Служење с осећањем хитности

ИСПРИЧАО ХАНС ФАН ФУРА

Једног јутра 1962, Паул Кушнир, надгледник подружнице Друштва Кула стражара у Холандији, срео ме је у ротердамској лучкој области. Гледајући ме преко стола у једном слабо осветљеном кафићу, он је рекао: „Ти знаш, Ханс, да ако прихватите ту доделу, ти и твоја жена ћете добити карту само у једном правцу?“

„ДА, И ја сам сасвим сигуран да ће се и Сузи сложити с тим.“

„Па, поразговарај о томе са Сузи. Што пре ми кажеш вашу одлуку то боље.“

Следећег јутра добио је наш одговор: „Ићи ћемо.“ Тако смо се 26. децембра 1962. опростили од наших рођака и пријатеља на амстердамском снегом покривеном аеродрому Скипол, и одлетели на нетакнуто мисионарско подручје — Холандску Нову Гвинеју (сада Западни Иријан, Индонезија) — земљу Папуанаца.

Да ли смо се двоумили у вези с прихватањем те изазовне доделе? Нимало. Ми смо своје животе целим срцем предали вршењу Божје воље, и уздали смо се у то да ће нас он подржати. Кад се осврнемо на наше животе, можемо видети да наше поуздање у Јехову никад није затајило. Али, пре него што испричам шта се десило у Индонезији, дозволите ми да вам испричам о нашим ранијим годинама.

Поука у време рата

Када је моју породицу први пут посетио храбар Сведок Артур Винклер 1940, имао сам само десет година. Моји родитељи су били шокирани када су открили шта Библија говори о лажним наукама хришћанског света. Пошто је Холандија тада била окупирана од стране нацистичке Немачке а Јеховини сведоци су били прогањани, моји родитељи су морали да одлуче да ли ће се придружити једној забрањеној организацији. Одлучили су да то учине.

После тога, импресионирала ме је храброст моје мајке и њена спремност да ризикује слободу па чак и живот. Једном се одвезла својим бициклом 11 километара и сачекала у мраку с торбом пуном библијских трактата. У одређено време за почетак специјалне акције, она је возила бицикл што је брже могла, стално завлачећи руку у своју торбу и бацајући трактате по  улицама. Један бициклиста који је возио за њом коначно ју је претекао и, једва дишући, повикао: „Госпођо, госпођо, ви губите нешто!“ Нисмо могли престати да се смејемо кад нам је мајка испричала тај догађај.

Био сам јако млад, али сам знао шта желим да учиним са својим животом. Током једног нашег састанка средином 1942, када је водитељ питао: „Ко жели да се крсти следећом приликом?“, ја сам подигао руку. Моји родитељи су се упитнички погледали, питајући се да ли ја разумем значење једне такве одлуке. Али, иако сам имао само 12 година, разумео сам шта значи предање Богу.

Проповедање од куће до куће с нацистима за петама захтевало је опрез. Да бисмо избегли домове оних који би могли да нас издају, у данима када су нацистички симпатизери лепили плакате на своје прозоре, ја сам ишао около бициклом и брзо бележио њихове адресе. Једном ме је један човек приметио и повикао: „Добро то чиниш, мој младићу. Запиши их — све њих!“ Био сам реван али очигледно не довољно опрезан! На завршетку рата 1945, радовали смо се изгледу за већу слободу проповедања.

Почетак једне каријере

Дана 1. новембра 1948, после завршетка школовања, примио сам своју прву пуновремену проповедничку доделу као пионир. Месец дана касније брат Винклер је посетио породицу код које сам становао. Мора бити да је дошао да процени какав сам ја пошто сам кратко после тога био позван да радим у канцеларији подружнице Друштва у Амстердаму.

Касније сам замољен да посећујем скупштине Јеховиних сведока као покрајински надгледник. Затим, у јесен 1952, примио сам позив да присуствујем 21. разреду Библијске школе Гилеад Куле стражаре у Њујорку да бих примио мисионарску поуку. Тако се, крајем 1952, осморо нас из Холандије укрцало на прекоокеански путнички брод Нју Амстердам и отпловило за Америку.

При крају школовања, Максвел Френд, један од инструктора, рекао је: „Заборавићете већину ствари које сте овде научили, али се надамо да ће три ствари остати с вама: вера, нада и љубав.“ У мом уму и срцу такође су сачувана драгоцена сећања на то како Јеховина организација ради с осећањем хитности.

Након тога, доживео сам велико разочарење. Половини наше холандске групе — укључујући и мене — било је додељено да се врате у Холандију. Иако разочаран, нисам био узнемирен. Једино сам се надао да нећу морати да чекам, као Мојсије старог доба, 40 година пре него што примим страну доделу (Дела апостола 7:23-30).

Цењена помоћница

Када је Фриц Хартстанг, мој очински пријатељ, чуо за моје планове о браку, он ми је поверљиво рекао: „Бољи избор ниси могао да направиш.“ Сузин отац, Кејси Стуфе, био је водећи борац у Покрету отпора против нациста током Другог светског рата. Али, када је 1946. ступио у контакт са Сведоцима, спремно је прихватио библијске истине. Ускоро су се он и троје од његових шесторо деце — Сузи, Маријан и Кенет — крстили. Сва та деца су 1. маја 1947. почела с пуновременом службом као пионири. Године 1948, Кејси је продао свој посао, и такође почео с пионирском службом. Касније је приметио: „Те године су биле најсрећније у мом животу!“

Упознао сам се са Сузи 1949, када је била позвана да ради у Амстердамској подружници. Међутим, следеће године она и њена сестра Маријан отишле су да присуствују 16. разреду Гилеада и отпловиле на своју мисионарску доделу — у Индонезију. Фебруара 1957, након пет година мисионарске службе тамо, Сузи се вратила у Холандију да би се удала за мене. У то време, ја сам служио као покрајински надгледник, и током свих тих година нашег брака, она је увек изнова показивала спремност да  направи личне жртве ради службе за Краљевство.

После нашег венчања, наставили смо да посећујемо скупштине у различитим деловима Холандије. Сузанине године мисионарског рада на тешким доделама добро су је припремиле за наша путовања бициклом од једне скупштине до друге. Било је то док смо били у путујућем делу 1962. када нас је брат Кушнир посетио у Ротердаму и позвао нас да се преселимо у Западни Иријан, у Индонезији.

Мисионарска служба у Индонезији

Стигли смо у град Маноквари — један потпуно различит свет! Било је тамо сабласних звукова тропских ноћи и топлоте и прашине. А затим су ту били Папуанци из унутрашњости који су носили само комад платна око бедара, носили мачете, и волели да ходају тик иза нас и да покушавају да додирну нашу белу кожу — све на шта није било лако привикнути се.

Неколико недеља после нашег доласка, свештенство је са црквених проповедаоница прочитало једно писмо које је упозоравало на Јеховине сведоке, и предали су по примерак тога свима присутнима. Чак је и локална радио станица емитовала то писмо. Затим су нас посетила три свештеника и затражила да се преселимо у унутрашњост да бисмо радили међу онима које су они називали „пагани“. Један виши официр папуанске полиције такође нас је подстицао да одемо, а један члан тајне полиције рекао нам је да се планира наше убиство.

Ипак, нису нам се сви противили. Један политички саветник Папуанаца, холандски држављанин који се спремао да оде за Холандију, упознао нас је с неколико папуанских поглавица. „Јеховини сведоци ће донети бољу врсту хришћанске религије од оне коју познајете“, рекао им је. „Зато треба да им изразите добродошлицу.“

Касније, један владин службеник је пришао Сузи на улици и прошапутао: „Обавестили су нас да сте започели неко ново дело овде, и, због тога, не можемо да вам дозволимо да останете. Али, овај... кад бисте бар имали цркву.“ Разумели смо! Брзо смо срушили зидове у нашој кући, поређали клупе, наместили говорнички подијум, и ставили са спољашње стране натпис који је гласио „Дворана Краљевства“. Затим смо тог службеника позвали у посету. Климнуо је главом, насмејао се и лагано ударио кажипрстом по слепоочницама, као да каже, ’мудро, мудро‘.

Годину и по након нашег доласка, 26. јуна 1964, било је крштено првих 12 Папуанаца од наших студената Библије. Кратко затим, уследило је још 10, и на нашим састанцима било је у просеку присутно 40 особа. Послата су два индонежанска пионира да нам помогну. Кад је скупштина била добро утврђена у Манокварију, индонежанска подружница Друштва доделила нам је, децембра 1964, још један проповеднички задатак.

Пре нашег одласка, начелник владиног Одсека за односе с јавношћу позвао нас је на страну и рекао: „Жао ми је што одлазите. Сваке недеље свештенство ме је молило да вас отерам јер су рекли да ви берете њихово воће. Али, ја сам им рекао: ’Не, уместо тога, они оплођују ваше воћке.‘“ Он је додао: „Било куда да одете, наставите да се борите. Ви ћете победити!“

Усред државног удара

Једне ноћи септембра 1965, док смо служили у главном граду Џакарти, комунистички побуњеници су побили многе војне вође, запалили Џакарту, и почели националну борбу која је коначно оборила председника државе, Сукарна. Око 400 000 особа изгубило је животе!

Једном смо проповедали док се у суседној улици пуцало и спаљивало. Следећег дана смо чули да се војска спремала да уништи суседну комунистичку зграду. Станари су нас уплашено гледали док смо им се приближавали, али, када би чули нашу библијску поруку опустили би се и позивали би нас унутра. Осећали су се  сигурним када смо били с њима. Тај период је све нас поучио да се уздамо у Јехову и да останемо уравнотежени под неповољним околностима.

Побеђено даљње противљење

Касне 1966. преселили смо се у град Амбон на лепим јужним Молучким острвима. Тамо, међу пријатељским, отвореним људима, нашли смо много духовног интереса. Наша мала скупштина брзо је расла, и број присутних на састанку приближио се стотини. Тако су службеници цркве хришћанског света посетили Канцеларију за верске послове да би извршили притисак на њеног шефа да нас истера из Амбона. Али, тамо на шефовом столу, видели су упадљиво изложене књиге Друштва Кула стражара (Watch Tower Society)! Пошто нису успели да промене шефово мишљење, они су ступили у везу са службеницима Министарства за религију у Џакарти, тражећи наше протеривање не само из Амбуна већ такође из читаве Индонезије.

Овог пута је изгледало да су успели, јер је 1. фебруар 1968. био утврђен као датум нашег протеривања. Међутим, наша хришћанска браћа у Џакарти контактирала су с једним високим муслиманским службеником у Министарству за религију, и он је помогао да се одлука укине. Осим тога, променила се ранија политика, и дозвољен је улаз и другим мисионарима.

Тако смо, током следећих десет година, у амбијенту величанствених планина, шума и језера северне Суматре, радили с мисионарима из Аустралије, Аустрије, Немачке, Филипина, Шведске и Сједињених Америчких Држава. Проповедничко дело је напредовало, посебно међу главном етничком групом тог региона, Батак.

Међутим, религиозни сплеткароши коначно су успели да наше дело буде забрањено у децембру 1976, и следеће године већина мисионара је отишла на доделе у друге земље. Коначно, 1979, и ми смо морали да одемо.

За Јужну Америку

Сада смо имали око 50 година, и питали смо се да ли бисмо могли да се привикнемо на још неку земљу. „Да ли ћемо прихватити нову доделу или ћемо се уместо тога негде скрасити?“, питала је Сузи.

„Па, Сузи“, одговорио сам, „свуда где нас је Јехова позвао да идемо, он је бринуо за нас. Ко зна какве даљње благослове спрема будућност?“ Тако смо стигли на нашу нову доделу, јужноамеричку земљу Суринам. Кроз два месеца опет смо били у путујућој служби и ускоро смо се осећали као код куће.

Осврћући се на наших више од 45 година у пуновременој служби, Сузи и ја схватамо колико је била важна подршка наших родитеља у помагању да истрајемо у мисионарском делу. Када сам 1969. после шест година опет видео своје родитеље, мој отац ме је повео на страну и рекао: „У случају да  мама умре прва, не морате да долазите кући. Останите на својој додели. Ја ћу се снаћи. Али, ако се деси обрнуто, мораћете да питате маму у вези с тим.“ Мајка је рекла то исто.

Сузини родитељи имали су исти несебичан став. Једном је Сузи била одвојена од њих 17 година, а ипак јој никад нису написали ниједну обесхрабрујућу реч. Наравно, да није било никакве друге помоћи за наше родитеље, ми бисмо се вратили кући. Ствар је у томе што су наши родитељи на мисионарско дело гледали исто као и ми и, све до своје смрти, служили су Јехови са истим осећањем хитности које су усадили у наша срца. (Упореди 1. Самуелова 1:26-28.)

Такође су нас храбрили они који су нам редовно писали писма. Има неких који нису пропустили да нам пишу ниједан месец током више од 30 година мисионарске службе! Али, изнад свега, имамо на уму нашег драгог небеског Оца, Јехову, који зна како да подупре своје слуге на земљи. Зато, док се сада приближавамо врхунцу догађаја које жељно очекујемо, Сузи и ја желимо да држимо „чврсто на уму присутност дана Јеховиног“ настављајући да служимо Јехови са осећањем хитности (2. Петрова 3:12, NW).

[Слика на 26. страни]

Венчани 1957.

[Слика на 29. страни]

Какво узбуђење — шесторо младих као пионири!