Природне катастрофе — да ли је Бог одговоран?

„БОЖЕ, шта нам учини?“

То је наводно била реакција једног преживелог који је посматрао уништење које је нанела ерупција снегом покривеног Невадо дел Руиса у Колумбији 13. новембра 1985. Клизање блата које је било последица тога затрпало је читав град Армеро и убило преко 20 000 људи у једној ноћи.

Разумљиво је што је тај преживели могао реаговати на такав начин. Беспомоћни у суочењу с природним силама које уливају страхопоштовање, људи од најранијих времена такве катастрофалне  догађаје приписују Богу. Примитивни људи давали су приносе, чак људске жртве, да би умирили своје богове мора, неба, земље, планине, вулкана, и других извора опасности. Чак и данас, неки једноставно прихватају последице катастрофалних природних догађаја као судбину или Божје дело.

Да ли је Бог заиста одговоран за те катастрофе које доносе толико много људске патње и штете широм света? Да ли њега треба кривити? Да бисмо добили одговоре, треба поближе да осмотримо оно што је укључено у такве катастрофе. У ствари, треба да преиспитамо неке познате чињенице.

Шта је „природна катастрофа“?

Кад је један земљотрес погодио Тангшан у Кини, и према званичним кинеским извештајима усмртио 242 000 људи, и када је ураган Ендрју прохујао Јужном Флоридом и Лујзијаном у Сједињеним Америчким Државама и проузроковао милијарде долара штете, таквим природним катастрофама придата је истакнута међународна пажња. Па ипак, шта би било да је тај земљотрес погодио ненасељену пустињу Гоби, 1 100 километара северозападно од Тангшана, или шта би било да је ураган Ендрју узео други правац и истрошио се на мору, сасвим заобилазећи копно? Тешко да бисмо их се сада сећали.

Јасно је, дакле, да кад говоримо о природним катастрофама, ми не говоримо једноставно о драматичним испољавањима природних сила. Сваке године постоје хиљаде земљотреса, великих и малих, и десетине олуја, циклона, урагана, тајфуна, вулканских ерупција, и других жестоких феномена који на крају постану само делови статистичких извештаја. Међутим, кад такви догађаји проузрокују велико уништење живота и власништва и ремећење нормалног начина живота, они постају катастрофе.

Треба запазити да штета и губици који из тога произилазе, нису увек сразмерни природним силама које су укључене. Највећа катастрофа не бива безусловно проузрокована најснажнијим испољавањем природних сила. На пример, године 1971. један земљотрес који је износио 6,6 степени Рихтерове скале погодио је Сан Фернандо у Калифорнији, у Сједињеним Америчким Државама и убио 65 људи. Годину дана касније потрес од 6,2 степена у Манагви у Никарагви, усмртио је 5 000 људи!

Дакле, кад се ради о повећању деструктивности природних катастрофа, морамо се питати: Да ли су природни елементи постали насилнији? Или су том проблему допринели људски фактори?

Ко је одговоран?

Библија идентификује Јехову Бога као Величанственог Створитеља свих ствари, укључујући и природне силе земље (Постање 1:1; Нехемија 9:6; Јеврејима 3:4; Откривење 4:11). То не значи да он проузрокује сваки покрет ветра или сваки кишни пљусак. Уместо тога, он је покренуо одређене законе који управљају земљом и њеним окружењем. На пример, у Проповеднику 1:5-7, ми читамо о три основне операције које омогућују живот на земљи — свакодневно излажење и залажење сунца, образац ветрова који се не мења и кружни ток воде. Било да их је човечанство свесно или није, већ хиљадама година делују ти природни системи, и други слични њима, укључујући климу, геологију и екологију земље. У ствари, писац Проповедника усмерава пажњу на велики контраст између непромењивих и бескрајних путева стварања и пролазне и краткотрајне природе људског живота.

Јехова не само да је Створитељ природних сила већ такође има моћ и да их контролише. Кроз читаву Библију ми  налазимо извештаје о томе како Јехова контролише такве силе или манипулише њима да би извршио своју намеру. Они укључују раздвајање Црвеног мора у Мојсијевим данима и заустављање Сунца и Месеца на њиховом путу кроз небеса у време Јошуе (Излазак 14:21-28; Јошуа 10:12, 13). Исус Христ, Божји Син и обећани Месија, такође је демонстрирао своју моћ над природним силама као, на пример, када је умирио олују на Галилејском мору (Марко 4:37-39). Извештаји као ови не остављају места сумњи да Јехова Бог и његов Син, Исус Христ, могу у потпуности да контролишу све што утиче на живот овде на земљи (2. Летописа 20:6; Јеремија 32:17; Матеј 19:26).

Будући да је тако, можемо ли Бога сматрати одговорним за повећано пустошење и разарање што настаје као последица природних катастрофа у скорије време? Да бисмо одговорили на то питање, морамо прво размотрити да ли постоји доказ да су силе природе у последње време постале драматично интензивније, можда чак ван контроле.

Запази шта у вези с тим каже књига Natural Disasters—Acts of God or Acts of Man? (Природне катастрофе — дела Божја или дела човечја?): „Нема доказа да се климатолошки механизми повезани са сушама, поплавама и циклонима мењају. И ниједан геолог не тврди да померања земље повезана са земљотресима, вулканима и цунамима (таласи изазвани земљотресима) постају интензивнија.“ Слично томе, књига Earthshock примећује: „Стене сваког континента садрже запис о безброј већих и мањих геолошких догађаја, од којих би сваки био катастрофална невоља за човечанство кад би се десио данас — и научно је сигурно да ће се такви догађаји јављати увек изнова у будућности.“ Другим речима, земља и њене динамичке силе остале су током векова мање или више исте. Дакле, било да неке статистике указују на пораст неких облика геолошке или друге активности или не, земља није постала неконтролисано насилна у скорашње време.

Шта, дакле, објашњава пораст у учесталости и деструктивности природних катастрофа о којима читамо? Ако силе природе не можемо кривити, кривица се изгледа може приписати људском елементу. И, заиста, ауторитети признају да људске активности чине нашу околину и склонијом природним катастрофама и рањивијом на њих. У земљама у развоју, растућа потреба за храном тера пољопривреднике да превише обрађују земљу коју имају или да траже земљу крчењем по живот важних шумских површина. То води до озбиљне ерозије земљишта. Растуће становништво такође убрзава раст сиротињских квартова и страћарских насеља насумице изграђених у несигурним подручјима. Чак и у развијенијим земљама, људи, као што су милиони који живе уз расед Сан Андреас у Калифорнији, излажу се опасности упркос јасним упозорењима. У таквим околностима, када се појави један необичан преокрет догађаја — олуја, поплава или земљотрес — могу ли се катастрофалне последице заиста назвати „природним“?

Типичан пример је суша у афричком Сахелу. Ми о суши обично размишљамо као о недостатку кише или воде, што води до неисхрањености, изгладнелости и смрти. Али, да ли је масовна неисхрањеност и глад у том подручју једноставно због недостатка воде? Књига Nature on the Rampage каже: „Докази које су сакупиле научне агенције и агенције за хуманитарну помоћ указују да данашња глад и даље постоји не толико због дуготрајне суше колико због дуготрајне злоупотребе земље и водених извора... Настављање дезертификације Сахела увелико је од људи проузрокован феномен.“  Јужноафричке новине, The Natal Witness, примећују: „Глад не постоји због недостатка хране; она постоји због недостатка приступа храни. Другим речима, постоји због сиромаштва.“

Исто се може рећи о многом уништењу које је последица других катастрофа. Студије показују да сиромашније земље трпе несразмерно веће стопе смрти од природних катастрофа него богатије земље света. На пример, Јапан је, према једној студији, од 1960. до 1981. имао 43 земљотреса и других катастрофа и изгубио 2 700 живота, што је просечно 63 смртна случаја по катастрофи. У том истом периоду, Перу је имао 31 катастрофу са 91 000 смртних случајева, или 2 900 по катастрофи. Због чега та разлика? Природне силе могу повући обарач, али људска активност — социјална, економска, политичка — оно је што мора сносити одговорност за велике разлике у губитку живота и уништавању имовине што из тога произлази.

Каква су решења?

Научници и експерти већ многе године покушавају да измисле начине за суочавање с природним катастрофама. Они продиру дубоко у земљу како би разумели деловања земљотреса и вулканских ерупција. Свемирским сателитима посматрају временске обрасце како би утврдили пут циклона и урагана или предвидели поплаве и суше. Све то истраживање пружа им информације за које се надају да ће им омогућити да умање утицај тих природних сила.

Да ли се такви напори исплате? С обзиром на ову врсту скупе, високотехнолошке мере, једна организација која врши надзор природне околине примећује: „Те високотехнолошке мере имају своје место. Али, ако оне гутају несразмерне количине новца и напора — ако служе као оправдање за игнорисање опасности које су саставни део друштава под којим жртве катастрофа живе и које чине катастрофе горим — онда оне могу направити више штете него користи.“ На пример, док је корисно знати да обалној делти Бангладеша непрестано прете поплаве и плимни таласи, то сазнање не спречава милионе Бенгалаца од тога да буду натерани да живе тамо. Последица су многе катастрофе са бројем смртних случајева који иде и до стотине хиљада.

Јасно је да техничке информације могу бити корисне само до извесне мере. Једна друга ствар која је потребна јесте могућност да се ублаже притисци који људима остављају мали избор осим да живе у подручјима која су посебно изложена опасностима или да живе на начине који уништавају околину. Другим речима, да би се ублажила штета коју ти елементи стварају, то би захтевало потпуно преобликовање социјалних, економских и политичких система под којим живимо. Ко може извршити један такав задатак? Само Онај који може контролисати чак и силе што проузрокују природне катастрофе.

Божја дела пред нама

Јехова Бог се неће бавити само симптомима. Него ће захватити у корен узрока људског јада. Докрајчиће похлепне и тлачитељске политичке, комерцијалне и религиозне системе који су ’над човеком владали да га несрећним учине‘ (Проповедник 8:9). Нико ко познаје Библију неће пропустити да запази да се на њеним страницама налазе бројна пророчанства која указују на време када ће Бог предузети акцију да земљу ослободи зла и патње и да обнови земаљски рај мира и праведности (Псалам 37:9-11, 29; Исаија 13:9; 65:17, 20-25; Јеремија 25:31-33; 2. Петрова 3:7; Откривење 11:18).

То је, у ствари, оно за шта је Исус Христ поучавао све своје следбенике да се моле, наиме: ’Нека дође краљевство  твоје, нека буде воља твоја и на земљи као на небу‘ (Матеј 6:10). Месијанско Краљевство ће уклонити и заменити сву несавршену људску владавину, као што је пророк Данијел прорекао: „У време тих краљева Бог ће небески подигнути краљевство које се неће никад уништити и које неће долазити под власт другог народа; оно ће разбити и уништити сва та краљевства, а оно ће вечно постојати“ (Данијел 2:44).

Шта ће Божје Краљевство извршити што нације данас не могу? Библија пружа фасцинантан предсјај онога што треба да дође. Уместо услова приказних на овим странама, као што су глад и сиромаштво, „биће пшенице у земљи изобиља, до наврх гора!“, и „дрвета ће пољска рађати свој род; и оне ће бити у својој земљи без страха“ (Псалам 72:16; Езекијел 34:27). С обзиром на природну околину, Библија нам каже: „Радоваће се пустиња  и земља суха, веселиће се пустош и цветаће ко ружа... јер ће проврети воде по пустињи и потоци по беспућу; светлосна варка постаће језеро, земља сасушена извор воде“ (Исаија 35:1, 6, 7). Ни ратова више неће бити (Псалам 46:10 [46:9, Даничић-Караџић]).

Како ће Јехова Бог извршити све то, и шта ће он учинити са свим природним силама тако да оне више не буду узрок никакве штете, Библија не каже. Међутим, оно што је сигурно јесте то да сви који буду живели под том праведном владавином „неће... узалудно радити нити ће децу пропалу гледати, јер ће то род благословен бити од Господа, и с њима ће деца бити њихова“ (Исаија 65:23).

На страницама овог часописа, као и у другим публикацијама Друштва Кула стражара (Watch Tower Society), Јеховини сведоци увек изнова указују да је  Божје Краљевство успостављено на небу године 1914. Под управом тог Краљевства, већ скоро 80 година даје се глобално сведочанство, и ми смо данас на прагу обећаног ’новог неба и нове земље‘. Човечанство ће бити ослобођено не само од пустошења природних катастрофа већ такође и од свег јада и све патње што погађају човечанство последњих шест хиљада година. О том времену се заиста може рећи, „првих ствари нестаде“ (2. Петрова 3:13; Откривење 21:4).

Међутим, како је сада? Да ли Бог делује у корист оних који су ојађени због природних околности или на неки други начин? Сасвим сигурно да, али не безусловно на начин на који већина људи може очекивати.

[Слике на странама 8, 9]

Људске активности чине нашу околину склонијом природним катастрофама

[Извори]

Laif⁄Sipa Press

Chamussy⁄Sipa Press

Wesley Bocxe⁄Sipa Press

Jose Nicolas⁄Sipa Press