Пређи на садржај

Пређи на садржај

Ретко хришћанско наслеђе

Ретко хришћанско наслеђе

Ретко хришћанско наслеђе

ИСПРИЧАЛА БЛОСОМ БРАНТ

На дан кад сам се родила, 17. јануара 1923, у Сан Антонију, Тексас, падао је снег. Напољу је било хладно, али сам ја била дочекана у топле руке хришћанских родитеља пуних љубави, Џаџ и Хелен Норис. Откако ме сећање служи, све што су моји родитељи радили концентрисало се на њихово обожавање Јехове Бога.

ГОДИНЕ 1910. кад је мајка имала осам година, њени родитељи су се преселили из околине Питсбурга, Пенсилванија, на једну фарму изван Алвина, Тексас. Тамо су се радовали што су могли да упознају библијске истине од једног комшије. Мама је остатак свог живота провела настојећи да заинтересује људе за наду у Краљевство. Она се крстила 1912. након што се породица преселила у Хјустон, Тексас.

Мајка и њени родитељи су први пут срели Чарлса Т. Расела, првог председника Библијског и трактатног Друштва Кула стражара, кад је он посетио њихову скупштину у Хјустону. Породица је често у своју кућу примала путујуће представнике Друштва, који су се онда звали ходочасници. Неколико година касније, мама се са својим родитељима преселила у Чикаго, Илиноис, а брат Расел је посећивао и тамошњу скупштину.

Године 1918, бака је добила шпанску грозницу, и због тога што је она ослабило њено здравље, лекари су препоручили да живи у топлијој клими. Пошто је деда радио за железничку компанију Пулман, он је 1919. добио премештај назад у Тексас. Ту, у Сан Антонију, мама је упознала младог, ревног члана скупштине по имену Џаџ Норис. Одмах су се допали једно другом и с временом су се венчали, и Џаџ је постао мој отац.

Отац упознаје библијску истину

Џаџ (судија) добио је своје необично име приликом рођења. Кад га је његов тата први пут видео, рекао је: „Ова беба је озбиљна као судија“, и то је постало његово име. Године 1917, кад је тата имао 16 година, добио је трактате Где су мртви? и Шта је душа? које је штампало Watch Tower Bible and Tract Society (Библијско и трактатно друштво Кула стражара). Татин отац је умро две године раније и ти трактати су му пружили одговоре које је он тражио у вези са стањем мртвих. Ускоро након тога он је почео да посећује састанке Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци онда били познати.

Тата је одмах желео да учествује у скупштинским активностима. Добио је подручје где је могао да проповеда и након школе он би се својим бициклом возио тамо да дистрибуише трактате. Он се потпуно заокупио преношењем наде у Краљевство и 24. марта 1918. своје предање Јехови симболизовао је крштењем у води.

Следеће године кад се мама преселила у Сан Антонио, тату је сместа привукло оно за што је рекао да је био „најслађи осмех и најплавије очи“ које је икада видео. Ускоро су дали на знање да желе да се венчају, али су имали тешкоћа да увере мајчине родитеље. Ипак, 15. априла 1921. одржана је свадба. Обоје су као свој циљ имали пуновремену службу.

Рани почетак у служби

Кад су мама и тата били запослени планирајући да присуствују конгресу у Сидар Поинту, Охајо, 1922, установили су да је мама трудна. Ускоро након мог рођења, кад је тата имао само 22 године, био је наименован за скупштинског водитеља службе. То је значило да је он вршио све припреме за службу проповедања. Имала сам само неколико недеља кад је мама почела да ме носи у службу од врата до врата. У ствари, моји бака и деда такође су волели да будем с њима у служби.

Кад сам имала само две године, моји су се преселили у Далас, Тексас, а три године касније почели су пуновремену службу као пионири. Ноћу су спавали на пољском кревету поред пута а мене су стављали на задње седиште аутомобила. Наравно, за мене је то било забавно, али је ускоро постало очигледно да још нису били спремни за пионирски живот. Зато је тата почео да ради. С временом је направио малу камп-приколицу, припремајући се тако да поново почне с пионирском службом.

Пре него што сам пошла у школу, мајка ме је научила да читам и пишем, и знала сам множење бројева од један до четири. Она је увек имала за циљ да ми помогне да учим. Ставила би ме на столицу до себе да би могла да бришем судове које је она прала и учила ме да памтим библијске стихове и да певам песме Краљевства, или хвалоспеве како смо их онда звали.

Служба Богу с мојим родитељима

Године 1931. сви смо присуствовали узбудљивом конгресу у Колумбусу, Охајо, где смо усвојили име Јеховини сведоци. Иако сам имала само осам година, чинило ми се да је то најдивније име које сам икада чула. Ускоро након што смо се вратили кући, татин посао је изгорео до темеља, а тата и мама су то узели као „Господову вољу“ да поново почну с пионирском службом. Тако смо се, почевши лета 1932, радовали многим годинама у пуновременој служби.

Моји родитељи су били пионири у централном Тексасу како би остали близу маминих родитеља, који су још увек били у Сан Антонију. Прелазак с једне доделе на другу значио је да сам доста често мењала школе. Понекад би непромишљена браћа рекла: „Зашто се не скрасите и оснујете дом за то дете“, као да нисам била исправно збринута. Али, ја сам сматрала да је наш живот био узбудљив и да помажем тати и мами у њиховој служби. У ствари, ја сам била поучавана и припремана за оно што је касније требало да постане и мој начин живота.

Месецима сам говорила тати и мами да желим да се крстим, а и они су често разговарали са мном о томе. Желели су да буду сигурни да знам колико је озбиљна моја одлука. Онда је дошао дан за тај значајан догађај у мом животу, 31. децембар 1934. Међутим, претходне ноћи, тата се уверио да сам приступила Јехови у молитви. Затим је он учинио нешто дивно. Сви смо клекнули и он се помолио. Рекао је Јехови да је тако срећан што је његова мала девојчица донела одлуку да свој живот преда Њему. Можете бити сугурни да, у свим вековима који дођу, никада нећу заборавити ту ноћ!

Поука мог деде и баке

Између 1928. и 1938, много времена провела сам посећујући мог деду и баку у Сан Антонију. Они су имали рутину доста сличну као код мојих родитеља. Бака је била колпортер, како су се тада звали пионири, а затим је постала пионир са скраћеним временом. Деда је био наименован за пионира децембра 1929, тако да је служба проповедања увек била свакодневна ствар.

Деда би ме ноћу држао на својим рукама и учио ме именима звезда. Рецитовао би ми поезију коју је знао напамет. Много пута сам путовала с њим на Пулмановим возовима док је радио за железницу. Увек сам могла да му се обратим кад сам имала проблема; он ме тешио и брисао ми сузе. Ипак, кад сам била укорена за неисправно понашање и кад бих отишла к њему тражећи утеху, он би једноставно рекао (речи које тада нисам разумела, али њихов тон је био веома јасан): „Малена, кад се опечеш, то боли.“

Године прогонства

Године 1939. почео је Други светски рат, а Јеховин народ је подносио прогонство и насиље руље. При крају 1939, мама је била јако болесна и коначно је морала на операцију, тако да смо се преселили назад у Сан Антонио.

Руља би се окупљала док смо радили с часописима на улицама Сан Антонија. Али, сваке седмице смо, као породица, били тамо, свако на свом додељеном углу. Често сам гледала како тату одвлаче у полицијску станицу.

Тата је покушао да настави с пионирском службом иако је мама морала да престане. Међутим, није могао довољно да заради радећи скраћено па је и он морао да престане. Ја сам завршила школу 1939. и такође сам се запослила.

Татино име Џаџ (судија) показало се корисним током тих година. На пример, група браће отишла је да сведочи у један град северно од Сан Антонија, и шериф је почео да их затвара све одреда. Ухапсио је око 35 браће, укључујући мог деду и баку. Они су обавестили тату и он се одвезао тамо. Ушао је у шерифову канцеларију и рекао: „Ја сам Џаџ Норис из Сан Антонија.“

„Да, господине судија, шта могу да учиним за вас?“, питао је шериф.

„Дошао сам да видим шта може да се учини да се ови људи пусте из затвора“, одговорио је тата. На то их је шериф пустио без кауције — и без даљњих питања!

Тата је волео да сведочи у службеним зградама у центру града и посебно је волео да посећује судије и адвокате. Он би рекао рецепционеру: „Ја сам Џаџ Норис и дошао сам код судије тога и тога.“

Затим је, кад би се срео с тим судијом, увек најпре рекао: „Пре него што вам кажем зашто сам дошао, желим да вам објасним да сам ја судија дуже од вас. Ја сам судија целог свог живота.“ А затим би објаснио како је добио име. Тако би разговор започео у пријатељском тону, а он је у тим данима гајио доста добрих односа са судијама.

Захвална за родитељско вођство

Била сам у тим немирним тинејџерским годинама и знам да су тата и мама много пута са зебњом гледали и питали се шта ћу сада урадити. Као што је то случај са свом децом, много пута сам тату и маму стављала на испит, тражећи да урадим нешто или да пођем некуд знајући унапред да ми то неће одобрити. Понекад је било и суза. У ствари, била бих дубоко узнемирена да су икада рекли: „Хајде, ради шта хоћеш. Није нас брига.“

То што сам знала да их не могу наговорити да промене своја мерила пружило ми је осећање сигурности. У ствари, то ми је помогло кад су други млади предлагали немудру забаву, јер сам могла да кажем: „Тата ме неће пустити.“ Кад сам имала 16 година, тата се побринуо да научим да возим и да добијем своју возачку дозволу. Исто тако, негде у то време дао ми је кључ од куће. Била сам тако импресионирана што је имао поверења у мене. Осећала сам се тако одрасло, а то ми је пружило осећање одговорности и жељу да не издам њихово поверење.

У то време није било пружено много библијског савета у вези с браком, али тата је знао Библију и шта она каже у вези са склапањем брака „само у Господу“ (1. Коринћанима 7:39). Он ми је јасно дао на знање да ако икада доведем кући неког светског младића, или ако чак и помислим да се забављам с неким, његово разочарење било би огромно. Знала сам да је био у праву, јер сам видела срећу и јединство у њиховом браку зато што су се узели „у Господу“.

Године 1941, кад сам имала 18 година, мислила сам да сам се заљубила у једног младића у скупштини. Он је био пионир и студирао је за адвоката. Била сам тако узбуђена. Кад смо мојим родитељима рекли да желимо да се узмемо, уместо да покажу неодобравање или да буду разочарани, они су једноставано рекли: „Желели бисмо да те нешто замолимо, Блосом. Мислимо да си премлада, и желели бисмо да те замолимо да сачекаш још једну годину. Ако си се заиста заљубила, једна година ти неће ништа значити.“

Тако сам захвална што сам послушала тај мудар савет. За годину дана, донекле сам сазрела и почела сам да увиђам да тај младић нема особине које би допринеле томе да буде добар брачни партнер. Он је коначно напустио Јеховину организацију, а ја сам избегла оно што би била катастрофа у мом животу. Како је дивно имати мудре родитеље на чије просуђивање можеш да се ослониш!

Брак и путујућа служба

Након што сам шест година провела у пионирској служби и радећи са скраћеним временом, зими 1946. најдивнији младић кога сам икада срела ушао је у нашу Дворану Краљевства. Џин Брант је био одређен за пратиоца нашем путујућем слузи за браћу, како се онда звао покрајински надгледник. Била је то обострана љубав и 5. августа 1947. смо се венчали.

Ускоро су тата и Џин отворили канцеларију за рачуноводство. Међутим, тата је рекао Џину: „Оног дана кад нас овај посао спречи да будемо на састанку или на теократском задатку, закључаћу врата и бацићу кључ.“ Јехова је благословио тај духовни став, а тај посао нам је доносио довољно за збрињавање наших материјалних потреба и омогућио је време за пионирску службу. Тата и Џин су били добри бизнисмени и лако смо могли да се обогатимо, али то никада није био њихов циљ.

Године 1954, Џин је био позван у путујућу службу, што је значило велику промену у нашим животима. Како ће реаговати моји родитељи? Они су опет били забринути не за себе већ за интересе Божјег Краљевства и за духовно благостање своје деце. Никада нам нису рекли: „Зашто нам не дате унуке?“ Уместо тога, увек је било: „Шта можемо да учинимо да вам помогнемо у пуновременој служби?“

И зато, кад је дошао дан да пођемо, упутили су нам само речи охрабрења и радости за нашу величанствену предност. Никада нису дозволили да се осећамо као да их напуштамо већ су увек били сто посто уз нас. Кад смо отишли, они су остали запослени у пионирској служби још десет година. Тата је био наименован за градског надгледника Сан Антонија, и на том положају био је 30 година. Радовао се што види пораст од једне скупштине у том граду 1920-их до 71 скупштине пре него што је умро 1991.

Што се тиче Џин и мене, живот је био пун узбуђења. Имали смо обилну радост служења драгој браћи и сестрама у више од 31 државе и, вероватно врхунац свега, предност да 1957. присуствујемо 29. разреду Библијске школе Гилеад Куле стражаре. Након тога вратили смо се у покрајинску службу. Године 1984, након 30 година у покрајинској и обласној служби, Друштво је Џину љубазно доделило путујућу доделу у Сан Антонију, пошто су моји имали већ преко 80 година и били су слабог здравља.

Брига за родитеље

Само годину и по дана након што смо се вратили у Сан Антонио, мама је упала у полукому и умрла је. То се догодило тако брзо да нисам стигла да јој кажем неке ствари које сам желела. То ме поучило да много разговарам с татом. Након 65 година брака, мама му је много недостајала, али ми смо били ту да му пружимо љубав и подршку.

Татин доживотни пример у посећивању хришћанских састанака, проучавању и служби трајао је све до његове смрти. Он је волео да чита. Кад је морао да буде сам док смо ми били у служби, ја бих дошла кући и питала: „Да ли си био усамљен?“ Он је био тако заузет читањем и проучавањем да му никада није ни пало на памет да је усамљен.

Постојала је још једна доживотна навика коју смо одржавали. Тата је увек инсистирао да породица једе заједно, посебно за доручком, када смо разматрали библијски стих за тај дан. Никада ми нису дозволили да одем из куће док то не учиним. Понекад бих рекла: „Али тата, закаснићу у школу (или на посао).“

„Нећеш закаснити због дневног цитата; ниси устала на време“, рекао би он. И ја сам морала да останем и чујем га. Он се побринуо да тај добар пример постоји до последњих дана његовог живота. То је још једно наслеђе које ми је оставио.

Тата је остао ментално будан све до своје смрти. Оно што је олакшало бригу за њега било је то што се никада није узрујавао или жалио. Ах, понекад је спомињао свој артритис, али ја бих га подсетила да он у ствари има „адамитис“, а он би се насмејао. Док смо Џин и ја седели поред њега, тата је мирно умро ујутро 30. новембра 1991.

Данас имам више од 70 година и још увек извлачим корист из доброг примера мојих хришћанских родитеља пуних љубави. И искрено се молим да ћу доказати своје потпуно цењење тог наслеђа тако што ћу га исправно користити кроз све будуће векове (Псалам 71:17, 18).

[Слика на 5. страни]

Мама и ја

[Слике на 7. страни]

1. Мој први конгрес: Сан Маркос, Тексас, септембар 1923.

2. Татин задњи конгрес: Форт Ворт, Тексас, јуни 1991. (тата седи)

[Слика на 9. страни]

Џин и Блосом Брант