Вечно мучење — зашто узнемирујућа доктрина?

„Чујем да сте отпустили свог пастора. Шта није било у реду?“

„Па, стално је говорио да ћемо сви ићи у пакао.“

„Шта каже нови пастор?“

„И нови пастор каже да ћемо ићи у пакао.“

„Каква је онда разлика?“

„Па, разлика је у томе што, кад је прошли пастор говорио о томе, звучао је као да му је то драго; али кад о томе говори нови човек, он звучи као да му се срце кида.“

ИЗНЕСЕНА у књизи о илустрацијама, ова прича на свој властити начин показује да многим учитељима Библије, као и посетиоцима цркве, доктрина о паклу није пријатна. У ширем контексту, то такође потврђује оно што је приметио канадски теолог Кларк Х. Пинок (Clark H. Pinnock): „Од свих теолошких чланака који су кроз векове узнемиравали људску савест, мислим да их је мало могло проузроковати већу забринутост од прихваћеног тумачења о паклу као вечном свесном мучењу у телу и души.“

Моралне импликације

Зашто су, дакле, многи узнемирени сценама пакла које су приказане у хришћанству?  (Види оквир.) Професор Пинок указује: „Идеја да свесно створење треба да проживљава физичку и менталну тортуру кроз бескрајно време дубоко је узнемирујућа, а мисао да му је то наметнуто божанским налогом вређа моје уверење у Божју љубав.“

Да, учење о вечном мучењу представља морални проблем. На пример, искрени хришћани размишљају о питањима која је поставио католички теолог Ханс Кунг (Hans Küng): „Да ли Бог љубави треба да... за сву вечност посматра то бескрајно, безнадно, немилосрдно, безосећајно, окрутно физичко-психичко мучење својих створења?“ Кунг наставља: „Да ли је он такав бездушан кредитор?... Шта бисмо мислили о људском бићу које своју жељу за осветом задовољава на тако неумољив и незаситан начин?“ a Заиста, како Бог, који нам у Библији говори да треба да волимо своје непријатеље, може желети да у сву вечност мучи своје непријатеље? (1. Јованова 4:8-10). Не изненађује што неки људи закључују да се природа пакла једноставно не може повезати с природом Бога, да та доктрина нема моралног смисла.

Многи други верници покушавају да ућуткају своју савест избегавајући та питања. Ипак, занемаривање тих питања не може одагнати те недоумице. Зато се суочимо с тим питањем. Које су моралне импликације повезане с том доктрином? У Criswell Theological Review, професор Пинок пише: „Вечно мучење је немогуће с моралног гледишта зато што приказује Бога као крвожедног монструма који одржава вечни Аушвиц за жртве којима не дозвољава ни да умру.“ Он пита: „Како неко и са трунком саосећања у себи може остати миран размишљајући о таквој идеји [традиционалној доктрини о паклу]?... Како хришћани уопште могу створити слику о божанству које је тако окрутно и осветољубиво?“

Показујући који зао утицај та доктрина може имати на човеково понашање, Пинок коментарише: „Питам се какве ужасе чине они који верују у Бога који мучи своје непријатеље?“ Он закључује: „Зар то није концепт који јако узнемирује и коме треба зрело размишљање?“ Да, ако се Богу приписује таква окрутност, није чудо што осетљиви посетиоци цркве почињу озбиљније размишљати о пакленој ватри. И шта увиђају? Још један проблем с којим се суочава идеја о вечном мучењу.

Пакао и правда

Многи који размишљају о традиционалној доктрини о паклу налазе да она изгледа описује Бога који поступа неправедно, што вређа њихов природни осећај за правду. На који начин?

 Један одговор налазиш ако упоредиш доктрину о вечном мучењу са мерилом правде које је дао Бог: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24). Ради аргументовања, примени на доктрину о пакленој ватри тај божански закон дат древном Израелу, закон о тачној одмазди. До ког ћеш закључка вероватно доћи? Да само они грешници који су проузроковали вечно мучење за узврат заслужују једнако вечно мучење — вечно мучење за вечно мучење. Али, пошто људи (ма како да су зли) могу проузроковати само ограничено мучење, осудити их на вечно мучење ствара диспропорцију између њихових злочина и вечне казне у пакленој ватри.

Једноставно речено, та осуда била би претешка. Она би ишла далеко изнад ’ока за око, зуба за зуб‘. Узимајући у обзир да су Исусова учења ублажила идеју о освети, можеш признати да би за праве хришћане било тешко видети праведност у вечном мучењу (Матеј 5:38, 39; Римљанима 12:17).

Оправдавање доктрине

Међутим, многи верници покушавају оправдати ту доктрину. Како? Британски аутор Клајв С. Луис (Clive S. Lewis) говори за већину бранилаца те доктрине у својој књизи The Problem of Pain: „Нема доктрине коју бих спремније уклонио из хришћанства од ове, кад би то било у мојој моћи. Али, она има пуну подршку у Писму и, посебно, у самим речима нашег Господа.“ Зато присталице признају да је вечно мучење ужасно, али у исто време сматрају да је та доктрина обавезна зато што мисле да је научава Библија. Теолог Пинок примећује: „Признајући њену непријатност, они се надају да ће доказати своју непоколебљиву оданост Библији и известан хероизам у свом веровању у тако страшну истину само зато што је писмо научава. Због њих изгледа да је доведена у сумњу непогрешивост Библије. Али, да ли је то заиста тако?“

И ти се можда питаш да ли због оданости Библији немаш избора него да прихватиш ту доктрину. Шта Библија заиста каже?

[Фуснота]

[Оквир на 5. страни]

ТРИ СЛИЧНЕ ПРЕДСТАВЕ

Вестминстерско исповедање вере, које су прихватили многи протестанти, наводи да ће они који не иду на небо „бити бачени у вечне муке и биће кажњени вечним уништењем“. „У римокатоличком хришћанству“, објашњава The Encyclopedia of Religion, „пакао се сматра стањем бескрајне казне... карактерисано... патњом у ватри и другим мучењима.“ Та енциклопедија додаје да „источно православно хришћанство“ има „учење да је пакао судбина вечне ватре и казне која чека проклете“ (том 6, стране 238, 239).