Радосни у свету без радости

„У НАЈГОРЕМ случају ово је био Сотонин век“, започео је један уводни чланак у часопису The New York Times од 26. јануара 1995. „Ни у једном претходном раздобљу људи нису показали толико велику способност и апетит за убијање милиона других људи због расних, религиозних или класних разлога.“

Педесета годишњица ослобађања недужних жртава заточених у нацистичким логорима смрти подстакла је уводне чланке као што је претходни. Међутим, иста врста дивљачких убијања још увек  се догађа у деловима Африке и источне Европе.

Покољи, етничка чишћења, племенска клања — како год да се зову — доводе до велике жалости. Ипак, усред таквог пустошења подижу се снажни гласови радости. На пример, погледајмо Немачку у 1930-им.

До априла 1935. Хитлер и његова нацистичка партија забранили су Јеховиним сведоцима све послове у државној служби. Сведоци су такође хапшени, затварани и отпремани у концентрационе логоре зато што су чували своју хришћанску неутралност (Јован 17:16). Крајем августа 1936. било је масовно хапшење Јеховиних сведока. Хиљаде њих су отпремљене у концентрационе логоре, где је већина од њих, ако су преживели, остала све до 1945. Ипак, како су Сведоци реаговали на нехумани третман који им је додељен у логорима? Ма како да изгледа изненађујуће, они су могли да сачувају радост упркос својој тужној околини.

„Стена у блату“

Британска историчарка Кристина Кинг интервјуисала је једну католикињу која је била у логорима. „Она је користила фразу коју никада нисам заборавила“, рекла је др Кинг. „У детаље је говорила о ужасу живота, о одвратним условима у којима је живела. Рекла је да зна Сведоке, и да су ти Сведоци били стена у блату. Једно чврсто место у свом том муљу. Рекла је да су они били једини људи који нису пљували када су стражари пролазили. Они су били једини људи који са свим овим нису излазили на крај помоћу мржње већ помоћу љубави, наде и осећаја да је постојала нека сврха.“

Шта је омогућило Јеховиним сведоцима да буду ’стене у блату‘? Непоколебљива вера у Јехову Бога и његовог Сина, Исуса Христа. Дакле, пропали су Хитлерови напори да угуши њихову хришћанску љубав и радост.

Послушај док двоје преживелих логораша прича своја сећања пет деценија након што су се успешно суочили са овим испитом вере. Једна каже: „Киптим од радости због тога што знам да сам имала јединствену предност да докажем своју љубав и захвалност Јехови под најсвирепијим околностима. Нико ме није присиљавао да то радим! Насупрот томе, они који су покушавали да нас присиле били су наши непријатељи који су претњама покушавали да нас придобију да будемо послушни Хитлеру више него Богу — али безуспешно! Не само да сам сада срећна, већ сам због добре савести, била срећна чак и иза затворских зидова“ (Марија Хомбах, 94 године).

Један други Сведок наводи: „Са захвалношћу и радошћу осврћем се на дане заточеништва. Године проведене под Хитлером у затворима и концентрационим логорима биле су тешке и пуне испита. Али не бих желео да их превидим, јер су ме научиле да се безусловно уздам у Јехову“ (Јоханес Нојбахер, 91 година).

’Безусловно се уздати у Јехову‘ — то је била тајна радости коју су доживели Јеховини сведоци. Према томе, они су радосни иако су окружени светом без радости. Њихова радост је била очигледна недавних месеци на Обласним конгресима „Радосни хвалиоци“. Подсетимо се укратко ових радосних окупљања.

[Слика на 4. страни]

Марија Хомбах