Јехова нас никада није напустио

ИСПРИЧАО НАШО ДОРИ

Мбрештан је једно мало планинско село на југу Албаније, недалеко од Грчке. Тамо сам рођен 1907. Кад сам имао пет година, почео сам да похађам грчку школу, али сам прекинуо школовање када су италијанске снаге извршиле инвазију на Албанију током Првог светског рата. После рата сам наставио школовање али на албанском језику.

ИАКО моји родитељи нису били много религиозни придржавали су се традиција Албанске православне цркве. Брат мог деде је био свештеник у Мбрештану, тако да сам радио у цркви и из прве руке стекао преглед онога што се тамо дешавало. Ритуали су изгледали тако испразно а лицемерство ми је додијало.

Поступајући по овдашњем обичају, моји родитељи су одабрали једну девојку с којом сам се оженио. Арђиро је била из оближњег села Грабова, и ми смо се венчали 1928, када је имала 18 година.

Учење библијске истине

Отприлике у то време жалио сам се на Православну цркву једном рођаку који је из Сједињених Држава дошао у посету. „У Америци, близу моје куће“, одговорио је, „има једна група људи који немају цркву, али проучавају Библију.“ Свидела ми се идеја о проучавању Библије без цркве. Стога сам га замолио да ми пошаље неку библијску литературу.

Потпуно сам заборавио на наш разговор све док око годину дана касније нисам добио једну пошиљку из Милвокија, у Висконсину. Унутра је била књига Харфа Божја на албанском и Кула стражара на грчком. Брзо сам прегледао књигу и запазио указивање на праву цркву. То ме је узнемирило. ’Не желим ишта што има везе с црквом‘, рекао сам себи. Стога нисам темељно прочитао књигу.

Године 1929. отишао сам у војску и послали су ме у Тирану, главни град Албаније. Тамо сам упознао Статија Мучија који је читао грчку Библију. „Идеш ли у цркву?“, питао сам. „Не“, одговорио је. „Напустио сам цркву. Ја сам један од Међународних истраживача Библије.“ Један други војник и ја смо са Статијем у недељу отишли на састанак. Тамо сам сазнао да права црква није зграда или религија, већ да је сачињена од Христових помазаних слугу. Сада сам разумео оно о чему је говорила Харфа Божја.

Нашо Идризи и Спиро Врухо вратили су се из Сједињених Држава у Албанију средином 1920-их и ширили су библијске истине које су тамо научили. Почео сам да посећујем састанке у Тирани, заједно са шачицом Истраживача Библије. Ускоро ми је постало очигледно да сам пронашао Јеховину организацију. Тако сам се 4. августа 1930. крстио у оближњој реци.

Након тога вратио сам се у Мбрештан да се бавим својим обућарским занатом. Али оно што је важније, и ја сам почео да с другима делим библијске истине које сам научио. Говорио бих им: „Исус Христ није попут икона у цркви. Он је жив!“

 Проповедање упркос противљењу

Ахмед Беи Зогу је уграбио власт 1925, прогласио се за краља Зога I 1928, и владао све до 1939. Његов министар за људска права дао је одобрење за наше хришћанско дело. Ипак смо имали проблеме. То је било зато што је Муса Јука, министар унутрашњих послова био тесно повезан с папом у Риму. Јука је наредио да се признају само три религије — муслиманска, православна и римокатоличка. Полиција је покушала да узме наше књиге и да заустави проповедање, али није била успешна.

Током 1930-их често сам посећивао Берат, један већи град у Албанији из кога је Михал Свеци управљао нашим делом проповедања. Организовали смо проповедничка путовања кроз земљу. Једном сам на две недеље био послат у град Шкодер, и могао сам оставити доста литературе. Године 1935. нас неколико је изнајмило аутобус како бисмо проповедали у Кељцири. Затим је било планирано веће путовање по Албанији за градове Пермет, Лесковик, Ерсеку (сада Колоња), Корчу, Поградец и Елбасан. Завршили смо наше путовање у Тирани баш на време како бисмо прославили Меморијал Христове смрти.

Залихе духовне хране помагале су нам да останемо духовно јаки, тако да се никада нисмо осећали напуштенима. Од 1930. до 1939. редовно сам добијао Кулу стражару на грчком. Мој циљ је такође био да сваког дана читам Библију најмање сат времена, што сам радио неких 60 година пре него што је мој вид попустио. Тек однедавно је целокупна Библија доступна на албанском језику, тако да ми је драго што сам као дете научио грчки. И други албански Сведоци у тим раним данима научили су да читају грчки тако да су и они могли читати целокупну Библију.

Арђиро се крстила 1938. До 1939. било је рођено седморо од наше десеторо деце. Нажалост, троје од првих седморо деце је умрло када су били мали.

Тешкоће током Другог светског рата

Априла 1939, непосредно пре почетка Другог светског рата, италијанске фашистичке трупе напале су Албанију. Убрзо након тога дело Јеховиних сведока је забрањено, али наша мала група од око 50 објавитеља Краљевства наставила је да проповеда. Око 15 000 наших књига и брошурица је конфисковано и уништено током Другог светског рата.

Јани Комино је имао велико складиште за литературу које је било повезано с његовом кућом. Када су италијанске снаге сазнале да су књиге штампане у Сједињеним Државама, постали су узнемирени. „Ви сте пропагатори! Сједињене Државе су против Италије!“, рекли су. Ревна млада браћа Томаи и Васили Цама били су ухапшени, и кад се сазнало да су књиге које су дистрибуисали долазиле од Комина, и он је био ухапшен. Ускоро је полиција и мене позвала на саслушање.

„Познајеш ли ове људе?“, питали су.

„Да“, одговорио сам.

„Радиш ли с њима?“

„Да“, одговорио сам. „Ми смо Јеховини сведоци. Ми нисмо против владавина. Ми смо неутрални.“

 „Да ли дистрибуишеш ову литературу?“

Када сам одговорио потврдно, ставили су ми лисице и 6. јула 1940. бацили су ме у затвор. Тамо сам се придружио петорици других из мог села — Јосефу Кацију, Лукану Баркоу, Јанију Коминоу и браћи Цама. Док смо били у затвору упознали смо тројицу других Сведока — Горија Начија, Никодима Шитија и Леонидаса Попеа. Нас деветоро стрпали су у ћелију величине 1,8 са 3,7 метара!

Након неколико дана везали су нас ланцима и одвели у град Пермет. Три месеца касније преместили су нас у затвор у Тирани и држали нас додатних осам месеци без саслушања.

Коначно смо се појавили пред војним судом. Брат Шити и ја смо били осуђени на 27 месеци, брат Комино на 24 месеца а остали су били ослобођени након 10 месеци. Премештени смо у затвор у Ђирокастеру, где је брат Голе Флоко помогао да се обезбеди наше ослобађање 1943. Након тога наша породица се населила у Пермету где сам постао надгледник мале скупштине.

Иако је наш рад био забрањен и Други светски рат беснео у земљама око нас, ми смо наставили да радимо оно што смо могли како би испунили наше опуномоћење да проповедамо поруку о Краљевству (Матеј 24:14). Године 1944. је укупно 15 Сведока било у затвору. Ипак, током ових тешких времена никада се нисмо осећали напуштенима од Јехове.

Испитани по питању неутралности

Иако се рат завршио 1945. наше тешкоће су се наставиле и чак погоршавале. Током избора 2. децембра 1946. примењивано је присилно гласање. Свако ко се усудио да се уздржи од гласања био је сматран непријатељем државе. Они у нашој скупштини у Пермету почели су да се питају: „Шта треба да радимо?“

„Ако се уздате у Јехову“, одговорио сам, „не морате да ме питате шта да радите. Ви већ знате да је Јеховин народ неутралан. Они нису део света“ (Јован 17:16).

Дошао је изборни дан и владини делегати су дошли у нашу кућу. Почели су мирно: „О, попијмо шољу кафе и поразговарајмо. Знате ли шта је данас?“

„Да, данас се одржавају избори“, одговорио сам.

„Боље онда пожурите или ћете закаснити“, рекао је један службеник.

„Не, ја не планирам да идем. Наш глас је за Јехову“, одговорио сам.

„У реду, онда дођите и гласајте за опозицију.“

Објаснио сам да су Јеховини сведоци апсолутно неутрални. Када је наш положај постао добро познат на нас је вршен још већи притисак. Наређено нам је да престанемо да одржавамо наше састанке тако да смо почели да се тајно састајемо.

Повратак у наше родно село

Године 1947. моја породица и ја вратили смо се у Мбрештан. Кратко након тога, једног леденог децембарског поподнева, позван сам у канцеларију Сигуримија (тајне полиције). „Знаш ли зашто сам те позвао?“, питао је службеник.

„Претпостављам да је то зато што сте чули оптужбе против мене“, одговорио сам. „Али Библија каже да ће нас свет мрзети, тако да ме оптужбе не изненађују“ (Јован 15:18, 19).

„Не говори ми о Библији“, обрецнуо се. „Разбићу ти главу.“

Службеник и његов човек су отишли, али су ми рекли да стојим напољу на хладноћи. После кратког времена позвали су ме у канцеларију и наредили ми да престанем са одржавањем састанака у нашој кући. „Колико људи живи у твом селу?“ питао је.

„Сто двадесет“, рекао сам.

„Које су религије они?“

„Албански православци.“

 „А ти?“

„Ја сам Јеховин сведок.“

„Сто двадесет људи иде једним путем а ти идеш другим?“ Затим ми је наредио да запалим свеће у цркви. Кад сам рекао да то нећу урадити почео је да ме бије шибом. Коначно су ме пустили око један сат ујутру.

Прекид снабдевања литературом

Након завршетка Другог светског рата почели смо поштом да добијамо Кулу стражару, али после неког времена часописи више нису стизали. Затим, једне ноћи око десет сати позвала ме је тајна полиција. „Стигао је један часопис на грчком“, рекли су ми, „и желели бисмо да нам објасниш о чему се ради.“

„Не знам баш добро грчки“, рекао сам. „Мој комшија зна боље. Можда вам он може помоћи.“

„Не, ми желимо да нам ти ово објасниш“, рекао је службеник док је вадио неке примерке Куле стражаре на грчком.

„О, то су моји!“, узвикнуо сам. „Наравно, ово могу објаснити. Видите, ови часописи долазе из Бруклина, у Њујорку. Тамо је смештена централа Јеховиних сведока. Ја сам Јеховин сведок. Али изгледа као да су направили грешку са адресом. Ови часописи треба да буду послати мени а не вама.“

Нису ми дали часописе и од тог времена па све до 1991, добрих 40 година касније, у Албанији нисмо добили никакву библијску литературу. Током свих ових година наставили смо да проповедамо користећи само нашу Библију. Године 1949. око 20 сведока је било у затвору; неки су имали казну на пет година.

Потешкоће се повећавају

У 1950-им народу је наређено да носи документа која показују да подржавају војску. Али Јеховини сведоци су одбили да носе таква документа. Због тога смо брат Комино и ја провели још два месеца у затвору.

Током тог времена кад је држава дозвољавала постојање извесних религија имали смо неки степен слободе. Међутим, 1967. забрањене су све религије што је Албанију званично учинило потпуно атеистичком земљом. Сведоци су и даље покушавали да одржавају састанке, али то је постало веома тешко. Неки од нас су сашили посебан џеп у постави јакне како бисмо могли сакрити једну малу Библију. Затим бисмо ишли на поље да је читамо.

Сведоци у Тирани су били ухваћени и троје је осуђено на пет година у удаљеним радним логорима. Њихове породице су патиле као последица тога. Ми који смо били из малих, изолованих села нисмо отерани јер нисмо сматрани озбиљном претњом. Али наша неутралност довела је до тога да наша имена буду уклоњена са списка за храну. Дакле, живот је био веома тежак. Такође, још двоје наше деце је умрло. Ипак никада нисмо осећали да нас је Јехова напустио.

У Албанији је преовладавао страх. Сви су били посматрани, а тајна полиција је писала извештаје о свима који су се усуђивали да изразе неко мишљење које је било другачије од мишљења владајуће партије. Стога смо били веома опрезни у састављању писмених извештаја о нашој активности. Нисмо се могли састајати ради духовног охрабрења у групама већим од двоје или троје. Ипак, никада нисмо престали да проповедамо.

У настојању да проузрокује сметеност међу браћом, тајна полиција је ширила гласину да је истакнути Сведок у Тирани био шпијун. То је проузроковало да су неки изгубили поуздање и некако пореметили наше јединство. Због тога што су били без икакве текуће библијске литературе и без контакта с Јеховином видљивом организацијом, неколико њих је подлегло страху.

 Осим тога власти су шириле гласину да је Спиро Врухо, веома поштовани хришћански старешина у Албанији, извршио самоубиство. „Видите“, рекли су, „чак се и Врухо предао.“ Касније је постало очигледно да је брат Врухо у ствари био убијен.

Године 1975. Арђиро и ја смо неколико месеци остали с нашим сином у Тирани. Током изборног периода власти у граду су вршиле притисак на нас претећи нам: „Ако не гласате ваш син ће изгубити посао.“

„Мој син је на овом послу већ 25 година“, одговорио сам. „Ви имате детаљне личне досијее о њему и његовој породици. Ја не гласам више од 40 година. Ова информација је обично у личним досијеима. Ако није онда ваши досијеи нису уредни. Ако је у вашим досијеима онда сте ви били нелојални партији тиме што сте му дозволили да ради толике године.“ Кад су ово чули власти су рекле да неће правити питање ако се вратимо у Мбрештан.

Драматичне промене

Године 1983. преселили смо се из Мбрештана у Лач. Кратко након тога, године 1985, диктатор је умро. Владао је од првих обавезних избора 1946. С временом су уклоњене његове статуе које су доминирале на главним трговима у Тирани као и Стаљинове.

Током деценија забране наше активности, према многим Сведоцима се брутално поступало а неки су били убијени. Један човек је рекао неким Сведоцима на улици: „За време комуниста сви смо се одрекли Бога. Само су му Јеховини сведоци остали верни упркос кушњама и тешкоћама.“

Док смо добијали све више слободе, деветоро је известило о активности у хришћанској служби у јуну 1991. Јуна 1992, месец дана након скидања забране, 56 је учествовало у делу проповедања. Почетком те године били смо пресрећни што смо имали 325 присутних на Меморијалу Христове смрти. Од тада је број проповедника порастао на преко 600, а укупно је 3 491 особа присуствовала Меморијалу 14. априла 1995! У скорашњим годинама за мене је била неописива радост видети да се толико младих придружује нашим скупштинама.

Арђиро је остала верна Јехови и била ми је лојална све ове многе године. Док сам био у затвору или путовао у делу проповедања, она се стрпљиво без жаљења бринула за потребе наше породице. Један од наших синова и његова супруга су крштени 1993. То нас чини толико срећнима.

Само за Божје Краљевство

Одушевљен сам што видим Јеховину организацију у Албанији тако уједињену и што ужива духовно благостање. Осећам се попут остарелог Симеона у Јерусалиму који је пре него што је умро добио драгоцену предност да види дуго обећаваног Месију (Лука 2:30, 31). Сада када ме питају који облик владавине више волим, ја кажем: „Нити више волим комунизам нити капитализам. Није важно да ли земљу поседује народ или држава. Владе граде путеве, доводе електричну енергију до удаљених села и обезбеђују неку меру реда. Међутим, Јеховина владавина, његово небеско Краљевство је једино решење за тешке проблеме с којима се суочава Албанија као и остатак света.“

Оно што Божје слуге раде широм земље у проповедању о Божјем Краљевству није дело ни једног човека. То је Божје дело. Ми смо његове слуге. Иако смо имали многе тешкоће у Албанији и иако смо дуго били одсечени од Јеховине видљиве организације, он нас никада није напустио. Његов дух је увек био овде. Он је управљао сваким нашим кораком на том путу. То сам видео током читавог свог живота.