Јехова штити свој народ у Мађарској

СМЕШТЕНА у центру Европе, Мађарска је често осећала олује историје. Њен народ је много патио, упркос томе што су били одани Девици Марији и натерани да постану номинални хришћани 1001. н. е. од стране Стефана, њиховог првог краља.

Током векова Мађарска је слабила због многих унутрашњих сукоба што је другим нацијама омогућавало да је стално потчињавају. Током тих сукоба биле су избрисане популације читавих села, да би касније биле замењене странцима. Тако је то становништво постало мешавина многих националности. У религиозном погледу, приближно две трећине популације те земље остало је католичко, иако се касније у неким подручјима проширила Реформација.

Скроман почетак

Семе библијске истине први пут је било посејано у Мађарској 1908. То је учинила једна жена која је упознала истину од Истраживача Библије, како су тада Јеховини сведоци били познати. Због њеног проповедања, многи су постали заинтересовани за добру вест. Кратко након тога два човека која су се вратила из Сједињених Америчких Држава за Мађарску ширила су добру вест пуновремено као колпортери. Истина се ширила полако али сигурно, и постављена је једна штампарска преса у Коложвару.

Први поуздан извештај добијен је 1922, када је 67 Истраживача Библије из десет градова присуствовало Меморијалу Христове смрти. Њихово дело сведочења имало је тренутан ефекат, што је довело до противљења пошто је свештенство утицало на владу и штампу да би спречило проповедничко дело.

Напади се појачавају

Године 1928, католички свештеник Золтан Њистор издао је памфлет с насловом Millennialist Bible Students. У њему је о Истраживачима Библије тврдио: „Они су гори од црвених бољшевика који нападају оружјем, јер они заводе невине кријући се иза Библије. Мађарска Краљевска државна полиција будно мотри на њихове активности.“

Током тог времена скупштине је посећивао један реван брат по имену Јожеф Киш. Жандармерија га је потајно следила. Године 1931. био је у кући једног брата када га је изненадила полиција и наредила му да одмах оде. Кад је брат Киш почео да пакује своје ствари, један жандар га је ударио кундаком своје пушке и запретио: „Пожури, или ћеш бити прободен!“ Брат Киш се насмејао и рекао: „Онда ћу пре отићи кући“, указујући на своју небеску наду као помазаног хришћанина.

 Војници су пратили брата Киша до воза. Очекивали су га да стигне у скупштину у Дебрецину 20. јуна 1931, али се он никад није појавио. Браћа су закључила да су га његови непријатељи уклонили, да је стварно ’отишао кући‘ к својој небеској награди. Мада је његово дело било заустављено, власти никад нису могле да угасе светло истине.

Често се користила домишљатост да би се дало сведочанство. На пример, средином 1930-их, умро је један брат у Тисокораду. Сахране су могле бити вођене само уз дозволу службеника. Браћи је био дозвољен само један минут за молитву и један минут за песму. Чланови жандармерије, који су на сахрану дошли с пушкама и бајонетима, требало је да се побрину да се то спроведе у дело. Дошли су многи грађани јер су били радознали у вези с тим како ће сахрана бити одржана.

Брат је стајао покрај мртвачког ковчега и молио се пола сата, али на такав начин да су људи рекли како никад нису чули ништа слично томе. „Кад би чак и шест свештеника водило сахрану“, рекли су они, „она не би била тако дирљива“. Затим је један брат с добрим гласом почео да предводи у певању, али му је један жандар наредио да ћути. Полицајци су касније признали да, иако су се осећали нелагодно, они нису могли да прекину молитву.

Како су се напади наставили, Лајош Сабо, један свештеник реформисане цркве, писао је следеће у својој брошури из 1935. Antichrist by the River Tisza: „Била је то генијална идеја, хранити људе бољшевизмом у име религије... Маркс је преузео изглед Христа... Антихрист је био ту у својој црвеној одори с Јеховиним сведоцима.“

Године под забраном

Године 1939, дело Јеховиних сведока потпуно је забрањено. То је било обележено активношћу „против религије и против друштва“. Адвентисти, баптисти, еванђелисти и презбитеријанци издавали су памфлете против Сведока. Али Јехова није напустио своје слуге, и о њима су бринули Сведоци из других земаља. Осим тога, Божји народ у Мађарској имао је многа искуства која јачају веру.

На пример, када је један брат носио из Чехословачке ранац пун наших часописа, царински службеник га је питао: „Шта имате у свом ранцу?“ Брат је искрено одговорио: „Куле стражаре.“ Нато је тај службеник показао руком као да показује да је брат луд, и дозволио му је да настави свој пут. Тако је духовна храна безбедно стигла у Мађарску.

Ипак, узнемиравање није престало. Све више и више браће хапшено је и  држано у затвору различите периоде времена. Затим је једном специјалном испитивачком тиму дат задатак да пооштри дисциплину према Јеховиним сведоцима. Године 1942, људи, жене и деца били су сакупљани и стављани у штале и празне јеврејске школе. Након два месеца тортуре, били су испитивани и осуђивани. Неки су били осуђени на доживотну робију; други су добили 2 до 15 година у казненом заводу. Тројица браће — Дејнеш Фалувејџи, Андраш Барта и Јанош Конрад — били су осуђени на смрт вешањем, али је казна касније промењена на доживотну робију. Затим је 160 браће одведено у логор смрти у Бору. Након преласка границе, речено им је да се неће вратити живи. Од 6 000 депортованих Јевреја који су одведени у тај логор, само је 83 остало живо. Међутим, осим четворо, сви Сведоци су се вратили.

Јеховини сведоци су имали своје мученике. При крају Другог светског рата, нацисти су погубили известан број браће. Берталан Сабо, Јанош Жондор и Антал Хониш били су стрељани, а Лајош Дели је био обешен (Матеј 24:9).

Промена на боље је само привремена

После Другог светског рата ствари су се опет промениле. Коалициона влада је обећала људска права. Браћа која су се враћала из логора одмах су почела да проповедају и организују скупштине. Они су осећали да им је Јехова подарио слободу да би могли да славе његово велико име, а не да би настојали да сакупљају материјалне поседе. До краја 1945, било је 590 активних објавитеља Краљевства. Године 1947. била је купљена једна вила да би се користила као канцеларија подружнице Друштва Кула стражара, и одржан је први државни конгрес, у једној спортској дворани. Било је присутно 1 200 особа, а Мађарска државна железница је чак дала 50-постотни попуст онима који су путовали на конгрес.

Међутим, слобода није дуго потрајала. Ускоро је Комунистичка партија добила власт, и влада се променила. Пораст Јеховиног народа привукао је пажњу нове владе, јер су они нарасли од 1 253 објавитеља 1947. на 2 307 објавитеља 1950. Те године су владини службеници почели да стављају препреке делу проповедања. Захтеване су дозволе за проповедање, али је влада одбила да их изда, а они што су их тражили били су тучени од стране националне гарде. Новински чланци су стално осуђивали Сведоке као ’агенте империјалиста‘. Занимљиво је да су пре, него што је комунизам дошао на власт, Сведоци били слати у затвореничке логоре као ’присталице комунистичких Јевреја‘.

Почиње терор

Тринаестог новембра 1950, надгледник подружнице и преводилац (двојица од оних што су раније били осуђени на смрт) били су ухапшени, заједно с надгледником прве покрајине. Одведени су у злогласни подземни затвор у улици Андраси, број 60, у Будимпешти, да буду „омекшани“. Њихово суђење је одржано 2. фебруара следеће године. Надгледник подружнице био је осуђен на десет година затвора, преводилац на девет година, а покрајински надгледник на осам година. Свој тројици је конфискована имовина. Током суђења, још четворици скупштинских надгледника изречене су затворске казне у распону од пет до шест година под оптужбама да су покушавали да оборе владу.

Браћа су била стављана у строго чуване затворе, где нису могли примати писма, пакете или посете. Њихове породице нису чуле никакве новости о њима. Стражари нису смели чак ни да спомињу њихова имена. За идентификацију свако је носио дрвену плочицу обешену о свом врату са бројем на њој. На зиду је чак био натпис који је гласио: „Немојте једноставно чувати затворенике; мрзите их.“

 Сведоци су прешли у илегалу, али дело проповедања није престало. Уместо оних који су били затворени наставили су други Сведоци. Током времена и те замене су биле ухваћене. До 1953, преко 500 браће било је осуђено и кажњено затвором, али добра вест није се могла везати ланцима. Само неколико од те браће поверовало је заводљивим обећањима стражара и компромитовало се.

Светли изгледи

При крају 1956, народ је почео да се буни против владе. Совјетска армија је угушила ту револуцију, и Комунистичка партија је поново добила власт.

Сви затворени Сведоци су били ослобођени, али је затим неколико добро познате браће било послато назад у затвор да наставе своје казне, мада новији нису били осуђивани. Коначно, 1964, ствари су почеле да се побољшавају. Власти нису чиниле више ништа да би ометале сахране и венчања. Покрајински састанци били су одржавани у шумама. Док су неки од њих били прекидани, ниједан додатни Сведок није био послат у затвор.

Године 1979. браћи у надгледништву било је дозвољено да присуствују конгресу у Бечу. Током те године, власти су такође обећале да ће Јеховиним сведоцима доделити законско признање, али прошло је још десет година пре него што се то стварно догодило. Године 1986. одржан је први обласни конгрес у Омладинском парку у шуми Камара, са знањем власти. Чак је био истакнут натпис на коме је стајало да је то био Обласни конгрес Јеховиних сведока, „Божански мир“. Следеће године био је одржан конгрес „Уздај се у Јехову“, а 1988. браћа су се радовала конгресу „Божанска правда“.

Коначно слободни!

Диван дан је био 27. јуна 1989, јер су браћа тада примила документ који је доделио службено признање Религиозној организацији Јеховиних сведока у Мађарској. Јула је свечана Будимпештанска дворана спортова примила 9 477 присутних на Обласном конгресу „Оданост Богу“. Иста дворана је била коришћена 1990. за Обласни конгрес „Чист језик“, а конгреси су такође одржани у три друга велика града у Мађарској.

Сада када је забрана потпуно укинута, било је могуће да се организује први међународни конгрес. Упркос лошем времену, он је био одржан на Неп-стадиону у Будимпешти, где се састало 40 601 особа да би се радовали топлини братске љубави. На том конгресу су присуствовали чланови Водећег тела и ојачали веру браће својим говорима, и изашле су нове књиге и брошуре с илустрацијама у боји.

Шта се дешава данас

Мађарска издања Куле стражаре и Пробудите се! сада се издају симултано са енглеским и у истом дивном облику. Године 1992, почео је да се издаје Годишњак на Мађарском. Број објавитеља добре вести скочио је са 6 352 године 1971. на 13 136 јануара 1993.

Данас се Јеховини сведоци у Мађарској радују религиозној слободи и проповедају од куће до куће. Има 205 скупштина, а 17. априла 1992. Меморијалу је присуствовало 27 844 особе. Док не буде на располагању довољно Дворана Краљевства, скупштине настављају да се састају у школама, културним центрима, празним баракама, и чак у напуштеним канцеларијама Комунистичке партије. Године 1992, десет скупштина је отворило своје сопствене Дворане Краљевства, а друге дворане су у изградњи.

Током свих тих промена и револуција, браћа су верно остала на страни Јехове Бога и његовог сина, Исуса Христа, и непрестано су проповедала. Олује времена их нису уништиле, јер Јехова штити свој народ у Мађарској (Пословице 18:10).

[Мапа на 9. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Беч

АУСТРИЈА

Будимпешта

Дебрецин

МАЂАРСКА

РУМУНИЈА

[Слика на 10. страни]

Јеховин народ сакупљен у Будимпешти