Ни помисао о компромису!

ЈЕХОВИНА рука била је с раним следбеницима Исуса Христа (Дела апостола 11:21). Уз Божју помоћ, они су бескомпромисно следили исправан пут. Добро је позната историјска чињеница да су такође доживљавали непријатељство и чак интензивно прогонство.

Беспрекорност тих првих верних следбеника Христа постала је пословична. Чак и по цену свог живота, они су одбијали да компромитују своју веру. Али, зашто су били тако окрутно третирани?

Омражени без разлога

Попут Исуса, прави хришћани нису делили тежње и веровања овога света (1. Јованова 4:4-6). Осим тога, раст хришћанства „био је тако брз, и његов успех тако изванредан, да је страшан сукоб [са империјалистичким властима Рима] био неизбежан“, примећује историчар Едмон де Пресансе (Edmond de Pressensé).

Исус је једном на себе применио један пророчански псалам, говорећи: „Омрзнуше на ме ни за што“ (Јован 15:25; Псалам 69:5 [69:4, Даничић-Караџић]). Пре него што је ово рекао својим ученицима, он је упозорио: „’Није слуга већи од господара свога‘. Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јован 15:20). Неће бити лако следити његове стопе. Као прво, религиозне вође међу Јеврејима третираће Исусове јеврејске ученике као отпаднике од јудаизма. Међутим, кад је затражено да Исусови следбеници више не говоре о њему, они су одбили да се томе повинују и тако компромитују своју веру (Дела апостола 4:17-20; 5:27-32).

У сведочанству изнесеном Јеврејском санхедрину кратко након Пентекоста 33 н. е., ученик Стефан је био оптужен да „хули на Мојсија и на Бога“. Мада су оптужбе биле подле, он је био каменован до смрти. Као последица, „подиже се велика хајка на цркву Јерусалимску“, и „сви се разбегоше по крајевима јудејским и самаријским, осим апостола“ (Дела апостола 6:11, 13; 8:1). Многи су били затворени.

Јевреји су гонили Исусове следбенике „с неумољивом мржњом“, каже књига Christianity and the Roman Empire. Чак су римске власти често морале да интервенишу да би заштитиле хришћане! На пример, римски војници су избавили  апостола Павла од намере Јевреја да га убију (Дела апостола 21:26-36). Ипак, однос између хришћана и Римљана остао је затегнут.

Рим појачава прогонство

Око девет година после Стефанове смрти, римски владар Ирод Агрипа I погубио је апостола Јакова да би се улагивао Јеврејима (Дела апостола 12:1-3). До тог времена, веровање у Христа проширило се до Рима (Дела апостола 2:10). Године 64 н. е., добар део тог града био је уништен ватром. Уследило је ужасно прогонство хришћана након што их је Нерон оптужио за ту катастрофу у настојању да утиша гласине да је он био одговоран за пожар. Да ли је он запалио град као оправдање за то да се он поново изгради на величанственијем плану и да му се по њему промени име у Нерополис? Или да ли је његова царица Попеа, јеврејски прозелит с познатим антипатијама према хришћанима, утицала на његову одлуку да их оптужи? Истраживачи нису сигурни, али су последице биле застрашујуће.

Римски историчар Тацит каже: „Смрти је било додато изругивање; обучени у животињске коже, [хришћани] су били раскомадани од стране паса; били су прикивани на крстове; палили су их, тако да су кад је дан био на измаку могли да служе као светиљке“, људске бакље за осветљавање царских вртова. Тацит, који није био пријатељ хришћана, додаје: „Иако су били криви, и заслуживали примерну казну, они су изазивали сажаљење, као уништавани, не због јавног добра, већ због окрутности једног човека“, Нерона.

Оштри контрасти

Иако је Нероновој намери одговарало да оптужи хришћане за уништење Рима, он их никад није ставио ван закона или забранио хришћанство као религију унутар државе. Зашто су онда Римљани пристајали на прогонство? Зато што су „мале хришћанске општине својом побожношћу и пристојношћу узнемиравале пагански свет који је био луд за задовољствима“, каже историчар Вил Дурант. Контраст између хришћанства и проливања крви у римским гладијаторским борбама тешко да је могао бити већи. Прилика за Римљане да се ослободе хришћана и тако олакшају себи савест била је исувише добра да би се пропустила.

Као светска сила, Рим је изгледао непобедив. Римљани су веровали да је  један разлог за њихово војно јунаштво био обожавање свих божанстава. Зато им је било тешко да схвате искључивост хришћанског монотеизма и његово одбацивања свих других богова, укључујући обожавање цара. Не изненађује што су Римљани на хришћанство гледали као на један утицај који поткопава саме темеље царства.

Цена сведочења

При крају првог века н. е., апостол Јован је био прогнан на острво Патмос „због речи Божије и сведочанства Исусова“ (Откривење 1:9, Ча). Верује се да је за то био одговоран римски цар Домицијан. Међутим, упркос притиску који се подигао да би се срушили Исусови следбеници, до краја тог века хришћанство се проширило кроз читаво Римско царство. Како је то било могуће? A History of the Early Church каже да се хришћанство „одржало својом службом“. Попут Јована, прогоњени рани хришћани нису компромитовали своју веру већ су ревно устрајали у говорењу о Богу и сведочењу за Исуса (Дела апостола 20:20, 21; 2. Тимотеју 4:2).

Прогонство хришћана добило је нови аспект до 112. н. е., две године након што је цар Трајан наименовао Плинија за управника Битиније (сада северозападна Турска). Претходна тамошња управа била је попустљива, што је за последицу имало неред. Храмови су били скоро опустошени, а продаја хране за жртвене животиње знатно смањена. Трговци су критиковали једноставност хришћанског обожавања, јер су њему недостајале и животињске жртве и идоли.

Плиније је напорно радио на обнављању паганског обожавања, док су хришћани плаћали животима за одбијање да принесу вино и тамјан пред статуама цара. Коначно, римске власти су признале да су хришћани „били врсни људи, али необјашњиво непријатељског става према старој религиозној традицији“, каже професор Хенри Чадвик (Henry Chadwick). Мада је бити хришћанин остало смртни прекршај, Исусови прави следбеници нису ни помишљали на компромис.

Мржња је такође резултирала из „зловоље проузроковане у паганским породицама преобраћењем појединих чланова“, каже професор В. М. Рамзи (W. M. Ramsay). „Друштвени живот постао је врло тежак кад нечији сусед није могао да се прилагоди најобичнијем друштвеном обичају на основу тога што је то укључивало признавање паганских божанстава“, каже др J. W. C. Wand. Није чудо што су многи на ране хришћане гледали као на мрзитеље човечанства или што су их сматрали атеистима.

Раст доноси веће прогонство

Поликарп, који је наводно учио од апостола Јована, постао је цењени старешина у граду Смирни (сада Измир). Због своје вере спаљен је на стубу 155. н. е. Римски управник провинције Стације Квадратус сазвао је мноштва. Стадион је био пун непријатељски настројених пагана који су презирали 86-годишњег Поликарпа због одвраћања од обожавања њихових богова, а фанатички Јевреји спремно су скупљали дрва за ватру, мада су то морали да чине на велики Сабат.

Затим се на хришћане широм римског света свалила бујица прогонства. Под царем Марком Аурелијем, њихова крв је текла још више. Ако су били римски грађани, убијани су мачем; ако нису, убијале су их дивље животиње у амфитеатрима. У чему је био њихов злочин?  Једноставно у томе што су били хришћани који су одбијали да се компромитују или да се одрекну своје вере.

Савремени француски град Лион израстао је из римске колоније Лугдунум, кључног управног центра и јединог римског гарнизона између Рима и реке Рајне. До 177. н. е., он је имао јаку хришћанску општину против које се паганска популација подигла у бесу. То је почело када су хришћани били искључени из места̂ јавног окупљања. Маса је изазвала побуну, а прогонство које је из тога уследило било је тако велико да се ниједан хришћанин није усудио да изађе из куће. Римски управник је наредио да се хришћани пронађу и погубе.

Награда

Са смрћу Исусових апостола и проласком њиховог задржајног утицаја, међу онима који су се издавали за хришћане почео је да се развија отпад (2. Солуњанима 2:7). При крају четвртог века н. е, отпадничко хришћанство постало је државна религија. До тог времена, оно је било корумпирано и било је спремно да се компромитује и идентификује са светом — нешто што Исус и његови рани ученици никад нису чинили (Јован 17:16). Међутим, много раније, библијски канон је био завршен, са својим извештајем о хришћанској вери.

Да ли су патња и смрт хиљаде раних хришћана биле узалудне? Ни у ком случају! Без иједне помисли о компромитовању своје вере, ’они су се показали верни до саме смрти и добили венац живота‘ (Откривење 2:10). Јеховине слуге још увек осећају жестину прогонства, али вера и беспрекорност раних суверника остаје за њих извор великог охрабрења. Дакле, и савремени хришћани ни не помишљају на компромис.

[Слике на странама 8, 9]

Нерон

Макета царског Рима

Олтар посвећен обожавању цезара

[Извори]

Нерон: Љубазношћу Британског музеја

Museo della Civiltà Romana, Рим

[Слика на 10. страни]

Марко Аурелије

[Извор]

The Bettmann Archive