Штампање библијске литературе под забраном

ИСПРИЧАО МАЛКОЛМ Г. ВЕЈЛ

„Штампај књигу Children.“ Примио сам ту изненађујућу директиву од надгледника подружнице Јеховиних сведока у Аустралији током Другог светског рата, кратко након изласка те књиге на конгресу у Сен Лују, Мисури, САД, 10. августа 1941. Зашто је та директива била изненађујућа?

ПА, НАШЕ проповедничко дело је јануара 1941. стављено ван закона, тако да би настављање штампања чак и у ограниченом смислу било изазов. Осим тога, Children је била књига од 384 стране са сликама у боји. Нашој штампарској опреми било је потребно побољшање, папир је био дефицитаран, а особље је било необучено за производњу повезаних књига.

Пре него што опишем како смо успели у штампању под забраном, дозволите ми да вам испричам како је дошло до тога да служим у повезаности са аустралијском подружницом као надгледник штампарских радова.

Рана биографија

Мој отац је поседовао штампарски посао у напредном граду Баларату, Викторија, где сам рођен 1914. Тако сам научио штампарски посао радећи у татиној штампарији. Био сам такође укључен и у активности Енглеске цркве, певајући у црквеном хору и звонећи црквеним звонима. Имао сам чак изгледе да поучавам у недељној школи, али сам био забринут због тога.

Разлог је био тај што сам имао озбиљна питања у вези с неким црквеним учењима. Она су укључивала Тројство, паклену ватру и бесмртност људске душе, и нико ми није дао задовољавајуће одговоре.  Такође ме је збуњивало то што је с времена на време наш свештеник љутито говорио о некој малој религиозној групи која је себе називала Јеховиним сведоцима. Питао сам се зашто би таква једна безначајна група била од таквог интереса за град од 40 000 људи.

Једне недеље, стајао сам изван цркве након вечерње службе, када је мимо мене прошла група девојака из оближње Методистичке цркве. Започео сам пријатељство с једном од њих. Њено име било је Луси, и у своје време позвала ме је к својој кући да упознам њене родитеље. Замислите моје изненађење када сам сазнао да је њена мајка, Вера Клоган, Јеховин сведок. Имали смо многе живе библијске разговоре, и оно што је она говорила стварно је имало смисла.

Ускоро смо се Луси и ја венчали, и до 1939. живели смо у Мелбурну, главном граду Викторије. Иако је Луси постала Јеховин сведок, ја се још увек нисам одлучио. Међутим, када је септембра те године избио Други светски рат, почео сам озбиљно да размишљам о ономе што сам научио из Писама. Забрана дела Јеховиних сведока јануара 1941, помогла ми је заиста да се одлучим. Свој живот сам предао Јехови Богу и ускоро након тога се крстио.

Узбудљиве промене у нашем животу

У то време, становали смо у изнајмљеном комфорном стану у Мелбурну. Међутим, ускоро смо били позвани да се преселимо у једну кућу с неколико других Сведока. Продали смо сав наш намештај осим намештаја за спаваћу собу и преселили се у оно што се називало пионирски дом. Наставио сам да радим као штампар и тако сам могао да допринесем накнади трошкова за функционисање дома. Други мужеви су радили исто. Као резултат тога, наше супруге су могле пуновремено да учествују у проповедничкој активности, а ми мушкарци придруживали смо им се у делу еванђелизације и на хришћанским састанцима навече и преко викенда.

Кратко након тога, моја жена и ја примили смо писмо од канцеларије подружнице Друштва Кула стражара којим смо позвани да дођемо у Сиднеј. Продали смо наш намештај за спаваћу собу и исплатили неколико дугова које смо имали, али да бисмо набавили новац за нашу возну карту до Сиднеја, морали смо да продамо Лусин веренички прстен!

Због рестрикција ратног времена и недавно донесене забране, преко мора се нису могле увозити никакве Библије или библијска литература. Из тог разлога је аустралијска канцеларија подружнице одлучила да организује илегалан штампарски рад како се не би прекинуло притицање духовне хране, а ја сам био позван да надгледам то дело. Имао сам предност да радим заједно с једним Шкотланђанином, Џорџом Гибом, који је у штампарији аустралијске подружнице служио око 60 година. a То је било онда када сам примио директиву: „Штампај књигу Children“.

Враћање штампарске опреме

Било је много узбудљивих, понекад застрашујућих, искустава која смо доживели у тим ратним годинама пуним догађаја. На пример, да бисмо почели са  штампарским радом, требала нам је опрема. Оно што смо раније користили за обављање ограниченог штампања у предратним годинама било је заплењено од стране власти, и сада је мала штампарија Друштва била закључана и под стражом. Како смо могли да изнесемо опрему до одговарајућих локација за штампање у илегали?

Наоружани стражари који су радили по сменама, надгледали су имовину Друштва 24 сата дневно. Међутим, један од стражњих зидова граничио се с једним слабо коришћеним железничким колосеком. Тако су неки предузимљиви бетелски радници, користећи методу која подсећа на Езекјела 12:5-7, ноћу ушли кроз зид тако што су уклонили неке делове зида од цигле. Кад су доспели унутра, ставили су извађене цигле назад у зид да би избегли да буду откривени. Вршећи те ноћне упаде кроз период од око две недеље, они су пажљиво раставили малу штампарску пресу, један линотип и неколико других машина. Затим су тихо изнели делове, пред очима стражара̂ на дужности!

С временом смо добили додатну опрему из других извора, и ускоро је наш штампарски рад у илегали ишао пуном паром на различитим локацијама широм Сиднеја. Тако смо могли да штампамо и увежемо не само књигу Children већ такође у пуној величини и књиге The New World, “The Truth Shall Make You Free,” и The Kingdom Is At Hand, као и Yearbooks of Jehovah’s Witnesses за 1942, 1943, 1944. и 1945. Осим тога, током забране тих ратних година, Јеховиним сведоцима широм Аустралије никад није недостајало ниједно издање Куле стражаре. То нам је на веома личан начин засигурало да Јеховина рука никад није прекратка (Исаија 59:1).

Суочавање с неочекиваним посетама

Током периода оштре цензуре ратног времена, комерцијалне штампарије су често неочекивано посећиване од стране владиних службеника који су вршили контролу онога што се штампа. Зато је једна од наших тајних штампарија била опремљена уређајем за упозоравање, дугметом на поду до кога је рецепционерка лако могла доћи. Кад год би неко кога она није познавала или на кога се сумњало да је инспектор долазио горе степеницама, она би притиснула дугме.

Кад је дугме било притиснуто, било је занимљиво видети призор тела која искачу кроз прозоре у свим правцима! Радници који су били регистровани као запослени остали су да брзо покрију све штампане листове часописа Куле стражаре или друге библијске литературе на којој се радило. Да би то учинили, они су користили штампане листове исте величине као друге публикације које су се припремале за комерцијалне муштерије.

Током једне такве посете, два инспектора су седела на стриповима, који су још увек били у листовима великог формата, али испод којих су били листови часописа Кула стражара што су били штампани претходне ноћи. У једној штампарији у другом делу града, током дана радили смо комерцијално штампање а током ноћи и преко викенда штампали смо публикације Куле стражаре.

Задовољавање наших потреба за папиром

Набављање папира за штампање био је главни проблем. Међутим, неке велике штампарије којима нису требале њихове пуне количине папира због смањеног посла током рата биле су вољне да нам продају свој вишак — наравно, увек по подигнутим ценама. Међутим, једном приликом смо добили папир из једног другог извора.

Један теретни брод који је долазио у Аустралију био је натоварен великом пошиљком браон папира, али тај брод је био оштећен на мору и вода је ушла у велики део тог папира. Цела пошиљка је била понуђена на аукцији, и на наше изненађење  ми смо били једини лицитанти. То нам је омогућило да га купимо по најнижој цени. Папир смо осушили на сунцу, спасавајући тако већину тога, а затим смо га исекли на листове одговарајуће за наше штампарске пресе.

Како ћемо употребити браон папир? Мислили смо, и било је тако, да ће се читаоци хумористичких стрипова још увек радовати свом хумору на обојеном папиру. Тако смо бели папир који смо били наменили за хумористичке стрипове користили за штампање Куле стражаре и другог материјала Друштва.

Важна улога жена

Током ратних година, многе хришћанке у Аустралији научиле су књиговезачке послове. Једног изузетно врућег летњег поподнева, неке од њих су радиле саме у малој гаражи коју смо изнајмили у једној уличици на периферији Сиднеја. Из разлога безбедности, оне су држале све прозоре и врата затворене. Посуде с лепком су испуштале топла, смрдљива загушљива испарења, а врућина је била скоро неподношљива. Зато су се скинуле у доњи веш.

Изненада, чуло се куцање на вратима. Хришћанске сестре су питале ко је тамо, и одговорио је један владин службеник за принудни рад. Он је био из одељења које је у току рата имало овлашћење да упућује појединце у било које подручје где је био потребан принудан рад. Сестре су гласно одговориле да га не могу пустити унутра баш сада пошто су радиле у доњем вешу због врућине.

Службеник је за тренутак ћутао; затим је повикао да има једно друго задужење у том подручју. Рекао је да ће се вратити следећег дана да изврши своју инспекцију. Те хришћанке су нам одмах телефонирале, и ми смо те ноћи послали камион да покупи све на чему је књиговезница радила, селећи то на другу локацију.

Већина оних који су били укључени у наше илегално штампање нису имали претходно радно искуство у штампарском занату, тако да оно што је било извршено није остављало никакве сумње у мом уму да је Јеховин дух пружио потребну помоћ и вођство. За мене и моју жену Луси, која је радила у књиговезници, била је велика предност бити део свега тога.

 Како је нашим делом било управљано у тим временима кушње? Надгледник подружнице Јеховиних сведока који је тада служио у том својству примио је рестрикциону наредбу од владе, која је од њега тражила да живи у једном граду удаљеном око 100 километара од Сиднеја. Та наредба му је забрањивала да се креће изван пречника од 8 километара од центра града. Бензин је био рациониран на 4 литра месечно по аутомобилу. Али, браћа су изумела један генијалан уређај познат као произвођач гаса — цилиндрични контејнер од металних плоча тежак око пола тоне, намештен на задњем делу аута. У томе је сагоревао дрвени угаљ који је производио угљен-моноксид као гориво. Неколико ноћи сваке недеље, друга одговорна браћа и ја путовали смо тим средством да се сретнемо с надгледником у једном сувом поточном кориту близу града његовог изгнанства. Тако смо могли да разговарамо о многим стварима пре него што смо поново напунили произвођач гаса и одвезли се назад у Сиднеј у раним јутарњим часовима.

Коначно је забрана Јеховиних сведока доспела пред Врховни суд Аустралије. Судија је објавио да је забрана „арбитрарна, каприциозна и угњетавачка“ и Јеховине сведоке потпуно ослободио оптужбе за било какве непријатељске активности. Читав Врховни суд је подржао ту одлуку, тако да смо могли изаћи из илегале да наставимо наше законите активности у вези с Краљевством.

Даљњи задаци и благослови

После рата многи који су радили на нашем илегалном штампарском делу кренули су у пионирску службу. Неки од њих су касније ишли у Библијску школу Гилеад Куле стражаре у Њујорку. Луси и ја смо такође имали тај циљ на уму, али је затим дошла на свет кћеркица. И ја сам одлучио да се вратим штампарском занату. Молили смо се да нам Јехова помогне да увек интересе Краљевства стављамо на прво место, и он нам је помогао. Укључио сам се у један други службени задатак на следећи начин.

Примио сам телефонски позив од Лојда Берија, који сада служи као члан Водећег тела Јеховиних сведока у Бруклину, Њујорк. У то време он је био путујући надгледник у Сиднеју. Питао ме је да ли знам када је датум нашег следећег скупа. Када сам му одговорио да знам, он је рекао: „Желимо да бринеш о припремама у вези с исхраном.“

Изненађен на тренутак, рекао сам прилично неспретно: „Али ја никад у животу нисам радио тако нешто.“

„Па, брате“, одговорио је доста враголасто, „време је да научиш!“ И научио сам, и наставио да имам предност надгледања службе за прехрану, чак и на великим конгресима, током више од 40 година.

Током тих година, наша комерцијална штампарска фирма се проширила, и то је захтевало неколико пословних путовања преко мора. Увек сам их прилагођавао међународним конгресима одржаваним у Њујорк Ситију и другде у Сједињеним Америчким Државама. То ми је пружало прилику да проводим време са онима који су надгледали различита конгресна одељења, посебно службу за прехрану. Тако сам, кад сам се вратио у Аустралију, био у могућности да боље служим потребама на нашим конгресима.

У нашим поодмаклим годинама, Луси и ја се понекад питамо да ли бисмо могли постићи више да смо се родили мало касније. С друге стране, будући да смо рођени 1916. и 1914, сматрамо дивном предношћу то што смо видели како се библијска пророчанства одвијају пред нашим очима. И захваљујемо Јехови за благослов који смо имали у проучавању с многим људима и у помагању да упознају истину и што видимо како му сада служе као крштене слуге. Молимо се да можемо наставити да му служимо у вечност, признајући га заувек као величанственог Сувереног Владара свемира.

[Фуснота]

[Слике на 29. страни]

Штампарски етаблисман у стратфилдском Бетелу, од 1929-1973.

Џорџ Гиб стоји поред једне од преса које су биле изнесене из штампарије кроз стражњи зид