Природне катастрофе — знак времена?

„У СТАЋЕ народ на народ и краљевство на краљевство, и биће глади и земљотреса по разним местима. То ће све бити само почетак болова.“ Тим речима је Исус Христ објаснио својим ученицима пре 19 векова да ће такви катастрофални догађаји, заједно с порастом безакоња и проповедањем добре вести о Божјем Краљевству широм света, увести један комбиновани знак који означава „свршетак система ствари“ (New World Translation) (Матеј 24:3-14).

С обзиром на то, морамо се питати: Да ли ми видимо више катастрофалних земљотреса, урагана, поплава, суша и глади него што су виделе прошле генерације? И упркос напрецима у науци и технологији, да ли као последица тога пати пропорционално више људи?

За многе је одговор да. На пример, часопис New Scientist упозорава да „свет може очекивати више катастрофа у 1990-им него у прошлим деценијама“. Слично томе, у UN Chronicle од јуна 1991, директор Светске метеоролошке организације рекао је: „Тренд је сасвим јасан. Од 1960-их до 1980-их... постоји петоструки пораст у учесталости великих природних катастрофа, и троструки пораст у потпуним привредним губицима.“ Пружајући мале изгледе на ту тему, World Health, часопис Светске здравствене организације УН, приметио је: „Примери природних катастрофа и њихових разорних последица могу се наћи током читаве историје. Међутим, док се 21. век приближава, ми се суочавамо с промењивом мешавином демографских, еколошких и технолошких услова који многе популације чине рањивијим на утицај и природних катастрофа и оних које проузрокује човек.“

Нико ко посвећује пажњу текућим догађајима није изненађен таквим изјавама. Новинским медијима  никада не мањкају сензационалне приче, било да се ради о вулканској ерупцији на Филипинима, о земљотресу у Калифорнији, поплави у Бангладешу, глади у Сомалији, урагану на Хавајима или таласу плиме у Никарагви. Тешко да прође неки месец без извештаја о некој катастрофи у једном или другом крају света.

Неки то одбацују као безначајно. Они износе аргументе да је у наше време очигледан пораст у катастрофама само због бољег извештавања или бољег чувања извештаја. Они даље аргументују да више људи страда од катастрофа једноставно зато што данас има више људи. Али, да ли ти аргументи чине целу причу?

Запазимо оно што је речено у чланку часописа New Scientist који је горе цитиран. „Извештено је 523 катастрофе у 1960-им и 767 у 1970-им. До 1980-их, тај број је достигао 1387.“ Чланак иде даље у објашњавању да се „део очигледног пораста током прошле деценије може приписати већој отворености у извештавању катастрофа у Кини и Совјетском Савезу“. Затим додаје: „Па чак и тако, број катастрофа расте.“ Вртоглав пораст броја катастрофа не може се једноставно приписати само бољем извештавању или бољем чувању извештаја.

Надаље, UN Chronicle од марта 1992. извештава: „Током протекле две деценије, око три милиона људи је изгубило живот и још 800 милиона осетило последице ’пустошења, тешкоће и патње‘ што су их нанеле природне катастрофе.“ То значи да је отприлике свака седма особа која живи на земљи погођена неком врстом катастрофе или трагедије. То је заиста ствар над којом се можемо замислити и која оставља мало места сумњи да је наша ера — ера преокрета и немира.

Будући да Библија прориче такво време великих невоља, да ли то значи да је Бог одговоран за катастрофе и патњу која проистиче из њих? Многи мисле да јесте. Али шта показују чињенице? И што је још важније, шта показује Библија?

[Извори слика на 3. страни]

Фотографија у средини: Mark Peters/Sipa Press

WHO/Савез Црвеног крста