Како је хришћанство постало део овог света

РИМСКО царство, у коме је рано хришћанство почело, с временом је пропало. Многи историчари тврде да је та пропаст такође била време коначне победе хришћанства над паганизмом. Изражавајући другачије гледиште, англикански бискуп Е. В. Барнс је писао: „Док је класична цивилизација пропадала, хришћанство је престало да буде племенита вера Исуса Христа: оно је постало религија корисна као друштвени лепак света у распадању“ (The Rise of Christianity).

Пре тога распада, током другог, трећег и четвртог века н. е., историја бележи да су они који су тврдили да следе Исуса на многе начине остајали одвојени од римског света. Али, она такође открива развој отпада у доктрини, понашању и организацији, баш као што су Исус и његови апостоли прорекли (Матеј 13:36-43; Дела апостола 20:29, 30; 2. Солуњанима 2:3-12; 2. Тимотеју 2:16-18; 2. Петрова 2:1-3, 10-22). Коначно су се почели чинити компромиси с грчко-римским светом, а неки који су тврдили да су хришћани пригрлили су паганизам света (као што су његови празници и обожавање богиње-мајке и троједног бога), његову филозофију (као што је веровање у бесмртну душу), и његову административну организацију (видљиву у појави класе свештенства). Управо је та покварена верзија хришћанства привукла паганске масе и постала је сила коју су римски цареви најпре покушали да искорене али су је касније прихватили и настојали да употребе за своје властите циљеве.

 Побеђена од света

Црквени историчар Август Неандер показао је ризик који је био укључен у тај нови однос између „хришћанства“ и света. Кад би хришћани жртвовали своју одвојеност од света, „последица би била конфузија цркве са светом... чиме би црква проиграла своју чистоћу и, док изгледа да побеђује, сама би била побеђена“, писао је он (General History of the Christian Religion and Church [Општа историја хришћанске религије и цркве], том 2, страна 161).

То се и догодило. Почетком четвртог века, римски цар Константин покушао је да употреби „хришћанску“ религију свог времена да учврсти своје царство које се распадало. У ту сврху, он је онима који су се издавали за хришћане доделио религиозну слободу и неке предности паганског свештенства пренео је на свештеничку класу. The New Encyclopædia Britannica наводи: „Константин је извео цркву из њене повучености од света да прихвати специјалну одговорност и помогао је да се паганско друштво придобије за цркву.“

Државна религија

Након Константина, цар Јулијан (361-363. н. е.) покушао је да се успротиви хришћанству и да обнови паганизам. Али, он није успео, а око 20 година касније, цар Теодосије I забранио је паганизам и наметнуо тринитаријанско „хришћанство“ као државну религију Римског царства. Вештом прецизношћу, француски историчар Анри Мару (Henri Marrou) је писао: „До краја владавине Теодосија, хришћанство, или да будемо прецизнији, ортодоксни католицизам, постао је службена религија целог римског света.“ Ортодоксни католицизам је заменио право хришћанство и постао је „од света“. Та државна религија веома се разликовала од религије Исусових раних следбеника, којима је он рекао: „Нисте од света“ (Јован 15:19).

Француски историчар и филозоф Луј Ружије (Louis Rougier) је писао: „Док се ширило, хришћанство је претрпело чудне мутације до тачке постајања непрепознатљивим... Рана црква сиромашних, која је живела по милосрђу, постала је тријумфална црква која је прихватила постојеће световне власти кад није била у стању да доминира њима.“

Почетком петог века н. е., католички „светац“ Августин написао је своје главно дело О држави божјој. У њему је описао два града, „Божји град и град света“. Да ли је то дело нагласило одвојеност између католика и света? У ствари није. Професор Латурет наводи: „Августин је искрено признао [да су] та два града, земаљски и небески, помешана.“ Августин је научавао да је „Краљевство Божје већ почело у овом свету са оснивањем [католичке] цркве“ (The New Encyclopædia Britannica, Macropædia, том 4, страна 506). Према томе, без обзира каква је можда била Августинова првобитна намера, његове теорије имале су за последицу укључивање католичке цркве дубље у политичке ствари овог света.

Подељено царство

Године 395. н. е., кад је Тедосије I умро, Римско царство се службено поделило на два. Источно, или Византијско, царство имало је свој главни град у Константинопољу (бивши Визант, данас Истамбул), а Западно царство имало је свој главни град (након 402. н. е.) у Равени, Италија. Као резултат, хришћанство је постало подељено политички а такође и религиозно. С обзиром на односе између цркве и државе, црква у Источном царству следила је теорију Еусебија из Цезареје (савременик Константина Великог). Занемарујући хришћанско начело одвојености од света, Еусебије је закључио да ако цар и царство постану  хришћански, црква и држава би постали једно хришћанско друштво, с царем који делује као Божји представник на Земљи. Уопште, тај однос између цркве и државе источне православне цркве следиле су вековима. У својој књизи The Orthodox Church, Тимоти Вар (Timothy Ware), православни епископ, показао је резултат: „Национализам је постао отров православља у задњих десет векова.“

На Западу су нападачка германска племена свргнула последњег римског цара године 476. н. е. То је означило крај Западног Римског царства. О политичком вакууму који је уследио, The New Encyclopædia Britannica наводи: „Формирана је нова сила: римска црква, црква римског бискупа. Та црква је веровала да је она наследник угашеног Римског царства.“ Та енциклопедија надаље каже: „Римске папе... прошириле су световно право владавине цркве иза граница цркве-државе и развиле су такозвану теорију два мача, наводећи да је Христ дао папи не само духовну власт над црквом већ и световну власт над светским краљевствима.“

Националне протестантске цркве

Кроз цели средњи век, и православне и католичке религије наставиле су да се снажно уплићу у политику, светске интриге и ратове. Да ли је протестантска Реформација из 16. века означила повратак правом хришћанству, одвојеном од света?

Не. У Новој Британској енциклопедији читамо: „Протестантски реформатори  лутеранских, калвинистичких и англиканских традиција... остали су чврсто привржени гледиштима Августина, према чијој су теологији осећали посебну наклоност... Свака од три главне протестантске традиције Европе 16. века... пронашла је подршку од световних власти у Саксонији [централној Немачкој], Швајцарској и Енглеској и остале су у истом положају визави државе као што је била средњевековна црква.“

Уместо да оствари повратак истинском хришћанству, Реформација је створила мноштво националних или територијалних цркава које су се улагивале политичким државама и активно их подупирале у њиховим ратовима. У ствари, и католичке и протестантске цркве подстрекивале су религиозне ратове. У својој књизи An Historian’s Approach to Religion (Историчарев приступ религији), Арнолд Тојнби (Arnold Toynbee) је писао с обзиром на такве ратове: „Они су католике и протестанте у Француској, Холандији, Немачкој и Ирској, и ривалске секте протестаната у Енглеској и Шкотској, јавно изложили у бруталном чину покушавања да потисну једни друге војном силом.“ Данашњи сукоби који разједињују Ирску и бившу Југославију показују да су католичке, православне и протестантске цркве још увек дубоко уплетене у ствари овог света.

Да ли то све значи да право хришћанство, одвојено од света, више не постоји на Земљи? Следећи чланак одговориће на то питање.

[Оквир⁄Слика на странама 10, 11]

КАКО ЈЕ „ХРИШЋАНСТВО“ ПОСТАЛО ДРЖАВНА РЕЛИГИЈА

ХРИШЋАНСТВО никад није требало да буде део овог света (Матеј 24:3, 9; Јован 17:16). Ипак, историјске књиге нам говоре да је у четвртом веку н. е. „хришћанство“ постало службена државна религија Римског царства. Како је дошло до тога?

Од Нерона (54-68. н. е.) па до дубоко у трећи век н. е., сви римски цареви су или активно прогонили хришћане или су дозволили њихово прогонство. Галијен (253-268. н. е.) био је први римски цар који је издао проглас о толеранцији према њима. Чак и тада, хришћанство је било забрањена религија широм царства. Након Галијена, прогонство се наставило, а под Диоклецијаном (284-305. н. е.) и његовим непосредним наследницима, чак се појачало.

Прекретница је наступила почетком четвртог века такозваним обраћењем цара Константина I на хришћанство. С обзиром на то „обраћење“, француско дело Théo—Nouvelle encyclopédie catholique (Théo — Нова католичка енциклопедија) наводи: „Константин је тврдио да је хришћански цар. У стварности, он се крстио тек на својој самрти.“ Међутим, године 313. н. е., Константин и његов суцар, Лициније, издали су едикт који је хришћанима као и паганима доделио слободу обожавања. New Catholic Encyclopedia наводи: „Константиново проширивање слободе обожавања на хришћане, које је означило да је хришћанство службено признато као religio licita [законска религија] поред паганизма, био је револуционаран чин.“

Међутим, The New Encyclopædia Britannica објашњава: „Он [Константин] није хришћанство учинио религијом царства.“ Франсуцски историчар Жан Реми Паланк (Jean-Rémy Palanque), члан Француског института, пише: „Римска држава... остала је, међутим, службено паганска. А Константин, кад је пристао уз Христову религију, није окончао ту ситуацију.“ У делу Legacy of Rome, професор Ернест Баркер (Ernest Barker) је изјавио: „[Константинова победа] није довела до непосредног успостављања хришћанства као државне религије. Константин је био задовољан да призна хришћанство као једно од јавних обожавања царства. Кроз наредних седамдесет година стари пагански обреди службено су се вршили у Риму.“

Тако је у том тренутку „хришћанство“ било законска религија у Римском царству. Када је оно, у најпотпунијем смислу тог израза, постало службена државна религија? У New Catholic Encyclopedii читамо: „[Константинову] политику наставили су његови наследници са изузетком Јулијана [361-363. н. е.], чије је прогонство хришћанства доведено наглом крају његовом смрћу. Коначно, у задњој четвртини 4. века, Теодосије Велики [379-395. н. е.] учинио је хришћанство службеном религијом Царства и забранио је јавно паганско обожавање.“

Потврђујући то и откривајући каква је у ствари била та нова државна религија, изучаватељ Библије и историчар Ф. Џ. Фокс Џексон (F. J. Foakes Jackson) је писао: „Под Константином су се хришћанство и Римско царство повезали. Под Теодосијем су се ујединили... Од тада је назив католик требало да буде резервисан за оне који су обожавали Оца, Сина и Свети Дух с једнаким поштовањем. Цела религиозна политика тог цара била је усмерена у том правцу, а довело је до тога да католичка вера постане једина законска религија Римљана.“

Жан Реми Паланк је писао: „Теодосије је, док се борио против паганизма, такође излазио у сусрет ортодоксној [католичкој] цркви; његов едикт из 380. н. е. наредио је свим његовим поданицима да исповедају веру папе Дамаса и [тринитаријанског] александријског бискупа и лишио је отпаднике слободе обожавања. Велики сабор у Константинопољу (381) поново је осудио све јереси, а цар се побринуо да их не подупире ниједан бискуп. Никејско [тринитаријанско] хришћанство је потпуно и заиста постало државна религија... Црква се тесно ујединила с државом и уживала је њену искључиву подршку.“

Дакле, државна религија Римског царства није постало чисто хришћанство апостолског времена. Био је то тринитаријански католицизам четвртог века, наметнут силом од стране цара Теодосија I и практикован од стране католичке цркве, која је онда била као што је и сада заиста део овог света.

[Извор]

Цар Теодосије I: Real Academia de la Historia, Мадрид (Foto Oronoz)

[Извор слике на 8. страни]

Scala/Art Resource, N.Y.