Зашто признати грешку?

БИО је то један од најнеобичнијих сусрета у историји ратовања. Ненаоружана изасланица одбила је 400 одважних војника одлучних да се освете за увреду. Кад је саслушао усрдне молбе само једне храбре жене, вођа тих људи одустао је од своје мисије.

Тај вођа је био Давид, који је касније постао краљ Израела. Он је саслушао жену Абигајл зато што је желео да угоди Богу. Кад му је она тактично показала да ће освећивање њеном мужу, Набалу, довести до кривице за крв, Давид је узвикнуо: „Да је благословен [Јехова], Бог Израелов, који те данас посла мени на сусрет! Нек је благословен разум твој и да си ти благословена, која ме одврати данас да идем на крв, и која си задржала руку моју.“ Давид је био захвалан што је Бог употребио Абигајл да га спречи да направи озбиљну грешку (1. Самуелова 25:9-35).

Давид је у једном псалму питао: ’Ко ће знати све погрешке своје?‘ (Псалам 19:12). Попут њега, ми можда нисмо свесни својих грешака ако нам неко не укаже на њих. У другим приликама непријатне последице нас присиљавају да схватимо да смо били у заблуди, немудри, или нељубазни.

Нема разлога за очај

Иако сви ми правимо грешке, оне не треба да буду разлог за очај. Дипломата Едвард Џон Фелпс (Edward John Phelps) приметио је: „Човек који не чини грешке обично не чини ништа.“ А хришћански ученик Јаков је рекао: „Сви се спотичемо много пута“ (Јаков 3:2, NW). Да ли би дете научило да хода а да се никада не спотакне? Не, јер дете учи из грешака и наставља с покушајима док не постигне равнотежу.

Да бисмо водили уравнотежен живот, и ми треба да учимо из својих грешака и грешака других. Пошто Библија наводи искуства многих чије околности могу одражавати наше властите околности, то нам може помоћи да избегнемо да начинимо исте грешке које су они начинили. Шта, дакле, можемо научити из њихових грешака?

Понизност битна особина

Једна поука јесте та да Бог не осуђује све који праве грешке већ суди само онима који одбијају да их исправе ако је могуће. Израелски краљ Саул није послушао Јеховина упутства у вези с истребљењем Амалечана. Кад се суочио с пророком Самуелом, Саул је најпре умањио ствари а затим је покушао да окриви друге. Више се бринуо да не буде осрамоћен пред својим људима него да исправи погрешно. Зато га је ’Јехова одбацио као краља‘ (1. Самуелова 15:20-23, 30).

Иако је Саулов наследник, Давид, правио озбиљне грешке, њему је било опроштено зато што је понизно прихватао савет и дисциплину. Давидова понизност навела га је да послуша Абигајлине речи. Његове трупе су напето очекивале битку. Ипак, Давид је пред својим људима признао да је донео брзоплету одлуку. Кроз цели његов живот, таква понизност је помагала Давиду да тражи опроштење и исправља своје кораке.

Понизност такође помаже Јеховином народу да исправи непромишљене примедбе. Током саслушања пред Санхедрином, првосвештеник је наредио да Павла ошамаре. Апостол је узвратио: „Тебе ће Бог ударити, зиде окречени!“ (Дела апостола 23:3). Можда због слабог вида, Павле није схватио коме се обраћа док присутни нису рекли: „Ти вређаш Божјег  првосвештеника!“ На то је Павле одмах признао своју грешку, говорећи: „Ја нисам знао, браћо, да је то првосвештеник, јер је написано: ’О старешини народа свога нећеш зло говорити‘“ (Дела апостола 23:4, 5; Излазак 22:28). Да, Павле је понизно признао своју грешку.

Они су признали грешке

Библија такође показује да су неки променили свој погрешан начин размишљања. На пример, узми у обзир псалмисту Асафа. Зато што је изгледало да зли људи пролазе добро, он је рекао: „Зар сам, дакле, узалуду очистио срце своје?“ Али, Асаф се уразумио након што је отишао у Јеховину кућу и медитирао о користима чистог обожавања. Осим тога, он је у Псалму 73 признао своју грешку.

И Јона је допустио да неисправно размишљање замрачи његово гледиште. Након што је проповедао у Ниниви, он је био заинтересован за лично оправдање уместо за поштеђивање становника тог града. Јони није било драго кад Јехова није казнио Нинивљане упркос њиховом покајању, али га је Бог исправио. Јона је схватио да је његово гледиште било неисправно, јер библијска књига која носи његово име поштено признаје његове грешке (Јона 3:10–4:11).

Погрешно претпостављајући да је Јехова Бог, а не Сатана Ђаво, проузроковао његову невољу, човек Јов је настојао да докаже да он не заслужује своје патње. Он није био свестан већег спорног питања: Да ли ће Божје слуге остати лојалне њему под испитом? (Јоб 1:9-12). Кад су Елиху а затим Јехова помогли Јову да види своју грешку, он је признао: „Говорио сам, а да их нисам разумео... Зато се са̂м осуђујем и кајем се у праху и у пепелу“ (Јоб 42:3, 6).

Признавање грешака помаже нам да одржимо добар однос с Богом. Као што горњи примери показују, он нас неће осудити за наше грешке ако их признамо и чинимо оно што можемо да исправимо неисправно размишљање, непромишљене речи, или пренагљене поступке. Како можемо применити то спознање?

Учинити нешто у вези с нашим грешкама

Понизно признати грешку и учинити нешто у вези с тим може ојачати породичне везе. На пример, због умора или зловоље, родитељ може бити доста груб у дисциплиновању свог детета. Ако одбије да исправи ту грешку, то може имати лоше последице. У складу с тим, апостол Павле је писао: „Оцеви, не раздражујте деце своје, него их одгајите у науци и у страху од [Јехове]“ (Ефесцима 6:4).

Млади хришћанин по имену Паул срдачно се присећа: „Тата се увек извињавао ако је осећао да је пренаглио. То ми је помогло да га поштујем.“ Да ли је извињење неопходно у одређеној  ситуацији јесте ствар личне одлуке. Међутим, извињења треба да прате искрени напори да се у будућности избегну сличне грешке.

Шта ако муж или жена начини неку грешку која изазива тескобу? Искрено признање, срдачно извињење и дух опраштања помоћи ће да се одржи њихов однос пун љубави (Ефесцима 5:33; Колошанима 3:13). Хесус, Шпанац са оштрим темпераментом у својим 50-им, није препоносан да се извини својој жени, Албини. „Имамо обичај да се извинимо кад увредимо једно друго“, каже она. „То нам помаже да у љубави подносимо једно друго.“

Кад старешина направи грешку

Признавање грешака и искрена извињења помоћи ће и хришћанским старешинама да складно раде заједно и ’показују поштовање један према другом‘ (Римљанима 12:10, NW). Старешина можда нерадо признаје неку грешку зато што се боји да ће то поткопати његов ауторитет у скупштини. Међутим, настојање да се оправда, занемари, или умањи грешка много вероватније ће навести друге да изгубе поверење у његово надгледавање. Зрели брат који се понизно извињава, можда за неку непромишљену примедбу, стиче поштовање других.

Фернандо, старешина из Шпаније, присећа се једне прилике када је покрајински надгледник који је председавао великим скупом старешина изнео једну нетачну тврдњу у вези с тим како треба да се води један састанак. Кад је један брат с поштовањем исправио оно што је он рекао, покрајински надгледник је одмах признао да је погрешио. Фернандо се присећа: „Кад сам видео да је признао своју грешку пред свим тим старешинама, то је на мене оставило дубок утисак. Након тог извињења још сам га више поштовао. Његов пример ме поучио колико је важно да будем свестан својих властитих пропуста.“

Буди брз да признаш грешку

Извињење се обично цени, посебно ако се то учини брзо. У ствари, што пре признамо грешку то боље. Да то прикажемо: Папа Јован Павле II је 31. октобра 1992. признао да је Инквизиција поступала „неисправно“ пре 360 година кад је казнила Галилеја за тврдњу да Земља није центар свемира. Ипак, одлагање извињења за тако дуго време обично умањи његову вредност.

Исти је случај у личним односима. Брзо извињење може излечити рану проузроковану нељубазном речју или делом. Исус нас је подстакао да не одлажемо помирење, рекавши: „Ако... приносиш прилог свој к олтару, и ту се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави прилог свој ту пред олтаром, и иди најпре да се помириш с братом својим, па се онда врати и принеси прилог свој“ (Матеј 5:23, 24). Обнављање мирољубивих односа често захтева једноставно признавање да смо неисправно поступали и тражење опроштења. Што дуже чекамо да то урадимо, то постаје све теже.

Срећни да признамо грешке

Као што показују примери Саула и Давида, начин на који поступамо према нашим грешкама може утицати на наш живот. Саул се тврдоглаво противио савету, а његове грешке су се умножавале, што је коначно кулминирало у његовој смрти у Божјој немилости. Међутим, Давид је упркос својим грешкама и гресима покајнички прихватио исправљање и остао је веран Јехови. (Упореди Псалам 32:3-5.) Зар то није и наша жеља?

Највећа награда за признавање и исправљање грешке или за покајање због греха јесте спознање да то Бог опрашта. ’Блажен је човек... коме је грех покривен‘, рекао је Давид. ’Блажен човек коме [Јехова] не прима греха‘ (Псалам 32:1, 2). Како је, дакле, мудро признати грешку!

[Слика на 29. страни]

Да ли би дете научило да хода а да се никада не спотакне?