирском службом, али је остао веома активан у делу проповедања. Било је недеља кад смо путовали и до 90 километара да бисмо с њим проповедали у граду Питерсбургу.

Успешан посао

Отац је коначно отворио малу продавницу мешовите робе. Ускоро је продавница постала два пута већа, па је отворена и друга. Неки богати фармери склопили су с оцем пословне уговоре и с временом су заједно водили велетрговину и ланац од шест продавница мешовите робе смештених на великом подручју.

Нека моја старија браћа придружила су се том пословном подухвату и сада су имали изглед да се обогате. Међутим, почела је да трпи наша духовност. Постали смо прихватљивији светским пријатељима и суседима, који су нас позивали на своје забаве. Видећи опасност, отац је сазвао породичну конференцију и одлучио да прода тај посао и да се пресели у Преторију како бисмо могли више да учинимо у Јеховиној служби. Задржао је само једну продавницу, за коју су бринули изнајмљени радници.

Моја старија браћа Квис и Давид почели су с пионирском службом и тако су се придружили мојој старијој сестри, Лини, као и најстаријем брату, који је, нажалост, касније напустио право обожавање. Наша десеточлана породица је у једном месецу 1942. у делу проповедања провела 1 000 сати. Те године сам предање свог живота Јехови симболизовао уроњавањем под воду.

Зашто сам рано напустио школу

Године 1944, док је други светски рат био на свом врхунцу, Герт Нел, путујући надгледник Јеховиних сведока, питао ме је да ли планирам да се укључим у редове пионира. „Да“, одговорио сам, „за две године, кад завршим средњу школу.“

Одражавајући гледиште многих Јеховиних сведока тог времена, упозорио је: „Пази да те Хармагедон не затекне у школској клупи.“ Пошто нисам желео да се то догоди, напустио сам школу и започео с пионирском службом 1. јануара 1945.

Мој први задатак био је у Веринигингу, близу Јоханесбурга, а моји партнери били су Пит Венцел и Дани Ото. Често бих провео више од 200 сати месечно у проповедању. С временом је Пит био одређен за град Преторију, а Дани је морао да престане с пионирском службом како би помогао свом остарелом оцу на фарми. Тако сам остао једини Сведок да бринем за 23 библијска студија код куће у Веринигингу.

Ускоро након тога, од подружнице сам добио писмо којим сам одређен за Преторију. Иако тада нисам разумео разлог за ту нову доделу, касније сам увидео да не би било мудро оставити неискусног 17-годишњака самог. Још увек ми је било потребно доста поучавања и могао сам се обесхрабрити.

Након што сам служио у Преторији и стекао потребно искуство, позван сам да постанем специјални  пионир. Пит Венцел и ја затим смо уредили да младима који су дошли у Преторију да служе као пионири пружимо практично поучавање за службу. У то време Пит је био одређен за путујућег надгледника у том подручју. Касније се оженио мојом сестром Лином и они сада заједно служе у подружници у Јужноафричкој Републици.

Међу онима који су дошли да служе као пионири у Преторији била је Марти Фос, привлачна млада жена одгајана у породици Сведока̂. Осетили смо романтичну привлачност једно према другом, али смо још увек били тинејџери, премлади за брак. Међутим, кад смо добили задатке у другим местима, контактирали смо преко писама.

Бетелска служба и Гилеад школа

Године 1948, позван сам да служим у подружници Друштва Кула стражара у Кептауну. У то време, није било заједничке куће за становање за нас 17 који смо радили у три изнајмљене канцеларије и у оближњој малој фабрици. Неки од нас били су смештени код породица, а други су живели у пансионима.

Сваког радног дана 17 чланова бетелске породице дошло је на јутарње обожавање у свлачионицу мале фабрике. Многи од нас морали су сами да припреме ручак. Затим бисмо, након дневног рада, путовали у своје станове у различитим деловима Кептауна. На једном од тих путовања, као што је већ споменуто, мој брат Давид и ја били смо изненађени знаком који је објављивао: „Само за белце.“

Кад сам први пут стигао у подружницу Кептаун, видео сам да још увек има много тога што треба да научим, па сам питао брата Филипса, надгледника наше подружнице: „Шта морам да радим да се уклопим?“

„Франс“, одговорио је, „немој да се бринеш за уклапање. Само држи корак!“ Увек сам то покушавао и научио сам да ће особа држећи корак с оним што Јеховина организација обезбеђује с обзиром на духовну храну и вођство, расти с том организацијом.

Године 1950, позван сам да присуствујем 16. разреду Библијске школе Гилеад Друштва Кула стражара за мисионарско поучавање. Школа је онда била смештена у South Lansingu, Њујорк, око 400 километара северно од Бруклина, Њујорк. Док сам привремено радио у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, из прве руке сам посматрао сами центар Јеховине видљиве организације. Предање целом душом које су показивали они који тамо преузимају вођство испунило ме је дубоким цењењем према Јеховиној организацији.

Наставак моје службе

Кад сам се вратио у Јужноафричку Републику, именован сам да служим као путујући надгледник у северном Трансвалу, где сам и одрастао. Након што смо се дописивали шест година, Марти и ја смо се венчали децембра 1952. и она ми се придружила у путујућој служби. Цењење наше хришћанске браће за наше посете било је дирљиво.

На пример, кад смо једном служили у једној скупштини у фармерском крају, били смо код породице која се извинила што нема млека за чај или кафу. Касније смо сазнали да су продали своју једину краву музару како би имали довољно новца да купе бензин и одвезу нас да посетимо удаљене делове њиховог подручја и сведочимо фармерима. Како смо волели такву браћу!

Понекад сам се осећао недораслим за покрајинску службу, посебно кад сам решавао проблеме који укључују старије особе. Једном сам се осећао тако емоционално исцрпљено да сам рекао Марти да не треба да се изненади ако будемо поново одређени за пионирску службу због мог неискуства. Она ме уверавала да би била срећна да служи у било ком својству све док може остати у пуновременој служби.

 Замисли наше изненађење кад смо стигли у следећу скупштину и међу нашом поштом пронашли писмо са доделом да служимо у обласној служби! Скоро две године, путовали смо кроз целу Јужноафричку Републику и Намибију, што се тада називало Југозападна Африка. Међутим, због система апартхејда, наше дело је често било тешко. Више пута биле су нам одбијене дозволе да уђемо у црне општине, а понекад нисмо добили ни дозволе за конгресе.

На пример, 1960. добили смо дозволу да одржимо обласни конгрес у Совету. Црна браћа из удаљених скупштина већ су била купила возне и аутобуске карте, али је влада чула за наше планове и отказала дозволу. Дискретно смо приступили пријатељски настројеном начелнику у једном граду 20 километара с друге стране Јоханесбурга. Он нам је љубазно обезбедио још боље објекте, тако да смо имали диван конгрес коме се радовало више од 12 000 особа!

Како се ситуација само променила последњих година! Данас, кад је апартхејд укинут, можемо се слободно састајати свугде у црначким, белачким, полуцрначким и мулатским или источноиндијским подручјима. Свако, без обзира на расу, може седети заједно и радовати се дружењу. На место где особа жели да седне утичу само језичке разлике.

Болна лекција

Године 1947, мој отац је направио велику грешку. Његова продавница, смештена више од 200 километара од места где су он и мајка живели, постала је неуносна због непоштеног пословања, тако да се он вратио назад да сам управља том продавницом. Дуги периоди одвојености од мајке довели су до тога да упадне у искушење. Као резултат, био је искључен.

То ми је на болан, личан начин оставило утисак да није довољна ревност за библијску истину. Сви се морају држати библијских начела (1. Коринћанима 7:5). Након много година, отац је поново примљен као део хришћанске скупштине и верно је служио до своје смрти 1970. Моја драга мајка остала је верна све до смрти 1991.

Даљњи благослови

Марти и ја смо 1958. присуствовали највећем конгресу који су Јеховини сведоци икада одржали, на Јенки стадиону и Поло Граундсу у Њујорку. Били смо препуни радости што смо део Јеховине дивне организације. Бити с тим великим мноштвом од више од 253 000 у недељу после подне било је искуство које никада нећемо заборавити. Ту смо доживели стварност ’великог мноштва из свих народа‘ које се окупило у миру (Откривење 7:9, 10). Марти је остала у Њујорку да присуствује Гилеад школи, а ја сам се вратио обласној служби у Јужноафричкој Републици.

Након што се Марти 1959. вратила из 32. разреда Гилеад школе, позвани смо да служимо у подружници у Јужноафричкој Републици, која је онда била смештена близу Илансфонтена, источно од Јаханесбурга. Током година, видео сам напредак организације на тако много начина, посебно њен раст у љубави и саосећању. Научио сам да Јехова управља својом организацијом преко Исуса Христа и да ће користити оне који се ставе на располагање.

Године 1962, вратио сам се у Бруклин, Њујорк, да присуствујем десетомесечном курсу поучавања за подружнице. То се показало корисним кад сам, 1967, именован за надгледника подружнице у Јужноафричкој Републици. Године 1976, именован је Одбор подружнице, тако да је сада одговорност за доношење важних одлука у Јужноафричкој Републици била на петорици искусних хришћанских старешина.

Живот под апартхејдом

Закони о апартхејду утицали су на рад наше подружнице. Кад је 1952. грађен Бетелски дом у Илансфонтену, закон је захтевао да се иза изгради додатни смештај  за црну и полуцрну браћу. Закон је такође затевао да они једу одвојено од белаца у такозваним афричким четвртима. Касније је уређено да они једу у бетелској кухињи. Таква је била припрема за исхрану кад смо 1959. дошли у Бетел. Све се у мени бунило против тог одвајања на темељу расе.

С временом је влада повукла дозволу да наша црна браћа остану у објекту иза главног Бетелског дома. Та браћа морала су да остану у црначкој општини удаљеној око 20 километара. Неки су живели у изнајмљеним домовима а други у омладинском преноћишту за самце. Та непријатна ситуација трајала је много година.

Ширење Бетела

У међувремену, Бетел у Илансфонтену морао се проширити. Након проширења у три маха, достигли смо границе нашег земљишта. Водеће тело нас је упутило да треба да потражимо ново земљиште на локацији на којој би нам локалне власти, надамо се, дозволиле да изградимо комплекс Бетела на којем би могла да остану и наша црна браћа. Бетелска породица се сваког јутра молила да Јехова на неки начин отвори пут за то.

Како је само радостан био дан кад смо коначно пронашли одговарајући комад земљишта на периферији Кругерсдорпа, западно од Јоханесбурга! Међутим, поново се од нас захтевало да изградимо одвојени објекат за нашу црну браћу. Жалили смо се, али нисмо могли добити дозволу за више од 20 црних особа које би биле смештене на том месту. Захвални смо што се ситуација почела мењати средином 1980-их. Влада је ублажила своје строге законе о апартхејду, тако да је више црне, полуцрне и индијанске браће позвано да с нама служи у Бетелу.

Данас имамо срећну, уједињену бетелску породицу у којој појединци, без обзира на расу или боју, могу да живе у било којој згради коју изаберу. Исто тако, након година борбе, коначно смо добили законско признање као религија. Формирано је локално законско друштво које је регистровано као „Јеховини сведоци Јужноафричке Републике“. Сада имамо властиту браћу која обављају венчања, а у црначким областима за становање брзо ничу Краљевске дворане.

Како је само Јеховина организација напредовала од раних дана кад сам служио у подружници у Кептауну! Од мале породице од 17 чланова без Бетелског дома, данас смо нарасли до бетелске породице од више од 400 особа и имамо модеран бетелски комплекс са усавршеним компјутерима, ротационим штампарским машинама и дивним Бетелским домом! Да, имао сам предност да одрастем с Јеховином организацијом у Јужноафричкој Републици. Нарасли смо од око 400 објавитеља Краљевства кад сам почео са службом пре око 50 година на скоро 55 000 данас!

Захвалан сам Јехови што сам у протеклих 39 година уз себе имао жену која ме тако подупирала! „Чаша је моја пуна“ (Псалам 23:5). Марти и ја смо захвални што смо део Јеховине духом вођене организације и одлучни смо да наставимо служити Јехови у његовој кући, у Бетелу, и да држимо корак с његовом организацијом која се креће напред.

[Мапе на 19. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

АНГОЛА

ЗАИР

ЗАМБИЈА

ЗИМБАБВЕ

БОСУАНА

НАМИБИЈА

СВАЗИ

ЛЕСОТО

ЈУЖНОАФРИЧКА РЕПУБЛИКА

Преторија

Јоханесбург

Кептаун

Порт Елизабет

ЈУЖНИ АТЛАНТИК

ИНДИЈСКИ ОКЕАН

МОЗАМБИЧКИ ПРОЛАЗ

[Слика на 20. страни]

Пит Венцел и Франс Малер (лево) у пионирској служби 1945.

[Слика на 23. страни]

Франс и Марти Малер