Употреба и злоупотреба религиозних слика

СЦЕНА се одвија у Санкт-Петербургу, Русија. Датум је 2. август 1914. Узбуђени људи који машу иконама окупили су се код цареве палате. На средини велике дворане подигнут је један олтар. На олтару стоји слика жене с дететом у рукама. Та икона се назива „Богородица из Владимира“. Мноштва је сматрају најсветијим благом у Русији.

У ствари, за ту икону се верује да чини чуда. Када су 1812. руске армије кренуле против Наполеона, генерал Кутузов се молио пред њом. Сада, након што је своју земљу увукао у рат, цар Никола II стоји пред њом. С подигнутом десном руком, он даје заклетву: „Свечано се заклињем да нећу склопити мир све док иједан непријатељ остане на руском тлу.“

Две недеље касније, цар одлази на ходочашће у Москву да би тражио Божји благослов за своје трупе. У катедрали Узашашћа, он клечи и моли се испред великог накићеног иконостаса — застора са сликама Исуса, Марије, анђела и „светаца“.

Ова религиозна дела нису успела да спрече несрећу. За мање од четири године, руске армије су изгубиле више од шест милиона људи и много територије. Штавише, цар, његова царица и њихово петоро деце били су брутално убијени. Уместо вековима старе монархије, земљом је почела да управља револуционарна влада која се противила религији. Уздање цара Николе у иконе показало се узалудним.

Ипак, до данашњег дана у Русији и у другим земљама, милиони настављају да обожавају иконе. То покреће важна питања. Како Бог гледа на дела оданости која се врше испред таквих слика? И како је са обичајем држања слика на зидовима домова?

Шта каже Библија?

Када је Исус био на Земљи, он је био послушан Божјем закону датом преко Мојсија. То је укључивало и другу од оних које се називају Десет заповести, која каже: ’Нећеш градити себи кипа резана нити слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Нећеш им се клањати нити им служити; јер сам ја Господ, Бог твој, Бог љубоморан‘ (Излазак 20:4, 5).

Одговарајуће томе, Исус није обожавао Бога уз помоћ слика или кипова које су направиле људске руке. Уместо тога, његово обожавање било је у складу с објавом његовог Оца: „Ја сам [Јехова], то је име моје, и ја славе своје нећу другом дати, нити хвале своје идолима“ (Исаија 42:8).

Осим тога, Исус је објаснио зашто Бог треба да се обожава без помоћи материјалних објеката. „Али иде време“, рекао је он, ’кад ће се прави побожници молити Оцу у духу и истини, јер то су побожници које Отац хоће. Бог је Дух, и који му се моле, — у духу и истини треба да му се моле‘ (Јован 4:23, 24).

Као Исус, његови прави ученици поучавали су друге исправном начину обожавања. На пример, апостол Павле је једном говорио мноштву грчких филозофа који су користили идоле у обожавању својих невидљивих богова. Говорио им је о Створитељу човека и рекао: „Не треба да мислимо да је Божанство као иконе златне или сребрне или камене, које су људи мајсторски начинили по смишљању своме.“ Касније је тај исти апостол  објаснио да хришћани ’по вери ходе, а не по ономе што гледају‘ и да хришћани морају да ’беже од идолопоклонства‘ (Дела апостолска 17:16-31, ДК; 2. Коринћанима 5:7; 1. Коринћанима 10:14).

Једно искуство у животу апостола Петра показује како је он био брз да исправи било који поступак који је могао да води до идолопоклонства. Када је римски војни официр Корнелије пао ничице пред њим, Петар је протестовао. Подигао је Корнелија, говорећи: „Устани, и ја сам човек“ (Дела апостола 10:26).

Што се тиче апостола Јована, он је био тако преплашен божанском визијом да је пао ничице пред једним анђелом. „Гле, немој“, саветовао је тај анђео. „Јер сам ја друг твој у служби и браће твоје пророка и оних који држе речи ове књиге. Богу се поклони!“ (Откривење 22:8, 9). Апостол је ценио тај савет. С љубављу је забележио тај случај за нашу корист.

Али, на који начин се горња искуства односе на употребу религиозних слика? Па, ако је било неисправно да Корнелије падне ничице пред једним од Христових апостола, како је онда са обожавањем беживотних слика „светаца“? И ако је било неисправно да се један Христов апостол поклони живом анђелу, како је онда са обожавањем беживотних слика анђела̂? Сигурно, такви поступци су супротни Јовановом упозорењу: „Дечице, чувајте се од идола“ (1. Јованова 5:21).

Као декоративна помоћ у поучавању

То не значи да је само поседовање слике неког библијског призора идолопоклоничко. Овај часопис на добар начин користи слике библијских догађаја као помоћ у поучавању. Исто тако, призори библијских догађаја могу да се користе као декорација зидова кућа и зграда. Ипак, прави хришћанин неће желети да изложи слику за коју се зна  да је други обожавају, нити ће на свој зид окачити слику која погрешно приказује Библију (Римљанима 14:13).

Већина икона хришћанства приказује светли круг око главе Исуса, Марије, анђела и „светаца“. То се назива ореол. Откуд потиче ореол? „Његово порекло није хришћанско“, признаје Католичка енциклопедија (издање од 1987), „јер су га користили пагански уметници и скулптори да симболично прикажу велико достојанство и моћ различитих божанстава.“ Даље, књига The Christians (Хришћани), од Бамбера Гаскојна (Bamber Gascoigne), садржи једну фотографију бога Сунца с ореолом, добијену из Капитолини музеја у Риму. Тог бога су обожавали пагански Римљани. Касније, објашњава Гаскојн, „сунчев ореол“ је „позајмило хришћанство“. Да, ореол је повезан с паганским обожавањем Сунца.

Да ли су слике које мешају библијске догађаје са симболима паганског идолског обожавања прикладне да буду обешене на зидове хришћанских домова? Не. Библија саветује: „Како се слаже храм Божји с идолима?... Зато, ’изиђите од њих, одвојите се од њих‘, говори Господ, не дирајте што је нечисто, и ја ћу вас примити‘“ (2. Коринћанима 6:16, 17).

Како је време пролазило, они који су исповедали хришћанство почели су да занемарују такав савет. Развио се отпад, као што су Исус и његови апостоли и прорекли (Матеј 24:24; Дела апостола 20:29, 30; 2. Петрова 2:1). Почетком четвртог века н. е., римски цар Константин прогласио је отпадничко хришћанство за државну религију. Сада је једна струја пагана почела да се изјашњава као „хришћани“. Уобичајена пракса међу њима било је обожавање слика цара. Такође су уобичавали да окаче слике својих предака и других познатих људи. „У складу с култом цара“, објашњава Џон Тејлор (John Taylor) у својој књизи Icon Painting (Сликање икона), „људи су обожавали његове портрете насликане на платну и дрвету, а од тога до обожавања икона био је мали корак.“ Тако је паганско обожавање слика било замењено обожавањем слика Исуса, Марије, анђела и „светаца“.

Како су црквене вође оправдавале то?

Према The Encyclopedia of Religion (Енциклопедији религије), црквене вође су користиле исте старе аргументе као и пагански филозофи. Људи као што су Плутарх, Дио Хризостом, Максим Тирски, Целзус, Порфирије и Јулијан признали су да су идоли беживотни. Али ови пагани су оправдавали употребу идола аргументима да су они само помоћ у обожавању њихових невидљивих богова. Руски иконограф Леонид Успенски признаје у књизи The Meaning of Icons (Значење икона): „Црквени Оци користили су инструмент грчке филозофије, прилагођавајући њено разумевање и језик хришћанској теологији.“ (Упореди Колошанима 2:8.)

Многи људи сматрају да је тешко разумети теолошко оправдање за обожавање ликова. „Разлика између обожавања иконе због онога што она може да представља или обожавања ње саме... била је и сувише незнатна да би је уочио било ко осим високо образованих“, каже Џон Тејлор у Сликању икона.

С друге стране, оно што каже Библија о религиозним ликовима лако је разумљиво. Осмотримо пример Емилије, која живи у Јоханесбургу, Јужноафричка Република. Била је побожан католик и уобичавала је да клечи и да се моли испред слика. Онда је једна Јеховина сведокиња покуцала на њена врата. Била је узбуђена када је у португалској Библији видела да Бог има име, Јехова (Псалам 83:18, Almeida). У току свог библијског студија, она је питала: „Шта морам да радим како би избегла да се не  допаднем Јехови?“ Сведокиња је указала на слике које су висиле на њеном зиду и замолила је да прочита Псалам 115:4-8. Те ноћи када је Емилијин муж дошао кући, рекла му је да жели да се отараси својих религиозних слика. Он се сложио. Следећег дана, рекла је двојици својих синова, Тонију и Мануелу, да разбију слике на комаде и да их спале. Да ли се данас, неких 25 година касније, Емилија имало каје због тога? Не. У ствари, она је заједно са својом породицом помогла многим својим ближњима да постану срећни обожаваоци Јехове.

Слична искуства понављала су се много пута. Као резултат дела стварања ученика које Јеховини сведоци извршавају широм света, милиони уче да обожавају Бога „у духу и истини“. И ти можеш да искусиш благослове тог истакнутог начина обожавања јер, како је Исус рекао, „то су побожници које Отац хоће“ (Јован 4:23, 24).

[Слика на 26. страни]

Цар Никола II благосиља своје трупе једном иконом

[Извор]

Фотографија C. N.