Јехова, моја узданица од младости

ИСПРИЧАО БАСИЛ ТСАТОС

Година је била 1920; место, брежуљци Аркадије на дивном Пелопонезу, Грчка. Био сам у постељи, тешко болестан са смртоносном шпанском грозницом која је харала светом.

СВАКИ пут кад би црквено звоно зазвонило, схватао сам да објављује смрт још једне жртве. Да ли ћу ја бити следећи? Срећом, ја сам се опоравио, али милиони нису. Мада сам тада имао само осам година, то застрашујуће искуство још увек сликовито живи у мом сећању.

Ране духовне бриге

Убрзо после тога, умро ми је деда. Након сахране, сећам се како се мајка придружила мојој сестри и мени на балкону наше куће. Несумњиво покушавајући да ублажи нашу тугу, она је тихо рекла: „Па, децо, сви ми морамо остарети и умрети.“

Иако је то изговорила тако нежно, њене речи су ме узнемириле. ’Како је то тужно! То није фер!‘ Помислио сам. Али обоје смо се разведрили кад је мајка додала: „Међутим, кад Господ поново дође, он ће ускрснути мртве, и ми нећемо више умирати!“ Е, то је било утешно!

Од тада сам био жудно заинтересован да сазнам тачно када би то срећно време могло доћи. Питао сам многе људе, али нико није могао да ми каже, нити је, што се тога тиче, чак ико изгледао заинтересован да разговара о тој ствари.

Једног дана када сам имао 12 година, мој отац је примио једну књигу од свог брата који је живео у Сједињеним Америчким Државама. Носила је наслов Харфа Божја, издата од Библијског и трактатног Друштва Кула стражара. Погледао сам садржај и очи су ми засјале када сам видео поглавље „Повратак нашег Господа“. Прочитао сам га с великим занимањем, али био сам разочаран што за тај повратак није била дата ниједна година. Међутим, књига је указивала да то није било далеко.

Ускоро сам почео да похађам средњу школу и постао сам заокупљен својим студијама. Међутим, с времена на време, мој стриц из Америке слао је примерке Куле стражаре, које сам уживао да читам. Такође сам сваке недеље посећивао недељну школу, где је често долазио бискуп и говорио нам.

Једне извесне недеље, бискуп је био врло узрујан и рекао је: „Посетиоци пуне наш град јеретичким публикацијама.“  Затим је узео примерак Куле стражаре и повикао: „Ако ико од вас нађе у својој кући публикације попут ове, донесите их у цркву, и ја ћу их спалити.“

Његов тон гласа ме је узнемирио, али његов осветнички дух још више. Зато се нисам повиновао његовом захтеву. Међутим, писао сам свом стрицу и затражио да ми више не шаље публикације Куле стражаре. Ипак, наставио сам да размишљам о питању Христовог повратка.

Духовни апетит расте

Кад је дошло време летњег одмора, извадио сам свој кофер да бих спаковао одећу. Тамо на дну биле су три брошурице које је штампало Друштво Кула стражара. Некако их раније нисам приметио. Једна се звала Где су мртви?

’Изгледа занимљиво‘, помислио сам. Иако сам се сећао бискуповог упозорења, одлучио сам да пажљиво прочитам брошурице да бих пронашао грешке које сам мислио да садрже. Узео сам оловку и опрезно почео своје истраживање. На моје изненађење, све у брошурицама је изгледало разумно, и свака изјава је имала наведене библијске стихове тако да је читалац могао да провери у Библији.

Пошто ми нисмо имали Библију, питао сам се да нису наведени библијски стихови погрешно употребљени да би одговарали циљу писаца. Зато сам писао свом стрицу и замолио га да ми пошаље примерак комплетне Библије. Он је одмах то учинио. Прочитао сам је два пута од почетка до краја, и мада је било много тога што нисам могао да разумем, био сам заинтригиран књигама Данијела и Откривења. Желео сам да разумем ствари које су оне прорекле, али није било никог ко би могао да ми помогне.

Напустио сам школу 1929, а ускоро након тога мој стриц из Америке ми је опет послао примерке Куле стражаре. Почео сам да им се радујем све више и више и замолио сам га да ми их шаље редовно. Такође сам почео да разговарам с другима о нади у будућност о којој сам учио из тих часописа. Али, тада је у мом животу дошло до узбудљивих промена.

Духовни напредак у Бурми

Браћа моје мајке су имигрирала у Бурму (сада Мјанмар), и породица је одлучила да кад бих им се ја придружио, то би проширило моје хоризонте и можда ми отворило пословне прилике. Оријент ме је одувек фасцинирао, тако да ме је узбуђивала могућност да одем тамо. У Бурми сам наставио да примам Куле стражаре од мог стрица, али никад нисам лично срео неког од Истраживача Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали.

Једног дана био сам узбуђен што сам пронашао једну објаву у Кули стражари о књигама Light, два тома која су објашњавала библијску књигу Откривења. Осим тога, сазнао сам да је за активност Истраживача Библије у Бурми бринула индијска подружница Друштва Кула стражара, смештена у Бомбају. Одмах сам писао да затражим књиге Light, и такође да затражим да Истраживачи Библије из Индије буду послати да проповедају у Бурми.

Књиге су брзо стигле поштом, а отприлике недељу дана касније, посетили су ме локални бурмански Истраживачи Библије. Био сам срећан што сам сазнао да постоји мала група њих тамо где сам ја живео у Рангуну (сада Јангон), главном граду Бурме. Позвали су ме да присуствујем њиховим редовним разредима за проучавање Библије и такође да учествујем с њима у проповедању од куће до куће. Најпре сам се устезао али сам ускоро почео да се радујем дељењу библијског спознања с будистима, хиндусима и муслиманима, као и с номиналним хришћанима.

Индијска подружница је затим послала у Рангун двојицу пуновремених слугу (званих пионири), Јуарта Франсиса и Рандала Хоплија. Обојица су пореклом била из Енглеске али су у Индији служили  већ неколико година. Они су ме јако охрабрили, и 1934, крстио сам се у знак свог предања Јехови.

Храбар сведок

С временом је индијска подружница послала више пионира у Бурму. Двојица од њих, Клод Гудман и Рон Типин, посетили су железничку станицу и разговарали са Сиднијем Кутом, шефом станице. Он је прихватио књиге, прочитао их, и почео да пише својој удатој сестри, Дејзи де Сузи, у Мандалеју. Њој су такође књиге биле занимљиве и тражила је још.

Дејзи, која је била активан католик, била је особа необичне храбрости. Почела је да посећује своје комшије и да им говори о стварима које је учила. А када ју је посетио парохијски свештеник, који ју је испитивао зашто је престала да посећује цркву, она му је показала да Библија не подупире ствари које је он научавао, као што је горући пакао.

Коначно, он ју је питао: „Након свих ових година које сам им говорио о горућем паклу, како сад могу да им кажем да такво место не постоји? Нико неће желети да дође у цркву.“

„Ако сте поштен хришћанин“, одговорила је Дејзи, „ви ћете их поучавати истини, без обзира на последице.“ Затим је додала: „Ако ви то не чините, онда ћу ја!“ И учинила је то.

Дик и Дејзи и њихове две старије кћерке крстиле су се у Рангуну у исто време кад и ја. Три године касније, 1937, оженио сам се њиховом другом кћерком, Филис.

Бег у Индију

Јапанске снаге су током Другог светског рата извршиле инвазију на Бурму, и Рангун је пао 8. марта 1942. Страни грађани били су приморани да брзо изађу у Индију. Стотине су покушале да то учине кроз џунгле, али многи су умрли на путу. Случајно сам лично упознао службеника који је био задужен за евакуацију, тако да сам могао да обезбедим карте за један од последњих теретних бродова који су ишли из Рангуна за Калкуту. Напуштање наше куће и већине оног што смо имали у таквој журби био је жалостан тренутак за све нас. Бурма је била окупирана од стране Јапанаца од 1942. до 1945.

Наше финансије су биле слабе кад смо дошли у Индију, а налажење запослења није било лако. То је резултовало у испиту вере. Упознао сам једног британског официра који ми је понудио уносан посао који није имао везе с борбом, али је укључивао служење као део војне установе. Уз Јеховину помоћ, био сам у стању да одбијем понуду и да тако сачувам чисту хришћанску савест (Исаија 2:2-4). На друге начине смо такође осетили Јеховину љубазну руку.

Сместили смо се у Њу Делхију, индијској престоници, где је било скоро немогуће добити смештај. Међутим, ми смо нашли један простран апартман у самом центру града. Имао је велико предворје с одвојеним улазом, и та просторија је наредних неколико година служила као Дворана Краљевства за делхијску скупштину Јеховиних сведока. Међутим, због забране која је донета 1941. на све публикације Друштва Кула стражара у Индији, нисмо били у могућности да добијамо библијску литературу.

Како је забрана укинута

Једне недеље 1943, они који су присуствовали службама у делхијским црквама примили су летак који је потписало 13 свештеника различитих цркава. Он је упозоравао: „ГРАЂАНИ ДЕЛХИЈА ЧУВАЈТЕ СЕ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА“. Оптужба је била да смо ми у Индији били забрањени из политичких разлога.

Са одобрењем канцеларије подружнице у Бомбају, брзо смо одштампали и разделили један летак који је јавно разоткрио свештенство. Пошто сам ја био председавајући надгледник, моје име и адреса били су одштампани на врху тог летка са снажним речима. Кратко након тога, када  је полиција пронашла Маргрит Хофман и мене како делимо примерке тог летка, били смо ухапшени и затворени. Међутим, ускоро смо ослобођени уз кауцију.

Касније, у току своје службе, Маргрит је посетила кућу господина Сриваставе, добро познатог министра у Кабинету индијског поткраља. Господин Сривастава ју је примио гостољубиво, и током разговора, она му је рекла да је наша литература неправедно забрањена у Индији. Случајно је тог дана Маргрит такође срела једног члана скупштине из државе Мадрас. Он је био у граду да би присуствовао састанку скупштине. Она му је споменула неправедност забране која је стављена на нашу литературу, и он је обећао да ће то питање изнети на једном будућем састанку.

У то време ја сам радио као физиотерапеут у једној локалној болници. И, случајно је господин Сривастава претрпео једну повреду, и болница ме је послала да видим да ли би му физиотерапија могла помоћи. Увидео сам да је господин Сривастава једна љубазна особа, и док смо ћаскали, случајно сам споменуо да смо госпођица Хофман и ја ослобођени из затвора уз кауцију. Објаснио сам да је због притиска свештенства наша литература забрањена на политичкој основи али да смо ми апсолутно аполитични. Представник наше подружнице, Едвин Скинер, наставио сам, подносио је молбе за разговор у коме би објаснио наш положај, али био је одбијан.

Пар дана касније, господин Сривастава ми је рекао: „Господин Џенкинс [владин службеник који није био наклоњен нашем делу] повући ће се за неколико дана, а његово место ће заузети господин Франсис Муди. Замолите господина Скинера да дође, а ја ћу га упознати с господином Франсисом.“

Господин Сривастава је уредио тај сусрет као што је и обећао. У току тог сусрета господин Франсис Муди је рекао брату Скинеру: „Не могу ништа да вам обећам, али ћу осмотрити ту ствар.“ Пошто је требало да се скупштина отвори за неколико дана, брат Скинер је остао да види исход. Одржавши своју реч, члан скупштине из Мадраса је устао и питао: „Да ли је истина да су публикације Библијског и трактатног друштва Кула стражара забрањене из  политичких разлога?“

„Не, забрана је била стављена из разлога предострожности“, одговорио је господин Франсис Муди, „али влада је сада одлучила да укине забрану.“

Какав је то узбудљив тренутак био за нас када смо чули ту новост! Након недељу дана, канцеларија подружнице у Бомбају примила је писмо које је потврдило крај забране.

Назад у ратом опустошену Бурму

Након Другог светског рата, у Бурми се вратила британска управа и десеторо нас Сведока вратило се у Рангун неколико месеци касније. Били смо радосни што смо опет видели неколико осталих локалних Сведока. Земља је била у жалосном стању. Јавне услуге, укључујући струју и јавни саобраћај, нису биле на располагању. Тако смо ми купили од војске један џип и добро га користили у превожењу људи на састанке које смо организовали кратко након нашег повратка.

Једна заинтересована особа нам је понудила земљу, и уз помоћ љубазних људи у том подручју, изградили смо Дворану Краљевства лепе величине. Била је направљена од јаких бамбусових стубова, зидова испреплетеног бамбуса, и сламнатог крова. Ту су априла 1947, Натан Х. Нор, бивши председник Друштва Кула стражара, и његов секретар, Милтон Г. Хеншел, држали говоре током њихове посете Рангуну. У то време имали смо 19 Сведока у целој Бурми. Али, јавном предавању брата Нора, одржаном у Новом позоришту Ексцелзиор, присуствовало је 287 особа!

Настањујемо се у Аустралији

Четвртог јануара 1948, Бурми је додељена независност од Велике Британије, и већина Европљана је сматрала да је боље да напусте земљу. Након разматрања уз молитву, Филис и ја смо одлучили да узмемо нашу кћерку и да се одселимо за Аустралију. Сместили смо се у Перту, престоници Западне Аустралије.

Поновни одлазак из Бурме, овог пута за стално, био је за нас веома тужан тренутак. С времена на време, чули смо новости од наших драгих тамо, и баш смо срећни што знамо да дело Краљевства у тој земљи стално иде напред.

Почев од 1978, четири године смо имали задовољство да служимо у свим скупштинама у којима се говори грчки у главним аустралијским градовима. То је значило обимно путовање, пошто од западне до источне обале те велике земље има 4 200 километара. Након неког времена, клима, која се знатно разликује од једне државе до друге, допринела је попуштању нашег здравља. Тако смо се опет настанили у Перту, где сам ја наставио да служим као старешина у једној од 44 скупштине у том граду.

Како године пролазе, мој вид постаје слабији, и читање постаје тешко. Ипак, упркос здравственим проблемима, наша срца су још увек млада. Обоје с поверењем чекамо срећан дан када ће сви који се Боје Јехове видети сунце његове наклоности ’и здравље под крилом његовим ће бити и излазиће, и скакаће као теоци из јасала‘ (Малахија 4:2). a

[Фуснота]

[Слика на 24. страни]

Моја породица с браћом Хеншелом и Нором у Бурми (Мјанмар) 1947.

[Слика на 25. страни]

Басил Тсатос и његова жена, Филис, у Аустралији