Пређи на садржај

Пређи на садржај

Шта те може учинити срећним?

Шта те може учинити срећним?

Шта те може учинити срећним?

ПОЛИТИЧАРИ које људи бирају настоје да такве људе учине срећним. Коначно, њихов посао зависи од тога. Али, једне новине говоре о „разочараном и отуђеном бирачком телу“ у Пољској. Један новинар објашњава да су Сједињене Америчке Државе друштво „пуно неповерења у формалну политику“. Један други писац нам говори о „растућој политичкој равнодушности у Француској“. Таква распрострањена равнодушност и незадовољство — што никако није ограничено на те три земље — сугерише да политичари не успевају у својим настојањима да учине људе срећним.

Религиозне вође такође обећавају срећу, ако не у овом животу, онда бар у будућем. Они то обећање темеље на претпоставци да људи имају бесмртну душу или душу која се сели — идеја коју многи људи одбацују из различитих разлога, и коју Библија јасно побија. Празне цркве и чланске листе које се смањују показују да милиони људи више не сматрају религију битном за срећу. (Упореди Постање 2:7, 17; Езекјел 18:4, 20).

Незадовољни среброљупци

Ако се срећа не може наћи ни у политици ни у религији, где се онда може наћи? Можда у области трговине? И она тврди да може пружити срећу. Она износи аргументе у своју корист кроз медије рекламирања, јасно говорећи: Срећа произилази из поседовања свих материјалних добара и услуга које се могу купити новцем.

Број људи који траже срећу на овај начин изгледа да се повећава. Пре неколико година извештено је да је свако друго домаћинство у Немачкој било у озбиљним дуговима. Зато није чудо што су угледне немачке новине Die Zeit предсказале да „многа [од њих] немају ни најмање шансе да икада изађу из дугова“. Оне објашњавају: „Тако је лако прекорачити банковни рачун до границе коју вам банка непрестано нуди — а тако тешко извући главу из торбе.“

Ситуација у другим високоиндустријализованим земљама је слична. Пре неколико година, Дејвид Капловиц (David Caplovitz), социолог на Њујоршком градском универзитету, проценио је да је у Сједињеним Америчким Државама, између 20 милиона и 25 милиона домаћинстава било у озбиљним дуговима. „Људи су у дуговима преко главе“, рекао је он, „и то нарушава њихове животе.“

Тешко да то звучи као срећа! Али, треба ли да очекујемо да свет трговине буде у стању да оствари оно што друга два (политика и религија) очигледно не могу? Богати краљ Соломон једном је писао: „Ко новац љуби, неће се новца наситити, а ко богатство љуби, нема користи од њега. И то је опет таштина“ (Проповедник 5:9 [5:10, ДК]).

Тражење среће у материјалним поседима је као зидање кула у ваздуху. Може бити узбудљиво да их зидаш, али имаћеш проблема ако покушаш да живиш у њима.

Срећа је достижна, али како?

Апостол Павле назива Јехову ’срећним Богом‘ (1. Тимотеју 1:11NW). Стварајући људе по свом сопственом обличју, срећан Бог им је такође дао способност да буду срећни (Постање 1:26). Али, требало је да њихова срећа зависи од њиховог служења Богу, као што је показао псалмиста: „Благо народу чији је Бог Господ [„Срећан је народ чији Бог је Јехова“, NW]!“ (Псалам 144:15б). Шта наша служба Богу укључује и како наше служење њему води до праве среће може се боље разумети ако осмотримо неколико од 110 места у преводу New World Translation где се појављују речи „срећан“ и „срећа“.

Препознати духовне потребе

Исус Христ, Син Божји, рекао је у својој чувеној Проповеди на гори: ’Блажени сиромашни духом [„Срећни су они који су свесни своје духовне потребе“, NW]!‘ (Матеј 5:3). Комерцијални свет покушава да нас наведе на помисао да је прибављање раскоши довољно за срећу. Он нам каже: да је срећа имати кућни компјутер, видео камеру, телефон, ауто, најмодернију спортску опрему, модерну одећу. Оно што нам не каже је то да десетине милиона људи у свету немају те ствари а ипак нису неминовно несрећни. Иако можда живот чине удобнијим и лагоднијим, те ствари нису од битне важности за срећу.

Као што је то учинио Павле, они који су свесни своје духовне потребе кажу: ’И кад имамо храну и одећу, треба с овим да смо задовољни‘ (1. Тимотеју 6:8). Зашто? Зато што је задовољавање духовних потреба оно што води до вечног живота (Јован 17:3).

Има ли ичег лошег у радовању добрим стварима ако имамо новца да их купимо? Вероватно не. Ипак, ако научимо да се не одајемо сваком хиру или да не купујемо нешто само зато што то себи можемо приуштити, то јача нашу духовност. Ми тако учимо да останемо задовољни и да сачувамо срећу, као што је то чинио Исус, иако његова економска ситуација није била баш најбоља према светским стандардима (Матеј 8:20). Ни Павле није изражавао несрећу када је писао: „Јер се навикох бити задовољан с оним у чему сам, умем да живим у понижењу, а умем да живим и у изобиљу. У свему и свуда навикох и наситити се и гладовати, и изобиловати и оскудевати“ (Филипљанима 4:11, 12).

Поуздање у Јехову

Свесност нечије духовне потребе указује на спремност да има поуздање у Бога. То доприноси срећи, као што је краљ Соломон објаснио: „Срећан је ко се у Господа узда“ (Пословице 16:20).

Али, зар није чињеница да многи људи стављају веће поуздање у новац и поседе него у Бога? Гледајући с тог становишта, тешко да постоји неприкладније место за изражавање девизе „У Бога се уздамо“ него на новцу, мада се тај израз појављује на новчаницама САД.

Краљ Соломон, коме није недостајало ништа од добрих ствари које се могу купити новцем, схватио је да поуздање у материјалне поседе не води до трајне среће (Проповедник 5:12-15). Новац у банци може бити изгубљен кроз банкротство или због инфлације. Непокретна имовина може бити уништена јаким олујама. Осигуравајућа друштва, иако делимично надокнађују материјалне губитке, никада не могу надокнадити емоционалне губитке. Акције и обвезнице могу постати безвредне преко ноћи у изненадном слому на тржишту. Чак и добро плаћени посао може — из многих разлога — данас бити а сутра га нема.

Из тих разлога онај ко се узда у Јехову види мудрост у слушању Исусовог упозорења: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре, и где лупежи обијају и краду; него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не обијају и не краду“ (Матеј 6:19, 20).

Какав већи осећај сигурности и осећање среће може постојати од тога да неко стави своје поуздање у Свемоћног Бога, који се увек брине? (Псалам 94:14; Јеврејима 13:5, 6).

Прихватање божанског укора

Савет, па чак и укор, добродошао је када га у духу љубави даје прави пријатељ. Наводни пријатељ Божјег слуге Јова једном му је, по свом убеђењу правично, рекао: „Блажен [„Срећан је“, NW] човек кога Бог покара!“ Мада је та изјава истинита, оно на шта је Елифас алудирао тим речима — да је Јов био крив за озбиљан злочин — није било истина. Какав ’немили тешилац‘! Међутим, када је Јехова касније укорио Јова на љубазан начин, Јов је понизно прихватио укор и поставио се на пут веће среће (Јоб 5:17; 16:2; 42:6, 10-17).

Данас Бог не говори својим слугама директно, како је то чинио с Јовом. Уместо тога, он их укорава помоћу своје Речи и своје духом вођене организације. Међутим, хришћани који следе материјалистичке интересе често немају ни времена, ни снаге, ни склоности да редовно студирају Библију и да посећују све састанке за које се брине Јеховина организација.

Човек кога Бог укорава, у складу с Пословицама 3:11-18, схвата мудрост прихватања таквог укора: „Блажен [„Срећан је“, NW] човек који мудрост нађе, човек који памет има; јер корист њена боља је од сребра и добитак њен скупљи је од злата. Драгоценија је од бисера, скупоценија од сваког адиђара. Дуг је живот у десници њеној, богатство и слава у левици њеној. Путеви су њени мили и све стазе њене мирне; дрво је живота оним што је држе, и срећан је онај ко је има“.

Бити чисти и мирољубиви

Исус је срећне особе описао као „чистог срца“ и ’мирољубиве‘ (Матеј 5:8, 9). Али, у свету који охрабрује на материјалистички начин живота, како је само лако да у нашим срцима ухвате корен себичне, можда чак нечисте жеље! Ако нисмо вођени божанском мудрошћу, како је само лако да будемо наведени да тражимо финансијску добробит уз помоћ сумњивих средстава која би уништила мирне односе с другима! Библија нас не упозорава без разлога: „Јер је корен свију зала среброљубље [„љубав према новцу“, NW], коме неки, предавши се, зађоше од вере и навукоше на себе муке велике“ (1. Тимотеју 6:10).

Љубав према новцу унапређује егоистички став који потхрањује незадовољство, незахвалност и похлепу. Да би спречили да развију такав погрешан дух, неки хришћани пре доношења великих финансијских одлука постављају себи питања као што су: Да ли ми је то заиста потребно? Да ли је мени та скупа ствар или тај добро плаћени посао који гута време потребнији него милионима других људи који морају да живе без тога? Да ли бих можда могао да боље трошим свој новац и своје време у проширењу свог учешћа у правом обожавању, подупирући светско проповедничко дело, или у помагању људима мање срећним од мене?

Показивање устрајности

Једно од искушења које је Јов био присиљен да поднесе било је лишавање економских средстава (Јоб 1:14-17). Као што његов пример показује, истрајност се захтева у сваком подручју живота. Неки хришћани морају истрајати под прогонством; неки под искушењем; други пак, под не баш идеалним економским условима. Међутим, Јехова ће наградити истрајност сваке врсте, као што је хришћански ученик Јаков писао осврћући се на Јова: „Блажене називамо [„проглашавамо срећнима“, NW] оне који мирно трпише“ (Јаков 5:11).

Занемаривање духовних интереса да бисмо побољшали нашу економску ситуацију може донети привремено економско олакшање, али да ли ће то помоћи да сачувамо светлом своју визију трајног економског олакшања под Божјим Краљевством? Да ли вреди преузимати такав ризик? (2. Коринћанима 4:18).

Проналажење среће сада и заувек

Неки људи очигледно оспоравају Јеховино гледиште о томе шта људе може учинити срећним. Превиђајући важније дугорочне користи, они не виде тренутне личне користи у чињењу онога што Бог саветује. Пропуштају да схвате да је поуздање у материјалне ствари испразност и да води до фрустрације. Библијски писац исправно пита: „Где је много блага, много је оних који га једу; и која је корист од тога господару, осим да то својим очима гледа?“ (Проповедник 5:10 [5:11, ДК]; види такође Проповедник 2:4-11; 7:12). Како само брзо интерес избледи и ствари за које смо мислили да смо баш морали да их имамо заврше на полици где само заузимају простор и скупљају прашину!

Прави хришћанин неће себи никад дозволити да потпадне притиску да ’држи корак с другима‘ у материјалном погледу. Он зна да се права вредност мери, не по ономе што неко има, већ по ономе што неко јесте. У његовом уму нема сумње у вези с тим шта особу може учинити срећном — истински срећном: радовање добром односу с Јеховом и остајање запосленим у Његовој служби.

[Слика на 20. страни]

Саме материјалне ствари не могу никада донети трајну срећу

[Слика на 22. страни]

Библија каже: „Срећни су они који су свесни своје духовне потребе“