„Ево мене, мене пошљи“

ИСПРИЧАО ВИЛФРЕД ЏОН

Наоружана бурманска војна стража напала нас је с обе стране реке. С постављеним бајонетима и упереним пушкама, загазили су у воду до појаса и опколили нас испод моста на главном путу.

МОЈ партнер и ја смо се престравили. Шта је све то значило? Иако нисмо разумели језик, ускоро смо схватили — били смо ухапшени. Само с пешкирима омотаним око својих појаса, без формалности смо спроведени у оближњу полицијску станицу где нас је испитивао официр који је говорио енглески.

Била је 1941, током Другог светског рата, а ми смо били осумњичени да смо саботери. Кад смо на задовољство официра објаснили наше хришћанско проповедничко дело, он нам је рекао да смо имали срећу што смо из тог сукоба изашли живи. Већина сумњивих, рекао је, била је убијена без икаквог питања. Захвалили смо Јехови и прихватили официрев савет да се убудуће не задржавамо око мостова.

Како сам доспео у такву ситуацију у Бурми (данас Мјанмар)? Дозволите ми да објасним и кажем нешто о својој прошлости.

Избор начињен рано у животу

Родио сам се у Велсу 1917, а кад сам имао шест година преселио сам се са својим родитељима и млађим братом на Нови Зеланд, где сам одрастао на очевој фарми за млечне производе. Он је једног дана донео кући гомилу књига које је купио у антикваријату. Међу њима су била два тома Studies in the Scriptures, које је издало Библијско и трактатно Друштво Кула стражара. То је постало драгоцени посед моје мајке која је, попут Тимотејеве мајке, Евнике, усађивала у мене жељу да своју младост користим у служењу интересима Јеховиног Краљевства (2. Тимотеју 1:5).

Године 1937. суочио сам се са два избора: да преузмем очеву фарму за млечне производе или да кажем Јехови као што је рекао Божји пророк Исаија: „Ево мене, мене пошљи“ (Исаија 6:8). Био сам млад, здрав и без других одговорности. Окусио сам фармерски живот и уживао сам у томе. С друге стране, нисам имао искуства као пуновремни слуга, или пионир. Који пут да изаберем — радити на фарми или служити као пионир?

Говорници из аустралијске подружнице Јеховиних сведока били су извор охрабрења. Посетили су наше подручје на Новом Зеланду и подстакли ме да цвет своје младости користим у служењу Богу (Проповедник 12:3 [12:1, ДК]). О томе сам разговарао са својим родитељима и они су се сложили да је мудро на прво место ставити Божју вољу. Такође сам размишљао о речима Исуса Христа из његове Проповеди на гори: ’Старајте се најпре за краљевство Божје и за правду његову, а оно ће вам се све додати‘ (Матеј 6:33).

Донео сам одлуку! Пошто онда на Новом Зеланду није било подружнице Јеховиних сведока, позван сам да служим у аустралијској подружници у Сиднеју. Тако сам се, 1937, укрцао на брод за Аустралију како бих постао пуновремени слуга Јехове Бога.

 ’Који ћу задатак добити?‘ питао сам се. Ипак, да ли је то уопште важно? У ствари, ја сам рекао Јехови: ’Ево ме. Употреби ме где год желиш.‘ Две године сам помагао у изради фонографа које су Јеховини сведоци у то време користили да станарима пусте снимљене библијске говоре. Међутим, у подружници сам се првенствено обучавао за рад у складишту за литературу.

У Сингапур

Године 1939, добио сам доделу за Далеки исток — да служим у складишту Друштва у Сингапуру. То складиште је служило као чвор за примање и испоруку литературе из Аустралије, Британије и Сједињених Америчких Држава у многе азијске земље.

Сингапур је био многојезични град у коме су се мешале источњачке и европске културе. Малајски језик је био уобичајено средство комуникације, а да бисмо проповедали од врата до врата, ми странци морали смо да га научимо. На многим језицима имали смо оно што се називало карте са сведочанством. Оне су садржавале кратку штампану презентацију поруке Краљевства.

У почетку сам научио напамет малајску карту са сведочанством а затим сам постепено повећавао свој речник на том језику. Али, носили смо и библијску литературу на многим другим језицима. За источноиндијску популацију, на пример, имали смо публикације на бенгалском, гуџаратском, малајаламском, тамилском, хинди и урду језику. Срести људе из тако много језичних група било је за мене ново искуство.

Добро се сећам застрашујуће вести из септембра 1939, објаве рата у Европи. Питали смо се: ’Да ли ће он ескалирати и укључити Далеки исток?‘ То ми је изгледало као увод у Хармагедон – управо у време које сам замишљао! Осећао сам задовољство што у потпуности и исправно користим своју младост.

Заједно са својим радом у складишту, имао сам пуни удео у скупштинским састанцима и служби проповедања. Водили су се библијски студији, а неки појединци су се одазвали и подвргнули се крштењу у води. Они су одведени до оближње плаже и уроњени у топле воде сингапурске луке. Чак смо одлучили да одржимо један већи скуп, неприметно делећи позивнице заинтересованим особама. На нашу радост, дошло је око 25 особа на састанак за који смо веровали да ће бити наш последњи састанак пре Хармагедона.

Комуникација између подружница Друштва била је веома ограничена због рата. На пример, наше складиште у Сингапуру добило је кратко обавештење да ће у Сингапур ускоро доћи тројица немачких пионира на неименованом броду на путу ка непознатој додели. Неколико недеља касније они су дошли и с нама провели десет узбудљивих сати. Иако је језик био проблем, могли смо да разумемо да је њихово додељено одредиште било Шангај.

Моја додела у Шангају

Годину дана касније и ја сам добио доделу да служим у Шангају. Нисам имао никакву адресу, само број поштанског фаха. Након што су ме у пошти темељито испитали, био сам у стању да у довољној мери докажем свој идентитет да ми се да̂ стамбена адреса Друштва. Међутим, кинески поседник ме обавестио да се подружница преселила и да није постојала никаква нова адреса.

’Шта да радим?‘ питао сам се. Тихо сам се помолио за вођство. Подигавши поглед, угледао сам три човека, мало виша од реке људи и нешто другачијег изгледа. Они су заиста изгледали као тројица Немаца који су застали у Сингапуру и тамо провели тих неколико  кратких сати. Брзо сам им препречио пут.

„Извините, молим вас“, узбуђено сам промуцао. Они су стали и проницљиво ме гледали знатижељним очима. „Сингапур. Јеховини сведоци. Да ли ме се сећате?“ питао сам.

Након неколико тренутака, одговорили су: „Ја! Ја! Ја!“ Спонтано смо се загрлили, а низ моје лице потекле су сузе радоснице. Од милиона људи, како се могло догодити да та три човека пролазе тим местом у то одређено време? Рекао сам само: „Хвала ти, Јехова.“ Три кинеске породице, та тројица Немаца и ја били смо онда једини Сведоци у Шангају.

Хонг Конг и затим Бурма

Након што сам у Шангају служио неколико месеци, додељен сам за Хонг Конг. Кад мој партнер, пионир кога сам очекивао из Аустралије, није дошао, био сам са̂м, једини Сведок у тој колонији. Поново сам морао да се присетим да сам рекао Јехови: „Ево мене, мене пошљи.“

Моја активност била је усмерена углавном на Кинезе који су говорили енглески, али сам ипак имао тешкоћа да прођем капије стамбених објеката, пошто су слуге постављене на улазима говориле само кинески. Зато сам научио нешто кинеског на два највише коришћена дијалекта. То је било ефикасно! Пришао бих слугама чуварима, показао своју пословну картицу, изговорио својих неколико речи на кинеском и затим обично био уведен унутра.

Кад сам једном посетио једну школу, држао сам се те процедуре у настојању да говорим са управником школе. Млађа учитељица дочекала ме је у фоајеу. Пратио сам је кроз неколико учионица, отпоздравио на учтиве гестове ученика и припремио се да се упознам са управником. Учитељица је покуцала, отворила врата, повукла се и дала ми знак да прођем. На моје запрепашћење, она ме учтиво одвела у тоалет! Изгледа да је мој кинески погрешно схваћен и да сам, као што ми је управник касније рекао, био замењен за инспектора за водоводне инсталације и канализацију.

Након четири месеца активности, полиција Хонг Конга ме обавестила да је наше дело проповедања забрањено и да ћу морати или да престанем са проповедањем или ћу бити депортован. Изабрао сам депортацију пошто су врата проповедања још увек била отворена на другим местима. Док сам био у Хонг Конгу, уручио сам 462 књиге и помогао двема другим особама да учествују у служби проповедања.

Из Хонг Конга додељен сам за Бурму. Тамо сам био пионир и помагао сам у складишту у Рангуну. Једно од најзанимљивијих искустава било је проповедање у градовима и селима распршеним дуж пута од Рангуна до Мандалеја и даље до кинеског пограничног града Лашо. Мој партнер пионир и ја концентрисали смо се на друштво које је говорило енглески, постигавши неколико стотина претплата на Consolation (данас часопис Пробудите се!). Случајно је тај главни пут од Рангуна до Мандалаја постао познат као Бурмански пут, којим су у Кину слате америчке ратне залихе.

Због тешког пешачења кроз прашину која је допирала до чланака, често нам је било потребно добро купање. То је довело до инцидента испричаног у уводу, кад смо били ухапшени док смо се купали у реци испод моста. Ускоро након тога, војне операције и болест натерали су нас да се вратимо у Рангун. У Бурми сам могао остати до 1943, кад су ме појачане ратне операције натерале да се вратим у Аустралију.

Поново у Аустралији

У међувремену су активности Јеховиних сведока у Аустралији биле забрањене.  Међутим, ускоро је забрана укинута, тако да сам коначно поново позван да радим у подружници. Касније, 1947, оженио сам се Бети Мос, која је радила у подружници Друштва у Аустралији. Бетин отац и мајка били су пионири и храбрили су и њу и њеног брата Била да пионирску службу учине својим звањем. Бети је почела са пионирском службом управо на дан кад је завршила школу, кад је имала 14 година. Сматрао сам да бисмо се добро слагали, јер је и она у ствари рекла Јехови: „Ево мене, мене пошљи.“

Након што смо били у браку годину дана, позван сам у покрајинску службу, посећујући скупштине Јеховиних сведока. Радити у аустралијском залеђу био је прави изазов. Локалне поплаве често су представљале проблем за путовање, посебно на клизавим путевима од глине. Летње температуре пењале су се до 43° C у хладу. Док смо живели у шаторима, за нас су жарка лета била скоро неподношљиво врућа а зиме интензивно хладне.

Била је радост служити као обласни надгледник кад су у Аустралији биле само две области. Доналд Меклин је служио у једној области а ја у другој. Затим бисмо заменили области. Узбудљиво је читати о скупштинама које данас постоје тамо где смо једном служили. Семе библијске истине је сигурно никло и донело плод!

Поново тамо где је све почело

Године 1961, имао сам предност да присуствујем првом разреду мисионарске школе Гилеад након њеног пресељења у Бруклин, Њујорк. И раније сам добијао позиве у школу, али их нисам могао прихватити због здравствених разлога. На крају десетомесечног курса, позван сам да прихватим Нови Зеланд као своју доделу.

Тако смо од јануара 1962. Бети и ја овде на Новом Зеланду, једној од земаља поред Аустралије. На њега се често указује као на један од бисера Пацифика. У теократском погледу, била је радост служити како у покрајинској тако и у обласној служби. У задњих 14 година, од априла 1979, радимо у подружници на Новом Зеланду.

И Бети и ја сада смо у својим средњим 70-им, а заједно имамо 116 година непрекидне пуновремене службе Краљевства. Бети је почела са пионирском службом у јануару 1933, а ја у априлу 1937. Имамо много радости док посматрамо како наша духовна деца и унучад чине оно што смо ми учинили кад смо били млади, наиме, следе савет из Проповедника 12:3 [12:1, ДК]: „Опомени се творца свога у данима младости своје.“

Каква је само предност провести практично цели свој живот проповедајући добру вест о Краљевству и стварајући ученике, као што је заповедио наш Господ Исус Христ! (Матеј 24:14; 28:19, 20). Тако смо срећни што смо се одазвали Божјем позиву као што је то давно учинио пророк Исаија: „Ево мене, мене пошљи.“