Рани хришћани и свет

ПРЕ око две хиљаде година, на Средњем истоку догодио се најдивнији догађај. Јединорођени Син Божји био је послан из свог небеског пребивалишта да кратко време живи у свету човечанства. Како је већина човечанства реаговала? Апостол Јован одговара: „На свијету [Исус] бјеше, и свијет кроза њ поста, и свијет га не позна. К својима [Израелу] дође, и своји га не примише“ (Јован 1:10, 11, Даничић-Караџић).

Свет једноставно није прихватио Исуса, Сина Божјег. Зашто није? Исус је објаснио један разлог кад је рекао: „Свет... на мене мрзи, јер ја сведичим за њ да су дела његова зла“ (Јован 7:7). Коначно, тај исти свет — представљен неким јеврејским религиозним вођама, једним едомским краљем и једним римским политичарем — погубио је Исуса (Лука 22:66–23:25; Дела апостола 3:14, 15; 4:24-28). Шта је с Исусовим следбеницима? Да ли ће свет бити  спремнији да прихвати њих? Не. Кратко пре своје смрти, Исус их је упозорио: „Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио, а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас“ (Јован 15:19).

У апостолска времена

Исусове речи су се обистиниле. Само неколико седмица након његове смрти, његове апостоле су ухапсили, запретили им и истукли их (Дела апостола 4:1-3; 5:17, 18, 40). Ускоро након тога, ревни Стефан био је одвучен пред јеврејски санхедрин и затим је био каменован до смрти (Дела апостола 6:8-12; 7:54, 57, 58). Касније је краљ Ирод Агрипа I погубио апостола Јакова (Дела апостола 12:1, 2). Током својих мисионарских путовања, Павле је био прогањан на подстицај Јевреја дијаспоре (Дела апостола 13:50; 14:2, 19).

Како су рани хришћани реаговали на такво противљење? Кад су религиозне власти, у тим раним данима, забраниле апостолима да проповедају у Исусово име, апостоли су изјавили: ’Више треба Бога слушати него људе‘ (Дела апостола 4:19, 20; 5:29). То је и даље био њихов став кад год се појавило противљење. Међутим, апостол Павле је саветовао хришћане у Риму да се ’покоравају вишим [државним] властима‘. Он их је такође саветовао: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Римљанима 12:18; 13:1). Дакле, рани хришћани морали су да постигну тешку равнотежу. Они су слушали Бога као свог главног Владара. У исто време, били су подложни националним властима и покушавали су да мирољубиво живе са свим људима.

Хришћани у римском свету

У свету Римског царства из првог века, хришћанима је несумњиво користио Pax Romana, или римски мир, који су одржавале римске легије. Стабилна владавина закона и реда, добри путеви и релативно безбедно поморско путовање створили су амбијент који је погодовао ширењу хришћанства. Рани хришћани су очигледно признавали свој дуг према друштву и следили су Исусов налог да ’подају Цару царево‘ (Марко 12:17). Пишући римском цару Антонину Пију (138-161. н. е.), Јустин Мученик је тврдио да су хришћани, „спремније од свих људи“, плаћали своје порезе (Прва апологија, поглавље 17). Године 197. н. е., Тертулијан је рекао римским владарима да њихови сакупљачи пореза „дугују захвалност хришћанима“ за савестан начин на који су они плаћали своје порезе (Апологије, поглавље 42). То је био један начин на који су они следили Павлов савет да треба да буду подложни вишим властима.

Осим тога, колико би год то допуштала њихова хришћанска начела, рани хришћани су настојали да мирољубиво живе са својим суседима. Али, то није било лако. Свет око њих у великој је мери био неморалан и прожет грчко-римским идолопоклонством, чему је у последње време додато обожавање цара. Паганска римска религија у суштини је била државна религија, тако да се на свако одбијање да се практикује могло гледати као на непријатељство према држави. Како је то утицало на хришћане?

Професор са Оксфорда Е. Џ. Харди (E. G. Hardy) писао је: „Тертулијан набраја многе ствари које су биле немогуће за савесног хришћанина, пошто укључују  идолопоклонство: на пример, заклетве уобичајене приликом склапања уговора; осветљавање врата на празницима, итд.; све паганске религиозне церемоније; игре и циркус; професија научавања световне [паганске класичне] литературе; војна служба; јавне службе“ (Christianity and the Roman Government [Хришћанство и римска владавина]).

Да, било је тешко живети у римском свету а да се не изневери хришћанска вера. Франсцуски католички аутор А. Аман (A. Hamman) пише: „Било је немогуће учинити било шта без сукобљавања с божанством. Хришћанину је његов положај доносио свакодневне проблеме; живео је на маргинама друштва... Стално се суочавао с проблемима у кући, на улици, на пијаци... На улици, било да је римски грађанин или није, требало је да хришћанин открије своју главу кад пролази поред неког храма или кипа. Како се могао уздржавати од тога а да не изазове сумњу, а ипак како је могао попустити а да не изврши чин оданости? Ако је био у послу и требало је да позајми новац, морао се заклети позајмљивачу у име богова... Ако је прихватио јавну службу, од њега се очекивало да принесе жртву. Ако је позван у војску, како је могао да избегне да положи заклетву и да учествује у обредима војне службе?“ (La vie quotidienne des premiers chrétiens (95-197) [Свакодневни живот међу раним хришћанима, 95-197. н. е.]).

Добри грађани, а ипак оклеветани

Око 60. или 61. н. е., кад је Павле био у Риму чекајући суђење од стране цара Нерона, водећи Јевреји рекли су о раним хришћанима: „Ми знамо да та секта свуда наилази на противљење“ (Дела апостола 28:22). Историјски запис потврђује да су хришћани наилазили на противљење — али неправедно. У својој књизи The Rise of Christianity (Успон хришћанства), Е. В. Барнс (E. W. Barnes) наводи: „У својим раним ауторитативним документима хришћански покрет је представљен као у суштини моралан и закону послушан. Његови чланови желели су да буду добри грађани и лојални поданици. Они су избегавали погрешке и пороке паганизма. У приватном животу тежили су да буду мирољубиви суседи и поуздани пријатељи. Поучавани су да буду озбиљни и умерени, марљиви и да живе чистим животом. Међу преовладавајућом поквареношћу и разузданошћу они су били, ако су лојални својим начелима, поштени и истинољубиви. Њихова сексуална мерила била су висока: брачна веза се поштовала и породични живот био је чист. С таквим врлинама, неко би помислио, они не могу бити проблематични грађани. Ипак, дуго су били презирани, клеветани и омражени.“

Баш као што тај древни свет није разумео Исуса, он није разумео ни хришћане и зато их је мрзео. Пошто су они одбијали да обожавају цара и паганска божанства, били су оптужени за атеизам. Ако се догодила нека катастрофа, они су били окривљени за то да су разљутили богове. Зато што нису присуствовали неморалним играма или крвавим гладијаторским представама, сматрани су антидруштвенима, чак ’онима који мрзе људску расу‘. Њихови непријатељи су тврдили да су се породице распадале због те хришћанске „секте“ и да је она зато била опасност за друштвену стабилност. Тертулијан је говорио о паганским мужевима који су више волели да њихове жене почине прељубу него да постану хришћанке.

Хришћани су били критиковани зато што су били против абортуса, који се навелико практиковао у то време. Ипак, њихови непријатељи оптуживали су их да убијају децу. Тврдило се да на својим састанцима пију крв жртвоване деце. У исто време, њихови непријатељи покушавали су да их присиле да једу крвавице, знајући да је то било против њихове савести. Тако су ти противници  противречили својој властитој оптужби (Тертулијан, Апологија, поглавље 9).

Презрени као нова секта

Историчар Кенет Скот Латурет (Kenneth Scott Latourette) је писао: „Још једна серија оптужби изложила је хришћанство изругивању због његовог скорашњег порекла и ставило га је насупрот старости његових ривала [јеврејству и грчко-римским паганским религијама].“ (A History of the Expansion of Christianity [Историја ширења хришћанства], том 1, страна 131). Почетком другог века н. е., римски историчар Светоније назвао је хришћанство „новим и штетним празноверјем“. Тертулијан је потврдио да је само име хришћанин било омражено и да су хришћани били непопуларна секта. Говорећи о начину на који су службеници Римског царства гледали на хришћане у другом веку, Роберт М. Грант (Robert M. Grant) је писао: „Темељно гледиште било је да је хришћанство једноставно непотребна, могуће штетна, религија“ (Early Christianity and Society [Рано хришћанство и друштво]).

Оптужено за агресивни прозелитизам

У својој књизи Les premiers siècles de l’Eglise (Рани векови Цркве), професор са Сорбоне Жан Бернарди (Jean Bernardi) је писао: „Требало је да [хришћани] иду и говоре свуда и свима. На путевима и у градовима, на јавним трговима и у домовима. Било да су добродошли или не. Сиромашнима, и богатима који су оптерећени својим поседима. Малима и управитељима римских провинција... Морали су да путују друмом, да се укрцавају на бродове, и да иду до крајева Земље.“

Да ли су то чинили? На темељу доступних доказа јесу. Професор Леон Омо (Léon Homo) наводи да су рани хришћани против себе имали јавно мњење због свог „горљивог прозелитизма“. Професор Латурет наводи да, док су Јевреји изгубили своју ревност за прозелитизовање, „хришћани су, с друге стране, били агресивни мисионари и зато су изазивали негодовање“.

У другом веку н. е., римски филозоф Целзо критиковао је методе проповедања хришћана. Он је рекао да је хришћанство за необразоване и да оно може ’уверити само глупе, робове, жене и малу децу‘. Оптужио је хришћане да индоктринирају „лаковерне људе“, приморавајући их да „верују без рационалног размишљања“. Тврдио је да су они својим новим ученицима говорили: „Немојте постављати питања; само верујте.“ Ипак, према Оригену, сам Целзо је признао да „нису само припрости били ти који су вођени Исусовом доктрином да пригрле Његову веру“.

Без екуменизма

Рани хришћани били су надаље критиковани зато што су тврдили да поседују истину о једином правом Богу. Они нису прихватали екуменизам, или међуверу. Латурет је писао: „За разлику од већине вера тог времена, они [хришћани] су били непријатељски за друге религије... У супротности с прилично широком толеранцијом која је карактерисала друге култове, они су објављивали да имају неоспорну истину.“

Године 202. н. е., цар Септимије Север је издао едикт којим се хришћанима забрањује да стварају обраћенике. Међутим, то  их није зауставило од сведочења о њиховој вери. Латурет описује резултате: „У свом одбијању да се компромитује текућим паганизмом и многим друштвеним обичајима и моралним поступцима тог времена [рано хришћанство] је развило кохеренцију и организацију која га је довела у непријатељство с друштвом. Сами раскид који је био потребан да му се придруже пружао је његовим присталицама уверење које је сачињавало извор снаге против прогонства и ревности у обраћању других.“

Према томе, историјски извештај је јасан. Рани хришћани су, настојећи да буду добри грађани и да мирољубиво живе са свим људима, углавном одбијали да постану „део света“ (Јован 15:19, New World Translation). Поштовали су власти. Али, кад им је цезар забранио да проповедају, они нису имали избора него да наставе с проповедањем. Покушавали су да живе мирољубиво са свим људима али су одбијали да се компромитују моралним мерилима и паганским идолопоклонством. Због свега тога, били су презирани, клеветани, омражени и прогоњени, баш као што је Христ прорекао да ће бити (Јован 16:33).

Да ли се њихова одвојеност од света наставила? Или да ли су они који су тврдили да практикују хришћанство с проласком времена променили свој став према томе?

[Истакнути текст на 4. страни]

„Хришћанину је његов положај доносио свакодневне проблеме; живео је на маргинама друштва.“

[Истакнути текст на 6. страни]

„Хришћанство [је било изложено] изругивању због његовог скорашњег порекла и ставило га је насупрот старости његових ривала.“

 [Извор слике на 2. страни]

Насловна страна: Alinari/Art Resource, N.Y.

[Слика на 3. страни]

Зато што су одбијали да обожавају римског цара и паганска божанства, хришћани су били оптуживани за атеизам

[Извор]

Museo della Civiltà Romana, Рим

[Слика на 7. страни]

Хришћани првог века били су познати као ревни проповедници поруке Краљевства